Tandem Stipe Mesić-Ivo Sanader za samo jednu godinu pretekao je komšijski duo Tadić-Koštunica u takmičenju za prvu balkansku kohabitaciju, pre skoro dve decenije. Istorija kohabitacija na Balkanu od tada nije bila naročito bogata, ali je zato bila vrlo burna. U najboljem svetlu nastavlja se i danas, kada je imamo u Hrvatskoj i u Crnoj Gori. U obe države odnos između predsednika i parlamentarne većine (vlade) najvažnija je politička tema, ubedljivo nadmašuje sve ostale i iza sebe ostavlja dva sve više zakrvljena tabora koji izlaz vide jedino u odlasku sa scene ovih drugih. Nikako u saradnji.
A u teoriji je zamišljena potpuno drugačije. Kao način da se dva jaka i suprotstavljena politička bloka primoraju da sarađuju tako što će oba biti na vlasti, na radost građana koji će od ovog konflikta dobijati samo dobre odluke, kao plodove velikog kompromisa. Malo gde je tako funkcionisala, a na Balkanu baš nikada. Moguće je da do one prave, dobre kohabitacije treba “kositi tu travu” koju stotinu godina, baš kao i druge dobre plodove demokratije, ali pitanje je – po koju cenu.
Možda je preduslov za uspešnu političku kohabitaciju da na obe strane postoje supermeni demokratije i političke kulture, vizionari koji baš u tom modelu vide jedini put za postizanje opšteg dobra, kao i jedino ograničenje za sopstvenu samovolju. Zvuči naučnofantastično čak i za Francusku koja se smatra kolevkom kohabitacije, a kamoli za mlade balkanske demokratije.
Ovako, kad god na parlamentarnim izborima pobedi jedna grupacija, a na predsedničkim izborima njen protivnik, ne dobijamo kohabitaciju, već samo čekaonicu za nove izbore. U Crnoj Gori ovo čekanje bi moglo uskoro da se okonča, sudeći po izjavama iz vladajuće koalicije koja ne uspeva da proradi još otkako je pre sedam meseci proglasila pobedu. Poslednja takva “pretnja” novim izborima tiče se smenjivanja ministra pravde Vladimira Leposavića, koje traži premijer, a ne da najveća članica vladajuće koalicije. Kao da kohabitacija ne uspeva da se primi ni unutar većinske koalicije, a kamoli na liniji prema šefu države.
U Hrvatskoj je, naizgled, nešto stabilnije, jer kohabitacija predsednika Milanovića i vlade HDZ-a puni već skoro godinu i po, ali opet – po koju cenu? Sa približavanjem lokalnih izbora, koji će biti održani za dve nedelje, rat predsednika i premijera po svim mogućim temama, jedina je politička zanimacija u Hrvatskoj. Zamrla je tek za trenutak kada je Baniju pogodio katastrofalni zemljotres, sve dok se zaraćeni tabori nisu dosetili da čak i ta tragedija može da bude dobra “municija” za politički obračun. Razume se, vakcinacija je polje na kojem sukobi ne prestaju, ali efekta za građane nema. Hrvatska je pri samom dnu u okviru Evropske unije, koja ni sama ne može da se pohvali uspehom u imunizaciji.
Jedina kohabitacija u Srbiji potrajala je tri godine, čini se, prilično dugo za balkanske prilike. Ali cena koju već nekoliko puta ovde pominjemo, bila je zaista ogromna. Politički život bio je paralisan sukobima između tabora Borisa Tadića i Vojislava Koštunice, a u tom iscrpljivanju potrošene su tri ključne godine za transformaciju zemlje ka članstvu u EU. Da ne govorimo o nerešavanju pitanja Kosova, saradnji sa Haškim tribunalom, ekonomskim i socijalnim reformama. Sve to je stajalo “na ledu” dok se ne reši glavni problem – ko će biti na vlasti.
Što se tiče Bosne i Hercegovine, kohabitacija je ugrađena u njen post-dejtonski poredak kao nedodirljivi zakon. Ona nije politička, već etnička, možda jedina tog tipa u svetu. I u tome svakako leži jedan od korena tragične nefunkcionalnosti ove zemlje, evo već četvrt veka.
Političke krize na Kosovu smenjuju se kao na filmu, njihovi uzroci krajnje su šaroliki, ali jedna od najoštrijih zabeležena je baš u doba kohabitacije, za vreme predsedničkog mandata Hašima Tačija i prvog dolaska na vlast Albina Kurtija i njegovog Samoopredeljenja. Kurti je marta prošle godine bio prinuđen da odstupi iz mnogih razloga, ali kratka kohabitacija sa Hašimom Tačijem svakako je bila jedan od važnijih uzroka tadašnje blokade rada institucija u Prištini.
Takođe kratkotrajna, ali još i više neuspešna bila je kohabitacija u Skoplju između Zorana Zaeva i predsednika države Đorđa Ivanova, iako nestranačke ličnosti, zaostalog od vladavine VMRO-a. Ivanov je pokušao da zaustavi nadolazeći talas promene i odbijao da ponudi premijerski mandat Zaevu, ignorišući parlamentarnu većinu, a čvor je presekao tadašnji visoki funkcioner Stejt departmenta Brajan Hojt Ji. Kratkotrajna kohabitacija u Skoplju bila je tipična balkanska čekaonica novih izbora, koju je predsednik Ivanov koristio da na međunarodnim skupovima zastupa potpuno oprečne stavove od nove vlade svoje zemlje.
Sa druge strane, odsustvo kohabitacije, bar na Balkanu, pokazuje da donosi rezultate. Crna Gora je u godinama pre kohabitacije dostigla istorijski maksimum svoje demokratske emancipacije, ušla je u NATO i došla do predvorja Evropske unije. Srbija je u poslednjih sedam-osam godina političke dominacije SNS-a i Aleksandra Vučića preokrenula dotadašnji negativan ekonomski trend, smanjila dug na prihvatljiv nivo, povećala BDP i naročito obim direktnih stranih investicija i pokazala da može uspešno da se nosi sa globalnim krizama, poput migrantske i zdravstvene.
Reći će večni tumači balkanskih prilika – tako je to u “stabilokratijama”, sipajući oganj po Vučiću i Đukanoviću zbog, kako kažu, nedemokratskog karaktera njihove vladavine. Istina, i Srbija i Crna Gora još nisu dosegle sve visine pune demokratije koje od njih traže ovi čistunci, ali da li je to zaista cena zbog koje bi obe zemlje trebalo da se odreknu svog dosadašnjeg napretka u periodu bez kohabitacije? Ili, da stvari postavimo drugačije – da li bi kohabitacija kao recept za kvalitetnu demokratiju učinio Crnu Goru ili Srbiju naprednijim nego što su sada? Razume se da ne bi. Crnogorski primer u poslednjih sedam meseci to potvrđuje bolje od bilo kakvog teoretisanja. Za Srbiju još nema dokaza, ali i ako ih bude, na njih će se čekati malo duže.
Zbog svega ovoga Balkan je odlična laboratorija u kojoj padaju hipoteze da kohabitacija nužno mora da vodi napretku društva, a da njeno odsustvo neminovno proizvodi nazadovanje. Ovo je crno-beli obrazac čije ispunjavanje mnogi u Evropi očekuju već decenijama i čudom ne mogu da se načude što još ne daje rezultate koji se uklapaju u sliku koju su sami na početku poželeli. Govorimo o svima koji su avgusta prošle godine proslavljali “konačni” odlazak Đukanovića i DPS-a, kao čin demokratske zrelosti Crne Gore, da bi tek odnedavno uvideli da nova vlada u Podgorici nema baš mnogo želje da nastavi putem Evrope i saradnje u regionu koji je nasledila. Govorimo i o onima koji su dolaskom Vučića na vlast očekivali odustajanje Srbije od članstva u EU, a naročito ekonomsku katastrofu u zemlji. Pošto se ova očekivanja nisu ispunila, po ko zna koji put, onda problem nije u realnosti, nego u očekivanjima. I, naravno, u ceni koja za to treba da se plati.