Da je ruska agresija na Ukrajinu počela u petak, dan pre bombardovanja zgrade u Dnjepru, bilo bi dovoljno razloga da se već u ponedeljak osnuje sud za ratne zločine koje je počinila ruska armija.
Evo i kratkog predloga za dokazni postupak: U bombardovanoj 9-tospratnici poginulo je najmanje 40 ljudi, cele porodice, poginula su i deca. Rusko Ministarstvo odbrane je tim povodom saopštilo da su “pogođeni svi naznačeni ciljevi”.
Dakle, nije bilo greške, ni takozvane “kolateralne štete”. Neko je komandovao, a neko izvršio napad na civilnu zgradu u kojoj živi 1.700 ljudi, s namerom da ih ubije.
Zločin u Dnjepru, nažalost, neće biti jedini kojim će se baviti budući sud – domaći ukrajinski ili međunarodni ili oba. Ruski civilni i vojni komandanti moraće da odgovaraju za najmanje 7.000 civilnih ukrajinskih žrtava svoje agresije, koliko su saopštile UN. Sa žaljenjem moramo dodati – do sada. Jer potpuno je jasno da masovno ubistvo u Dnjepru neće biti poslednje koje postoji u planovima ruske komande.
Što brža propast ovih planova zato stoji kao imperativ kako pred ukrajinskom odbranom, tako i pred svima koji joj u tome pomažu. Za to postoje dva načina – vojna pobeda nad agresorom i izvođenje pred sud svih koji su naredili i sproveli zločine. Svako rešenje “između” otvara prostor za nagodbu, a to je upravo ono što žele u Moskvi.
Šefica nemačke diplomatije Analena Baerbock je posle tragedije u Dnjepru zatražila osnivanje suda koji će, kako kaže, “istražiti rusko vođstvo i suditi mu”. Rekla je to u danu kada je njena koleginica iz vlade, ministarka odbrane Kristin Lambreht podnela ostavku.
Obe vesti su dobre i nagoveštavaju kraj jednog tužnog perioda u kojem je Evropa pre svih, a Nemačka u njenom centru, imala dileme, pa čak i strahove oko toga kako da se postavi prema Rusiji i njenoj invaziji. Ti strahovi i dileme Nemačke hranile su Putinovu strategiju nadom da će jednog dana morati da ga pozovu za pregovarački sto, za kojim će on biti faktor od kojeg zavisi mir.
Rusko pozivanje na mirovne pregovore oduvek je bilo stvar ucene, kao i traženje dila u kojem Kremlj i njegov šef dobijaju amnestiju za sve što su uradili u Ukrajini. Mnogi u Evropi čak i danas, posle Dnjepra, bi platili tu cenu – pregovarali bi sa Putinom, računajući da je to najbrži način da se zaustavi krvarenje Ukrajine.
Evropski konformizam je u proteklih 11 meseci često pobeđivao bazične evropske vrednosti – život, slobodu i demokratiju. Poslednji put kada je bila u prilici da pravi taj izbor, Evropa je odlučila ispravno, ali pitanje je da li se toga sećaju naslednici onih koji su donosili odluku.
Ne možemo da zamislimo da je bilo ko u Evropi 1942. ili 1943. bio spreman da razgovara sa Hitlerom oko mira, a da mu se zauzvrat ostavi sve što je do tada osvojio. Zašto bi danas bio drugačiji razgovor sa Putinom – daj nam mir i zadrži Donbas i Krim? Razume se, pošto si bio glavni pregovarač i potpisao si mir, niko te neće voditi pred sud.
Poruke dve ključne ministarke u nemačkoj vladi, poslate u istom trenutku, daju nadu da se Putinov željeni scenario za kraj rata ipak neće obistiniti. Insistiranje Anabele Berbok za osnivanje posebnog međunarodnog suda za Rusiju zatvara vrata Putinovim opcijama da može biti mirotvorac i potpisnik istorijskog sporazuma.
S druge strane, odlazak Kristin Lambreht mogao bi da znači i nemački zaokret u dosadašnjem ustezanju da Ukrajini isporuči preko potrebno naoružanje. Njen mandat će ostati zabeležen kao period u kojem je Nemačka imala u svojim rukama moćno sredstvo za ubrzanje ukrajinske nadmoći na frontu, a kolebala se da ga upotrebi.
Pokazaće se da to ustručavanje nema nikakve veze sa tradicionalnim nemačkim strahom od mešanja u sukobe van njenog tla, već samo sa poslovnim projekcijama za period posle rata, zbog čega ne bi trebalo da previše ljute Putina.
Baš kao i švajcarsko pozivanje na “vojnu neutralnost” kada u nekoliko navrata odbija da dozvoli Nemačkoj da transferiše municiju u Ukrajinu, kao zemlja proizvođač te municije. I švajcarska kalkulacija nema veze sa njenom vojnom neutralnošću, već samo sa gledanjem u period posle rata, u kojem se očekuje “business as usual” sa starim ruskim partnerima.
Cenu ovih kalkulacija platile su porodice u srušenom soliteru u Dnjepru, kao i 7.000 ukrajinskih civila pre njih. Nažalost, najveću cenu platiće još mnogi, zato što su već ucrtani u planove ruske agresije kao odabrani cilj. I zato što neki važni ljudi u Evropi nisu donosili odluke koje su morali da donesu.
Drugi svetski rat završen je bezuslovnim porazom onoga ko je taj rat započeo. Na toj činjenici napravljena je nova Evropa, kao najveći mirovni i demokratski projekat u istoriji čovečanstva. Niko danas nema pravo da odluči drugačije.