Prostor za izvrdavanje ulaska u inicijativu “Open Balkan” i do sada je bio vrlo tesan, a ta teskoba je s vremena na vreme pravila šarlatane od onih koji mu se opiru. Njihovi izgovori bili su ponekad komični, ponekad su se graničili sa teorijama zavere, kao na primer da je reč o “ruskoj ujdurmi”, što se govorilo u Sarajevu, ili da je u pitanju drugo ime za “srpski svet”, često i da se radi o obnavljanju nekadašnje Jugoslavije. Kako možete bilo koga da ubedite da dve članice NATO (Albanija, Severna Makedonija) sprovode “rusku podvalu” na Balkanu? Ili da u pravljenju “srpskog sveta” učestvuje Edi Rama, ili da Aleksandar Vučić pravi novu Jugoslaviju i to zajedno sa premijerom Albanije?
Narednog meseca biće tačno dve godine otkako je nastala pometnja na Balkanu, ali i u mnogim strukturama EU, kada su Vučić, Rama i Zoran Zaev u Novom Sadu predstavili projekat koji su tada radno nazvali “mini-Šengen”. Ta pometnja i dalje traje, jednim delom kroz pominjane komične izjave, ali i kroz odgovore koji to nisu.
Zamerka je, na primer, da “Open Balkan” za razliku od mnogih evropskih inicijativa na Balkanu, nije uključila sve balkanske zemlje. Naravno da nije, baš kao što ni Evropska unija nije imala 27 članica kada se osnovala, nego šest. Kao što ni Ujedinjene nacije nisu imale 193 sadašnje članice na dan osnivanja, nego 51. Zamerka je i da se “Open Balkan” ne uklapa u evropske planove za pridruživanje i da nema pečat EU da je dozvoljen za upotrebu na Balkanu. Ovo, inače, često koriste evropski “prijatelji Balkana”, političari, stručnjaci i mediji koji jednostavno ne mogu da shvate da su na Balkanu uspeli da proizvedu integraciju, a ne samo raskole o kojima decenijama zabrinuto pišu, predaju studentima i govore na konferencijama.
Tesnac za izgovore za neulazak u “Otvoreni Balkan” izgleda da se naglo sužava. Novi međunarodni predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Kristijan Šmit u Beogradu je snažno podržao “Open Balkan”, otvorivši širom vrata da i država za čiju stabilnost je zadužen u ime međunarodnih sila, pristupi trojnoj balkanskoj ekonomskoj integraciji. Imajući u vidu Šmitova ovlašćenja, a pre svega politički uticaj njegove “baze” iz koje dolazi, otvorenu podršku koju je dao “Open Balkanu” treba shvatiti kao siguran znak da će Bosna i Hercegovina posle dvogodišnjeg nećkanja sada ubrzano ići ka poziciji četvrtog člana “Open Balkana”.
Šmit je na samom početku mandata, za njegov autoritet na novom poslu neophodan mu je brz i vidljiv uspeh, a očekivanja od njegove misije velika su ne samo u Nemačkoj koja ga je delegirala, već i u Briselu i u Vašingtonu. Zato bi skoro učlanjivanje BiH u “Open Balkan” bio važan poen ne samo za nemačkog političara, već naročito za zapadne prestonice koje se sve više angažuju da nađu rešenje za funkcionisanje BiH. Sa druge strane, njegova otvorena podrška novoj balkanskoj integraciji do sada je najubedljiviji znak da “Open Balkan” dobija “pečat” otvorene zapadne podrške, koju je do sada imao sa jednom dozom rezerve.
Nije slučajno što BiH figurira kao kao prva zemlja koja će povući nogu i priključiti se inicijativi Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Njena specifičnost je upravo u liku i funkciji Kristijana Šmita, kao međunarodnog “supervizora” političkog života, sa ogromnim ovlašćenjima. Osim BiH, samo još Kosovo na Balkanu ima toliki stepen međunarodnog (zapadnog) upliva u politički život i zato bi baš Kosovo posle Bosne i Hercegovine, moglo da bude sledeća, peta članica “Open Balkana”. I to brže nego što mnogi očekuju.
Po običaju, kosovski politički lideri teško prepoznaju bitna pomeranja na međunarodnom nivou, naročito ona koja ih se direktno tiču, a ponajmanje shvataju da njihove unutrašnje prilike i njihov odnos prema okolini isključivo zavisi od tih međunarodnih kretanja, nikako od obećanja koja su dali biračima. S vremena na vreme moraju na to da ih podsete i onda to izgleda veoma direktno, pa i grubo.
Albin Kurti definitivno ne razume šta se događa sa podrškom Evrope i SAD “Open Balkanu”, jer u suprotnom ne bi govorio da će Kosovo smanjivati uvoz iz Srbije. Kako misli da to uradi, osim nekim novim taksama od 100%? Kako misli da svojim partnerima u Evropi i Americi objasni ideju da će njegova administracija da smanji uvoz iz Srbije, zato što je ne voli i zato što za deset dana ima izbore, pa mora da bude veliki Albanac i čvrst nacionalista? Ako vodi računa o svojoj karijeri, predsednica Kosova Vjora Osmani trebalo bi vrlo brzo da smisli “vađenje” za svoju nedavnu izjavu da je “Open Balkan” opasna inicijativa i da nikada neće zaživeti. Prosto zato što vrlo brzo može da se nađe u situaciji da treba da podržava, promoviše, možda čak i da potpiše ulazak u zonu slobodne trgovine, otvorenog kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala na Zapadnom Balkanu, skraćeno u “Open Balkan”.
Nema sumnje da će “Open Balkan” imati važno mesto na predstojećem samitu evropskih i lidera Zapadnog Balkana na Brdu kod Kranja. Sudeći po dosadašnjem jakom lobiranju Ljubljane za što brže uključivanje Balkana u EU, ne bi bilo iznenađenje da Samit prođe sa nekim opipljivim i konkretnim vetrom u leđa Vučićevoj, Raminoj i Zaevljevoj inicijativi. Dosadašnja računica je prilično jednostavna. U ovom trenutku na Balkanu “radi” oko 30 što evropskih, što regionalnih inicijativa čiji je cilj da povežu region iznutra i da ga što bolje pripreme za članstvo u Evropskoj uniji. Ima li koga osim šačice činovnika u Briselu i njihovih kolega u balkanskim prestonicama koji bi bez razmišljanja mogli da navedu imena bar pet-šest ovih asocijacija, projekata, inicijativa, saveza? A kamoli da pomenu bar jedan njihov uspeh u ciljevima koje su sami sebi postavili.
Naspram te gigantske mreže od tridesetak jalovih poduhvata, stoji jedan jedini, “Open Balkan”, i samo on ima šansu za uspeh. Zato što je nastao i radi kao “plod domaće pameti”, kao autentični izraz osnovnih potreba (za sada) Srbije, Albanije i Severne Makedonije da svojim ljudima olakšaju život dok čekaju pred vratima članstva u Evropskoj uniji. Uskoro verovatno i sa novim članovima.