Na sastanku trojice „očeva osnivača“ u Tirani i Elbasanu, projekat „Otvoreni Balkan“ pokazao je da se popeo na novi nivo, i da je taj posao daleko odmakao od početne skice i ideje. Za veći deo ovog napretka pobrinuli su se Vučić, Zaev i Rama, ali jedan važan podstrek dali su im ogorčeni protivnici, ma kako to paradoksalno zvučalo.
U Albaniji je formalizovan dogovor sa prethodna dva sastanka na vrhu, u Skoplju u julu i u Beogradu u novembru. Lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije potpisali su sporazume koji će biti uvod u konkretne odluke na nacionalnom nivou, a ticaće se podešavanja propisa svake od tri države, tako da oni budu međusobno saglasni i da omoguće ono što je konačni cilj, a to je ostvarivanje četiri slobode otvorenog tržišta – kretanje ljudi, robe, usluga i kapitala.
Tajming sklapanja ovih sporazuma je možda dobar, možda malo i zakasneo, ali to ćemo znati za tačno godinu dana, kada je najavljen početak pune primene svega što je dogovoreno. Odnosno, spuštanje rampi između tri balkanske zemlje i njihov ulazak u zonu otvorenog tržišta. Uglavnom, pismeno obavezivanje trojice lidera da će njihove administracije prionuti na posao i da pred sobom imaju čitavu godinu da nivelišu različite propise, daje realnu nadu da je cilj ostvariv.
Važan pritisak da se stvari malo ubrzaju došao je sa novembarskog sastanaka u Beogradu, gde su politički lideri razgovarali sa šefovima kompanija iz tri države i od njih tada dobili stoprocentnu podršku za planove koje imaju sa Otvorenim Balkanom. Uostalom, te kompanije, njihovi vlasnici i zaposleni biće ako ne glavni, ono prvi korisnici novog unutarbalkanskog režima otvorenih granica.
Drugi element koji je podigao Otvoreni Balkan na novi, viši sprat, desio se još pre sastanka u Tirani. I to u Frankfurtu, gde je u jednom od najuticajnijih nemačkih listova objavljen autorski tekst Vučića, Rame i Zaeva o Otvorenom Balkanu. To je ustvari bilo njihovo pismo novoj nemačkoj vladi i kancelaru Šolcu u kojem traže njegovu podršku za ovaj balkanski projekat. Tekst balkanske trojke objavljen je u pravom trenutku i na pravom mestu. Od kancelara Šolca nedvosmisleno se traži podrška za „Otvoreni Balkan“ u trenutku kada on tek podiže radnu temperaturu svog kabineta, a Balkan će bez sumnje biti jedno od važnih tema u mandatu koji je tek počeo.
Posle teksta u Frankfurter Algemajne Cajtungu, Olaf Šolc će teško moći da zaobiđe „Otvoreni Balkan“ kao temu kad god se bude ozbiljnije pozabavio ovim regionom. Naročito posle poruke koju mu je uputila trojka da njihov projekat ustvari doprinosi punoj realizaciji ciljeva iz Berlinskog procesa. Možda to nije bila njihova ideja, ali ovakvim povezivanjem Otvorenog Balkana i njegovog nešto starijeg „pretka“ Berlinskog procesa, Vučić, Rama i Zaev daju prostor novom nemačkom kancelaru da kod svoje političke javnosti (i evropske) lakše lobira za Otvoreni Balkan.
Mora se imati u vidu da je Berlinski proces bio dete doskorašnje kancelarke Angele Merkel. On je došao kao utešna nagrada Balkancima u momentu kada je EU i zvanično (Žan Klod Junker) saopštila da neće biti proširenja u mandatu prethodne Evropske komisije. Berlinski proces nije doneo rezultat. Svi koji su u njemu učestvovali, i sa strane EU i sa Balkana, radili su to u znak poštovanja prema nemačkoj kancelarki, ali bez ikakvog entuzijazma da ova priča može da uspe. To se na kraju i obistinilo.
Pominjanjem Berlinskog procesa zajedno sa „Otvorenim Balkanom“, balkanski lideri žele da poruče Olafu Šolcu da razumeju ako on ne bude imao želju da održi u životu projekat koji mu je ostavila Angela Merkel. Takođe, pružaju mu i prostor da napravi i diskontinuitet sa njenom politikom, ako ga formalno i ugasi, jer za to ima dobro obrazloženje da se život Berlinskog procesa nastavlja kroz projekat „Otvoreni Balkan“. Na kraju, Šolc ne mora nikog u EU da ubeđuje da je Berlinski proces prošlost, u Briselu to svi odavno znaju, iako nisu o tome želeli da govore pred odlazećom nemačkom kancelarkom.
I treći veoma važan momenat albanskog samita Vučića, Rame i Zaeva, dolazi sa „neprijateljske“ strane, ali njegov efekat na projekat je veoma pozitivan. Da verujemo u teorije zavere, mogli bismo da kažemo da su demonstracije u Tirani došle kao naručene od tvoraca „Otvorenog Balkana“. Razume se, to se nije dogodilo, ali dogodilo se to da je „Otvoreni Balkan“ ovim protestima Saljija Beriše i njegovih pristalica izašao iz faze ignorisanja i ušao u period otvorene konfrontacije. Sledi, naravno, još samo mirenje sa činjenicom da je „Otvoreni Balkan“ pobedio.
Ko je protestovao protiv „Otvorenog Balkana“, cepao i palio zastavu Srbije usred Tirane i naterao trojicu lidera da pomere večeru iz prestonice u obližnji Elbasan (kao kad bi prešli iz Beograda u Smederevo)? Demonstrirali su sledbenici okorele nacionalističke politike bivšeg albanskog premijera Beriše, ljudi kojima približavanje Albanije Srbiji, pa čak i Severnoj Makedoniji, izgleda kao nacionalna izdaja i propast. To je foto-robot protivnika „Otvorenog Balkana“ i njih nema samo u Albaniji. Postoje u svim zemljama i aktiviraće se pre ili kasnije.
Uostalom, i u novembru, kada je Vučić ugostio Ramu i vice-premijera Severne Makedonije Nikolu Dimitrova, „junaci“ sa ekstremne srpske desnice (Miša Vacić) pozirali su na društvenim mrežama sa albanskom zastavom, skinutom sa bandere, kao trofejom. Sledeći korak, a on će sigurno doći, biće neki ulični protest pred zgradom u kojom će se odvijati nova runda razgovora pokretača „Otvorenog Balkana“. Biće tako i u Skoplju. Oponenti, bez obzira iz koje su države, istog su kova, traže povratak na staro, traže kopanje rovova i podizanje bedema pred neprijateljem iz komšiluka kojem žele istrebljenje. Koliko god se međusobno mrzeli, ipak su jedni drugima verni saveznici i rade za istu stvar, da Balkan ostane pojam za krvavu dramu i odsustvo bilo kakve saradnje. Dok Beriša i njegovi u Tirani viču da „Otvoreni Balkan“ vraća srpsku hegemoniju na Balkanu, u Srbiji optužuju Vučića da pravi veliku Albaniju. Neka od ove dve ekipe strašno greši, ali biće da i jedni i drugi podjednako ne shvataju gde se nalaze.
Dok je u Tirani (i Elbanasanu) „Otvoreni Balkan“ preskočio još neke važne stepenice, i dalje traje tugaljivi eho evropskih „stručnjaka“ za region, kojima i dalje nije jasno šta se dešava, ali im je jasno da ova priča nema budućnost. Ono što su govorili prvog dana kada se „Otvoreni Balkan“ rodio u Novom Sadu pod imenom „Mini Šengen“, govore i danas. Da se ne zna šta je njegov cilj, da već postoje razne druge regionalne inicijative koje zagovaraju iste stvari, da se nisu svi Balkanci priključili… Ne znam šta je stvarna namera, verovatno neki propagandni efekat, odgovaraju uglas, na primer Florijan Biber i Naim Leo Beširi, kada ih mediji mole da komentarišu sastanak u Tirani. Zvaće ih ponovo za nekoliko meseci povodom nekog novog sastanka balkanske trojke i nekih novih odluka, a oni ponovo neće imati ništa novo da kažu, osim da ne znaju šta se dešava. Problem je što se dešava nešto čega su se pribojavali i što može da ih ostavi bez posla, a to je Balkan bez naročito velikih problema, region sličan bilo kom drugom u istočnoevropskom delu EU. Miran, stabilan i preduzetan.