S pobedom Donalda Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama i njegovom skorom inauguracijom u januaru, Evropa se suočava s neizvesnom budućnošću. Kontinent se suočava s mogućnošću ponavljanja scenarija iz Trampovog prvog mandata — perioda obeleženog nepredvidivim potezima, ignorisanjem tradicionalnih savezništava i izraženim naglaskom na „Amerika first“. Za razliku od prethodnog mandata, Tramp sada ima veliku većinu u Senatu, što mu omogućava da svoj program sprovodi uz minimalne prepreke. Ova promena u američkom načinu upravljanja sigurno će imati posledice po Evropu, primoravajući Evropsku uniju (EU) da manevriše u ovim novim okolnostima.
Ako je Trampova retorika iz kampanje pokazatelj, on namerava ponovo da zahteva veće finansijske doprinose od članica NATO-a. Njegovi prethodni zahtevi da saveznici povećaju troškove za odbranu na ciljanih 2% BDP-a, kao i njegova sumnja u vrednost NATO-a za američku bezbednost, ukazuju na to da Evropa ponovo može očekivati pritisak da preuzme znatno veći finansijski teret za transatlantsku odbranu. S obzirom na to da sada ima jaču zakonodavnu podršku, Trampovi zahtevi će verovatno biti glasniji i hitniji, predstavljeni kao ključni za očuvanje američkog angažmana.
U ekonomskoj sferi, očekuje se da će Trampov pristup biti podjednako disruptivan. Njegova posvećenost američkom izolacionizmu mogla bi se manifestovati kroz značajne carine na evropske proizvode, dodatno opterećujući trgovinske odnose između SAD i EU. Njegova administracija nagoveštava potencijalna trgovinska ograničenja na ključne evropske izvozne proizvode, kao što su automobili i luksuzna roba, što bi posebno pogodilo Nemačku, Francusku i Italiju. Trampova težnja ka izolacionizmu i protekcionizmu mogla bi da podrije osnovne principe globalne trgovine i saradnje koje Evropa baštini. Ovakav stav u politici odražava širu ambiciju da povuče SAD iz globalne integracije, pojačavajući trend koji kontinuirano raste još od njegovog prvog mandata.
Kao i u prvom mandatu, očekuje se da će Trampova spoljna politika u velikoj meri biti vođena njegovim ličnim sklonostima, često zaobilazeći diplomatske norme i stratešku promišljenost. Njegov prethodni mandat obeležen je nizom poteza koji su destabilizovali dugogodišnja savezništva, uključujući odluke u vezi sa Pariskim klimatskim sporazumom, iranskim nuklearnim sporazumom, pa čak i trgovinskim partnerstvima. S manje ograničenja na svoju vlast, Trampova impulsivna priroda mogla bi postati još izraženija, predstavljajući potencijalni rizik za diplomatske odnose s Evropom i podstičući tenzije unutar multilateralnih foruma.
Evropa se takođe mora pripremiti za mogućnost nedoslednosti u politici, jer je Trampova sposobnost donošenja odluka sklona promenama. Takav pristup povećava rizik od neočekivanih geopolitičkih preokreta, koji bi mogli narušiti stabilnost koju evropski lideri žele da održe. Za Evropu, Trampov potencijal da deluje kao “tempirana bomba” naglašava potrebu za strategijom koja bi je izolovala od njegovih hirova, kako ne bi pretrpela posledice njegovih oportunističkih odluka u spoljnoj politici.
EU mora razmotriti potencijal za unutrašnje podele dok formuliše svoj pristup prema drugom Trampovom mandatu. Neki lideri EU, naročito oni s populističkim sklonostima, mogli bi se uskladiti s Trampovom ideologijom i politikama. Ličnosti poput Viktora Orbana iz Mađarske, Roberta Fica iz Slovačke i potencijalno kancelara Austrije mogli bi u Trampu videti vrednog saveznika, posmatrajući stav njegove administracije protiv globalizma kao kompatibilan s njihovim agendama. Ova usklađenost mogla bi stvoriti linije razdvajanja unutar EU, otežavajući razvijanje jedinstvenog pristupa prema politici SAD i slabeći pregovaračku poziciju Evrope.
Nemačka, Francuska i Italija — ekonomski giganti Evrope — verovatno će se suočiti s mukotrpnim zadatkom premošćavanja ovih unutrašnjih razlika. Za ove zemlje, očuvanje evropskog jedinstva biće ključno, ne samo radi zaštite sopstvenih ekonomskih interesa, već i radi očuvanja integriteta same EU. Nemačka će, posebno, morati da potvrdi svoje liderstvo zagovarajući politike koje čuvaju koheziju unutar bloka. Nemogućnost da se pomire ovi različiti nacionalni interesi mogla bi pojačati podele unutar EU, smanjujući njen kapacitet da efikasno odgovori na izazove koje donosi drugi Trampov mandat.
Da bi ublažila potencijalnu štetu koju mogu izazvati Trampove politike, Evropa mora zauzeti proaktivan stav. Najjače evropske ekonomije trebalo bi da predvode napore u jačanju autonomije EU kako u ekonomskim, tako i u bezbednosnim domenima. Evropi je potrebno da smanji svoju zavisnost od američkog tržišta i finansijskih sistema. Ovaj pomak može uključivati jačanje unutarevropske trgovine i produbljivanje ekonomskih veza s drugim globalnim partnerima, poput Kine, dalekog istoka i ekonomija u razvoju. Investiranjem u raznovrsne trgovinske odnose, EU može stvoriti zaštitu od mogućih carina i trgovinskih ograničenja koja nameće SAD pod Trampovim rukovodstvom. Na primer, stvaranje digitalne ekonomije koja je fokusirana na Evropu pomoglo bi smanjenju zavisnosti od američkih tehnoloških kompanija.
Kako Tramp pojačava zahteve prema NATO-u, EU treba da intenzivira sopstvene inicijative za odbranu. Evropa bi mogla ojačati svoju kolektivnu bezbednost povećanjem ulaganja u odbranu i proširivanjem mandata inicijativa poput Stalne strukturne saradnje (PESCO) i Evropskog fonda za odbranu (EDF). U krajnjem slučaju i formiranje Evropskih odbrambenih snaga. Integrisaniji evropski odbrambeni okvir smanjio bi zavisnost od NATO-a i omogućio EU veću autonomiju u upravljanju bezbednosnim pitanjima.
Trampov prvi mandat doneo je oživljavanje američkog izvoza nafte, a njegov drugi mandat će verovatno favorizovati domaću proizvodnju energije u odnosu na međunarodnu saradnju u klimatskim politikama. Kao odgovor, EU bi mogla ubrzati tranziciju ka obnovljivim izvorima energije, čime bi smanjila zavisnost od stranih izvora energije, uključujući SAD i druge spoljne aktere. Ova posvećenost ne bi samo bila u skladu s ekološkim ciljevima EU, već bi takođe ojačala njenu otpornost na geopolitičku nestabilnost.
Trampovo predsedništvo predstavlja više od prolazne faze u američkoj politici. Umesto toga, signalizira širu promenu u globalnom upravljanju, kako izolacionističke i populističke struje dobijaju na snazi u zapadnim demokratijama. Ova nova realnost zahteva da Evropa preduzme odlučne mere za obezbeđivanje svoje pozicije u svetu. Evropa više ne može sebi priuštiti da posmatra SAD kao svoj de facto stub bezbednosti i ekonomije. Umesto toga, mora prigrliti novu paradigmu — onu u kojoj stoji kao nezavisna i samoodrživa sila, sposobna da izdrži turbulencije političkih promena širom sveta.
Nemogućnost prilagođavanja ovoj paradigmi mogla bi imati egzistencijalne posledice za EU. Ukoliko EU ostane zavisna od SAD pod Trampovim nepredvidivim rukovodstvom, rizikuje da potkopa sopstveni suverenitet i stabilnost. Zbog toga lideri Evrope moraju iskoristiti ovaj trenutak da preispitaju ulogu EU u globalnom poretku i preduzmu korake za izgradnju otpornije i samoodrživije Evrope.
Vreme u kojem je Evropa mogla da se oslanja na SAD kao stabilizujuću silu je prošlo. Umesto toga, EU mora staviti svoje strateške interese u prvi plan, prepoznajući da Trampov drugi mandat nije izolovani incident, već deo šireg trenda ka unutrašnjem fokusu i nepredvidivom upravljanju. U ovom kontekstu, dugoročna stabilnost Evrope zavisi od njene sposobnosti da kultiviše nezavisnost od SAD i kroji svoj put u svetu koji se brzo menja. Samo prihvatanjem ove nove realnosti EU može očuvati svoj integritet i osigurati svoju budućnost u sve nestabilnijem globalnom pejzažu. U suprotnom raspad EU će biti neminovna posledica.