Evropa se 24. februara 2022. probudila u stvarnosti koju je dugo smatrala nezamislivom. Rat na njenim granicama – ne ograničeni sukob, već masovna invazija jedne velike sile na suverenu državu, s ciljem poništavanja njenog postojanja. Taj dan nije bio samo početak rata u Ukrajini; to je bio trenutak kada je Evropa morala da shvati da je napad na Ukrajinu ujedno i napad na vrednosti, stabilnost i bezbednost cele Evrope. Ignorisati ovu realnost znači ignorisati sopstvenu odgovornost za budućnost kontinenta.
Ovo nije rat Ukrajine. Ovo je rat koji se vodi na ukrajinskoj teritoriji, ali za principe na kojima počiva Evropa i za njenu bezbednost. Ignorisanje ovog sukoba značilo bi prihvatanje sveta u kojem granice ne znače ništa, međunarodno pravo je mrtvo, a agresori poput Rusije mogu bez posledica gaziti manje države. Ovo je rat koji se tiče svakog od nas – jer ono što se dešava u Ukrajini sutra se može desiti bilo gde u Evropi.
Nije prvi put da Rusija pokazuje imperijalne ambicije. Prisećamo se 2008. i invazije na Gruziju, kao i ilegalne aneksije Krima 2014. godine. Ali ono što rat u Ukrajini čini drugačijim jeste njegov obim i posledice. Ukoliko Rusija uspe u svojoj agresiji, poruka bi bila jasna: granice u Evropi mogu se menjati silom. Od početka agresije, uticaj rata osetio se u svakom kutku Evrope. Milioni Ukrajinaca su, bežeći od ruskih bombi i masovnih ubistava, našli utočište u evropskim zemljama. Njihovo prisustvo, dok svedoči o brutalnosti rata, istovremeno ukazuje na solidarnost evropskih država. Međutim, ovo nije samo humanitarna kriza – ovo je i bezbednosna i politička kriza koja preoblikuje Evropu.
Primer Poljske, koja je prihvatila više od tri miliona izbeglica, pokazuje kako ruski rat stavlja pritisak na države u prvim linijama. Njihove zdravstvene, obrazovne i socijalne službe pretrpele su ogroman teret. Ali, istovremeno, ta solidarnost osvetljava kontrast između demokratskog sveta i autoritarnih režima poput Rusije, koja ignoriše ljudski život zarad svojih imperijalnih ciljeva.
S druge strane, posledice rata osećaju se i na ekonomskoj sceni. Proizvodnja pšenice u Ukrajini, jednoj od najvećih svetskih izvoznica žitarica, opala je za gotovo 40%. Blokada ukrajinskih luka izazvala je globalnu prehrambenu krizu, koja nije poštedela ni evropske građane. Cena hleba u mnogim zemljama naglo je porasla, dok su mnoge države Afrike i Bliskog istoka pretrpele glad, povećavajući političku nestabilnost koja se preliva i na Evropu.
Rusija je pokazala da ne koristi samo tenkove i rakete u ovom ratu. Njeno najjače oružje protiv Evrope bila je njena energetska zavisnost. Zatvaranje gasovoda i manipulacija isporukama gasa bili su direktni pokušaji slabljenja evropske odlučnosti da podrži Ukrajinu. Cena tog ruskog pritiska bila je vidljiva svuda: od astronomskih računa za struju i gas koje su plaćali građani do smanjenja proizvodnje u industrijama koje nisu mogle da izdrže visoke cene energije.
Ipak, ovaj pritisak izazvao je i presudnu promenu u evropskoj politici. Države poput Nemačke, koje su decenijama gradile zavisnost od ruskog gasa, počele su ubrzanu tranziciju ka obnovljivim izvorima energije i diversifikaciji snabdevača. Odluka da se prekine sa zavisnošću od Rusije pokazuje koliko je rat u Ukrajini postao unutrašnje pitanje svake evropske države.
Evropa zna šta znači ne reagovati na vreme. Politika smirivanja Hitlera tridesetih godina prošlog veka dovela je do najrazornijeg rata u ljudskoj istoriji. Danas, ruska agresija na Ukrajinu nosi iste lekcije. Ukoliko Rusija uspe, njene ambicije neće stati na Ukrajini. Putinov režim već godinama preti državama poput Poljske, Litvanije, Estonije i Letonije. Njegov cilj je jasan: uništiti evropski poredak i nametnuti podelu Evrope po sopstvenim imperijalnim pravilima. To nije krio Vladimir Putin u svom novogodišnjem obraćanju pred novinarima. Naprotiv, jasno je rekao da su mu to namere.
Rat u Ukrajini je okončao period posthladnoratovskog mira u Evropi. NATO, koji je godinama bio u potrazi za novim značenjem, sada je ponovo postao ključni stub evropske bezbednosti. Države koje su nekada bile neutralne, poput Švedske i Finske, odlučile su da se pridruže Alijansi, prepoznajući pretnju koju Rusija predstavlja. Evropa se militarizuje, troškovi za odbranu rastu, a bezbednosni prioriteti su redefinisani.
Za građane evropskih država, ovo znači direktan uticaj na njihove živote. Nacionalni budžeti su sve više usmereni ka odbrani, a društva se suočavaju sa mogućnošću dužeg i opasnijeg perioda nesigurnosti. Ali ove promene su neophodne jer je Ukrajina danas prva linija odbrane od ruskog ekspanzionizma.
Oni koji danas traže kompromis sa Rusijom zapravo ne razumeju prirodu ovog sukoba. Ovo nije rat u kojem će se Putin zaustaviti kada dobije deo teritorije. Ovo je sukob u kojem svaka slabost Zapada samo ohrabruje dalju agresiju.
Dok Evropa vodi političke rasprave i suočava se sa ekonomskim posledicama, Ukrajina svakodnevno plaća cenu u ljudskim životima. Gradovi poput Hersona, Harkova, Marijupolja, Buče i Irpinja postali su simboli neizrecivog stradanja, ali i simboli otpora. Hiljade civila ubijeno je u brutalnim ruskim napadima. Ukrajinski vojnici svakodnevno ginu, braneći ne samo svoju zemlju, već i granice Evrope.
Njihova borba nije čin milosrđa prema Zapadu – to je odbrana sveta u kojem svi želimo da živimo. Svaka evropska država koja pruža pomoć Ukrajini zapravo ulaže u sopstvenu bezbednost i budućnost, ništa ne poklanja Ukrajini. Jer ako Ukrajina izgubi, cela Evropa gubi.
Rat u Ukrajini nije lokalni sukob – to je trenutak istine za ceo svet. Ovo je sukob između civilizacije koja poštuje pravila i autoritarizma koji ignoriše sve granice. Svaka država koja danas okleva da podrži Ukrajinu preuzima ogroman rizik za sopstvenu budućnost.
Ukrajinci su odlučni da brane svoju zemlju, ali i vrednosti koje delimo sa njima. Njihova borba nije izbor – ona im je nametnuta. Evropski građani imaju izbor: mogu da ulože resurse, podrže Ukrajinu i izdrže trenutne teškoće, ili da rizikuju budućnost u kojoj će svaka država postati plen za veće sile. Cena koju Ukrajinci plaćaju svojim životima ne može se porediti sa našim nevoljama.
Evropa mora da izdrži, jer, da ponovimo, ovo je trenutak u kojem se ne brani samo Ukrajina, već cela Evropa. To nije pitanje solidarnosti – to je pitanje opstanka. Ukoliko danas ne pomognemo Ukrajini da pobedi, sutra nećemo imati Evropu koju poznajemo. Rat u Ukrajini nije tamo neki rat. On je naš rat.