Podela kao opcija za rešenje za pitanje Kosova možda ulazi u novu mladost, ako je ikad do sada uopšte i bila odbačena. Ona izgleda kao mali, skriveni izlaz iz lavirinta, kroz koji su pokušane sve moguće putanje kretanja, ali se uvek nekako udari u zid, ili se dođe do podele, kroz koju niko ne želi da prođe i vraća se na početak.
Od njenog poslednjeg pojavljivanja na sceni prošle su tri-četiri godine. Tada je grubo odbačena kao crni đavo, koji Balkan može da vrati u kazan ratova i samouništenja. Što je najzanimljivije, nije odbačena od Beograda i od (tadašnje) Prištine, već od ostalih koji su umešani u i tada i sada u rešavanje kosovskog pitanja. Osim, donekle od SAD, čemu ćemo se uskoro vratiti.
U te tri-četiri godine koliko je podela bila van scene, svet se drastično promenio, Evropa još više, Balkan takođe, čak i Kosovo. Stvari su uglavnom otišle od lošeg ka gorem. Od svih promena u svetu, za moguću novu mladost podele Kosova, najzaslužniji će biti odlazak u penziju nemačke kancelarke Angele Merkel. Ona je bila najmoćniji i najoštriji protivnik ove opcije, kada se poslednji pojavila u opticaju, 2017. i 2018, i svojim ogromnim uticajem odlučujuće je uticala na sve druge, u prvom redu Evropljane, da bez diskusije sklone sa stola ovu inicijativu.
Jednostavno, Merkel je i na ovom primeru demonstrirala svoju ogromnu moć na prostoru Evrope i suprotstavila se podeli iz najmanje dva razloga. Prvo, reč je bilo o predlogu koji nije izašao iz njene kancelarije, a to ona nije htela da dopusti, kao politički faktor koji je u tom trenutku stoprocentno pilotirao kosovskim slučajem, uključujući i dijalog u Briselu. Drugo, podela je delovala kao popuštanje Srbiji, što bi bilo priznanje da čvrsto nemačko zalaganje za celovitost i nezavisnost Kosova ipak ima pukotine. I kao pečat na ubijanje podele, Nemačka je bila glavni promoter dovođenja radikalnog Ramuša Haradinaja na mesto kosovskog premijera i posle toga uvođenja nepojmljive trgovinske blokade za robu iz Srbije, koja je potrajala čak godinu i po.
Bez obzira na to što Nemačka nije promenila politiku prema Kosovu, odlazak Angele Merkel i dolazak Olafa Šolca ipak znači daleko manji uticaj Berlina na kosovski proces. Takođe, njenim odlaskom umanjen je i autoritet Berlina na ostale evropske prestonice, koje manje ili više imaju dodira sa kosovskim problemom.
U isto vreme, jedna od najvećih promena koja se desila od „smrti“ podele do danas, je snažno uključivanje Amerike u kosovski dijalog. A to dalje znači faktičko preuzimanje posla od Evropljana, odnosno od Berlina. Američki ulazak u kosovske pregovore ne znači da su podeli vrata širom otvorena, jer ni u Vašingtonu nikada nisu bili oduševljeni takvom opcijom. Ali, prema svedočenju Džona Boltona, jednog od najbližih saradnika Donalda Trampa u Beloj kući, podela u jednom trenutku jeste bila na pregovaračkom stolu. Za razliku od Nemačke pod Angelom Merkel, Amerika nema potrebu da dokazuje svoju snagu i autoritet, tako što će da baca u kantu svaki predlog koji nije sama osmislila. Potpuno je suprotno, glavni razlog za ulazak Amerike u kosovski proces je njegovo ubrzavanje, kroz traganje za pragmatičnim, a tek onda pravičnim rešenjem, i završavanje posla dok je Bajden „u smeni“.
I treća možda i najveća promena koja se desila od „ubijanja“ podele kao opcije za Kosovo, je ruska agresija na Ukrajinu. Svako nerešeno pitanje u Evropi od tada se gleda i rešava kroz prizmu rata u Ukrajini, Kosovo tu ne samo da nije izuzetak, nego je prvo po prioritetu rešavanja. I to na način koji neće ostaviti šansu režimu u Kremlju da se okoristi o takvo rešenje. Uostalom, Rusija je najviše zainteresovana za to da Kosovo uopšte ne bude rešeno, a još bolje da na njemu ponovo izbije oružani sukob, za šta su postojali svi uslovi u proteklih desetak godina koliko je „traženjem rešenja“ upravljala Evropa, odnosno Angela Merkel.
I na kraju, stvari su se promenile (na gore) i na samom Kosovu. Politički autizam Albina Kurtija, inače velikog evropskog favorita, doveo je do rasturanja dosadašnjih dogovora, ulaženja u klinč sa svim međunarodnim posrednicima, pa čak i Amerikom, i na kraju pojačavanjem pritiska i nasilja prema srpskoj zajednici. Serija kriza na severu Kosova zbog želje Kurtija da bez dogovora sa bilo kim ovlada i tim delom teritorije, samo su zacementirale kosovski sever kao etnički homogenu celinu, koja je dalje nego ikad od bilo kakvog integrisanja u Kosovo.
Doskorašnji predsednik Američke privredne komore na Kosovu Iljir Ibrahimi je zato u pravu kada kaže da je nemoguće integrisati severni deo Kosova na silu ako taj deo stanovništva ne želi da se integriše, i da bi zato ponovo mogla da bude aktuelna opcija razmene teritorija.
Ako se to zaista bude dogodilo, a promenjene međunarodne okolnosti idu na ruku takvom rešenju, ponovo ćemo kao argumente protiv čuti dva dobro poznata strahovanjaa – od “domino efekta na Balkanu” i od “otvaranja Pandorine kutije”. Nikada nijedan protivnik podele Kosova, ili razmene teritorija, ili razgraničenja, ili demarkacije, svejedno, nije otišao dalje od ponavljanja ovih floskula za koje su mislili da su argumenti, samo zato što Berlin misli isto.
Ako se Srbi i Albanci budu dogovorili oko bilo čega, pa i oko podele (razmene, demarkacije), to se neće ticati nikog drugog na Balkanu, niti će izazvati promene na bilo kom drugom mestu. Promene granica su moguće samo ako se oko toga dogovore dve strane kojih se granica tiče, i nikako drugačije – to je princip koji je za bivšu Jugoslaviju uveo još pre 30 godina Rober Badenter, sa svojom komisijom, po zadatku Haške mirovne konferencije o Jugoslaviji. I to je bio i ostao jedini pravni, međunarodno prihvaćeni, izvor za sva razgraničenja na Balkanu.
Drugo, ni “domino efekat”, ni “Pandorina kutija” danas prosto nisu mogući na Balkanu, zato što je ceo region, osim Bosne i Hercegovine, ušao u NATO u kojem promena granica nema, pri čemu Srbiju kao deo mogućeg dogovora sa Prištinom ovde ne računamo. Nikada nije postojala mogućnost da srpsko-albanski dogovor o granicama ponovo “zapali” Balkan, to je uvek bilo samo PR-čudovište, kreirano u Berlinu i zato široko prihvaćeno i u Evropi i na Balkanu, kao izraz podaništva jednoj politici.
Moguće je da se podela Kosova nikada ne ostvari, neće to biti šteta ako Beograd i Priština, uz pomoć pre svega SAD, pronađu drugačije rešenje koje će staviti tačku na međusobne probleme. Ali ona ponovo ima ozbiljnu šansu makar da se ponovo nađe na stolu kao teško, ali efikasno i dugoročno rešenje za problem, za koji su sve druge opcije po nekoliko puta već isprobane.