Nerazrešeni problemi na Balkanu često se upoređuju sa krizom između Rusije i Ukrajine. Za to zaista postoje razlozi, pa čak i argumenti koji će vam pomoći da napravite, naizgled, dobru paralelu, pa i da iz njih izvučete istovetne zaključke. Ali, ipak, oprezno s tim.
Tačno je – i na Balkanu i u vezi sa Ukrajinom, u centru problema su teritorijalni i etnički sporovi, koji sežu daleko u istoriju. Na oba mesta već je postojao oružani sukob, a tlo se još nije smirilo, pa su i jedan i drugi region post-konfliktne zone koje traže pažljivo rešenje za dugotrajan mir. I na kraju, obe krize su visoko internacionalizovane, konflikt se vodi na liniji Zapad-Rusija, i direktno uključuje nadmetanje Vašingtona i Moskve.
Na ovim paralelama napisano je bezbroj analitičkih tekstova i izveštaja, govorilo se istim argumentima na stručnim konferencijama, i tako godinama. Zašto da ne, ovih nekoliko elemenata daje prostor da se eksperti razmahnu i da privuku pažnju svojim lucidnim analizama i procenama. Ali, zapitajmo se – da li su one prava pomoć da bolje razumemo oba krizna područja ili su nešto sasvim drugo? Da li su, možda, Ukrajina sada, a Balkan već tri decenije, Eldorado za armiju međunarodnih eksperata koji na njima grade karijere, prikopčani na razne fondove, strahujući da će se ti konflikti okončati, jer ko će posle toga slušati (i finansirati) njihove lucidne paralele, analize i prognoze.
Zato ne iznenađuje, među ekspertima, veoma raširena prognoza o kataklizmičnom raspletu ukrajinske krize, baš kao što od manje-više istih autora godinama slušamo najave o novom paklu na Balkanu. Bojim se da ćemo ih ovde razočarati.
Uvek se mora imati na umu da se Putinova Rusija gradi na povratku osećaja imperije i da na tome traga za svojim identitetom. U pravljenju tog narativa, traži se da se Ukrajina zadrži, pa čak i po cenu svetskog mira. I ovaj cilj, ali i cenovnik, postavlja ruski predsednik, što je već potvrdio svojim agresivnim potezima prema Krimu, Azovskom moru, i sada preko krize u Donbasu. On zna da je Ukrajina posebna, da je rusko carstvo podignuto u Kijevu, kolevci svih ruskih gradova. On zna i da su dve zemlje kao dva brata koji preziru jedan drugog – Rusija je mlađa i jača, a Ukrajina starija, zbog čega ne može da izazove na otvorenu borbu.
Za Putina je, međutim, frustrirajuće saznanje da sebi ne može da priušti da pripoji celu Ukrajinu. Utešni cilj je, zato, vazalna i lojalna, formalno nezavisna Ukrajina koja će služiti kao sociološki šanac oko „imperije“, sličan onima koji su ruski vladari u prošlosti kopali oko svojih gradova. Rusiji treba Ukrajina-satelit, nešto poput Belorusije, kako bi Kremlj mogao da pokaže podanicima da „imperija“ nije bajka i da zaista postoji, makar kao kulisa.
Zato je strah od vojnog sukoba između Rusije i Ukrajine iskorišćen za zastrašivanje evropskih političara, koji su bili uvereni da će rat dovesti do masovnog priliva izbeglica u Evropu. Paralelno, da bi ovaj strah učinio verodostojnijim i neprihvatljivijim evropskim političarima, Rusija je povremeno menjala scenario uvođenjem taktičkog nuklearnog napada na Evropu.
Rusija ima najmanje četiri varijante kako da zadrži Ukrajinu. Prvo i najskuplje i pomalo dramatično je invazija na Ukrajinu. Drugo je izabrati lojalnog Rusiji i kompromitovanog od strane Rusije, predsednika Ukrajine. Treće je da se u ukrajinski politički život uključi grupacija lojalna Rusiji i opasna po Ukrajinu sa pravom glasa i pravom veta u ukrajinskom parlamentu. A četvrto je poseban status za region u Ukrajini koji kontroliše Rusija.
Invazija Ukrajine je najmanje mogući scenario iz mnogo razloga. Rusiji će biti veoma teško da snosi trošak rata sa zemljom od 50 miliona stanovnika u blizini svoje granice i pritom će se suočiti sa ogromnim zapadnim sankcijama. Od ove opcije se još više udaljavamo posle nedavnog razgovora predsednika Bajdena i Putina, a naročito predstojećim razgovorima visokih diplomata dve zemlje u Ženevi polovinom ovog meseca.
Rusija će sigurno dugoročnim planom kultivisati, negovati i kompromitovati ukrajinske političare, nadajući se da će Ukrajina ponovo izabrati pro-ruskog predsednika i parlament.
Paralelno, Rusija će raditi na ponovnom uvlačenju separatističkih ukrajinskih teritorija u ukrajinski politički i društveni narativ, kako bi ova nova parlamentarna frakcija blokirala sve inicijative za pridruživanje NATO-u.
Ako će Rusija uopšte slati svoje trupe u Ukrajinu, to će biti samo kako bi opravdala svoje trenutno prisustvo u separatističkom regionu Donbasa. Eventualno davanje međunarodno priznatog specijalnog statusa teritoriji u Donbasu, koju je Rusija okupirala, može nagovestiti formiranje stalne ruske vojne baze u Donbasu. Ovaj vojni aranžman može dobiti odgovor NATO-a, tako što otvara mogućnost da Alijansa bude prisutna u Ukrajini na privremenim i uslovnim osnovama, bez stalnog članstva u NATO-u za Ukrajinu. Na ovaj način veliko vojno prisustvo dva rivala donelo bi ravnotežu na prostoru Ukrajine, a to bi samo po sebi čak vodilo konsolidaciji prilika.
I tu dolazimo do zaista bitne paralale između kriza na Balkanu i krize u Ukrajini, jer je u središtu ruski strateški interes. Naime, ni na jednom od ovih područja, Rusija ne želi rasplet, ni dugoročno stabilno rešenje. Njen stvarni interes je neprekidno održavanje tenzija, ako treba i povremenim vojnim akcijama, kako bi ona ostala faktor kojeg morate da pozovete ako želite rešenje. A kad već zovete, onda morate nešto i da ponudite. Žrtve ovakve strategije Kremlja su, u ovom slučaju, Ukrajina i Balkan. Zato će njen eventualni “plen” u Ukrajini biti gorak, baš kao i na Balkanu, jer obe krize idu pravcem koji Rusija suštinski ne želi, a to je dugoročna stabilnost.
Moraće da prihvati takvu realnost, jer za onu bajkovitu – imperijalnu i blještavu, nema dovoljno resursa. Ni finansijskih, ni vojnih, a naročito demokratskih i ljudskih. To će biti sasvim dovoljno za drugu stranu, jer je pokazala da ima sve te resurse, kojima može da obeshrabri rusku agresivnost. Ukrajina i njen postepeni izlazak iz krize će biti najbolja potvrda za to.
Stvari, dakle, ne idu u pravcu kataklizme, baš kao i na Balkanu. I to su dobre vesti, osim ako vam nisu pokvarile računicu da će na krizi u ova dva regiona moći da se živi još mnogo godina.