Zašto WBIN?
Izlazak Velike Britanije iz EU epohalan je dogadjaj koji će dugoročno uticati na političke, ekonomske i bezbednosne procese u Evropi. Po efektima biće u ravni sa padom Berlinskog zida i otvaranjem istočne Evrope pre četvrt veka.
Kao što nije postojalo iskustvo sa dogadjajem sličnim padom Berlinskog zida, tako ne postoji dogadjaj poput izlaska UK iz EU, koji bi mogao da nam posluži kao model za ponašanje i pozicioniranje u periodu posle njega. Zato smo, zajedno sa celom Evropom, prepušteni kreativnim rešenjima, ali i procenama razvoja različitih procesa u budućnosti.
Balkanske zemlje, tj. Jugoslavija nisu shvatili značaj i posledice pada Berlinskog zida u trenutku kada se to dogodilo. Istorijska distanca od četvrt veka kaže da su to shvatile samo Slovenija i Hrvatska, koje su prve krenule putem samostalnosti. Ove dve zemlje danas su jedine članice EU na zapadnom Balkanu. Ostale zemlje, medju kojima je i Srbija, već 13 godina su na putu za članstvo, ali su od njega udaljene još dosta godina.
Svrha ovog projekta je da se izbegne loše iskustvo iz perioda pada Berlinskog zida i da Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana aktivnim pozicioniranjem preduprede loše posledice (po sebe) neminovnog preuredjenja EU nakon izlaska Velike Britanije.
EU
Pokazalo se da Unija nema strateški “krizni plan” za slučaj da Britanci na referendumu odluče da izadju van. Pokazalo se da imaju samo kratkoročan, taktički odgovor, a on se svodi na to da se od Britanije traži da bez odlaganja krene u proces napuštanja. To će biti završeno u narednih nekoliko meseci, ali pitanje je šta će posle toga raditi institucije EU i njene preostale članice.
Ono što sigurno predstoji Evropskoj uniji je njeno institucionalno i konstituiconalno redefinisanje. Najupečatljiviji zaključak posle Brexita je da EU mora da izmeni svoje unutrašnje ustrojstvo i to u pravcu jačanja ingerencija zemalja članica i slabljenja “centralnih” institucija odlučivanja. Reč je o svojevrsnoj decentralizaciji, pri čemu bi osnova bila na tome da glavne odluke donose oni koji imaju legitimitet – a to su predstavnici izabrani direktno od gradjana, a ne kao do sada birokrate čiji je legitimitet upitan (Komisija, Centralna banka…)
Prisustvovaćemo ubuduće decentralizaciji EU, što je proces suprotan od dosadašnjih težnji, koje su dobrim delom i verifikovane Lisabonskim ugovorom, o unitarizaciji Unije.
Zapadni Balkan
Opšta je procena da će izlazak Britanije iz EU staviti na potpunu marginu pitanje proširenja EU, ali u isto vreme postoje šanse da ova kriza u funkcionisanju EU u isto vreme znači i veliku priliku za zemlje kandidate da ubrzaju svoj evropski put.
Ovaj projekat temelji se na ovoj drugoj proceni, koja itekako ima osnova. Pre svega u činjenici da je EU preko noći 23. na 24. jun 2016, dospela u poziciju da nema “uputstvo za upotrebu” kako dalje i da zbog toga može biti otvorena za konstruktivna rešenja.
Zemlje Zapadnog Balkana – Srbija, BiH, Crna Gora, Makedonija, Albanija i Kosovo, jedine su preostale zemlje koje imaju obećanu perspektivu članstva u EU, a još su na tom putu. Ovde se zanemaruje pozicija Turske, koja ima istu takvu formalnu poziciju, ali i potpuno samostalan i specifičan put ka EU.
Činjenica da je zapadni Balkan jedini neintegrisani evropski prostor u EU, a kojem je pritom garantovano da će to biti (Solunski samit 2003), najveći je adut za predlog o ubrzanju puta ka članstvu.
Adut je i u tome da je svako proširenje EU ustvari politička odluka i za realizaciju ovog projekta traži samo politička rešenja i politički napor.
Zapadni Balkan ne nudi u “miraz” ekonomsku snagu ili politički uticaj, ali postaje itekako važan sa stanovišta bezbednosti EU. Kao prostor preko kojeg dolaze najveći bezbednosni izazovi za EU – izbeglice i terorizam. A uz to, polje je sve jačeg i otvorenijeg uticaja Rusije, koja u Balkanu vidi prostor preko kojeg može efikasnije da se nosi sa EU.
Sve zemlje Zapadnog Balkana imaju jaku pro-EU orijentaciju i kod sebe nemaju ozbiljnije političke snage, koje bi mogle u skorije vreme da odvedu te zemlje na drugu stranu.
Šta je WBIN?
Generalna ideja je da se Evropskoj uniji ponudi potpuno novi dogovor, koji će koristiti i samoj EU, ali i zemljama zapadnog Balkana pojedinačno. On predvidja sledeće:
Zemlje zapadnog Balkana najpre medjusobno, bez EU, postižu dogovor o zajedničkom nastupu prema EU, od koje će se tražiti da dramatično ubrza postupak pridruživanja.
Od EU će se zatražiti da u predstojećem procesu opšteg redefinisanja svog ustrojstva predvidi mogućnost “uslovnog članstva” (Conditional Membership), koja bi bila otvorena, u realnosti, samo zemljama Zapadnog Balkana.
“Uslovno članstvo” značilo bi da zemlje Zapadnog Balkana mogu da se smatraju članicama EU, tj. da postane “opipljivo” da su one već deo porodice. To sada nije slučaj i, po postojećim procedurama, neće ni biti slučaj najmanje do 2020. godine. A do tada mogući su veoma negativni, pa i katastrofalni razvoji i za Balkan i za EU – sa ekonomskog, bezbednosnog, pa i geopolitičkog stanovišta (uticaj Rusije).
“Uslovno članstvo” je SAMO politički koncept. On pruža uverenje zemljama koje ga imaju i njihovim gradjanima da je posao skoro završen, a samim tim neumitno i raste podrška gradjana članstvu u EU. Sa druge strane, Evropskoj uniji pruža uverenje da je i dalje vitalan i poželjan sistem, čime se u dobroj meri anuliraju teške posledice Bregzita po evro-entuzijazam.
Zemlje koje dobiju “uslovno članstvo” uživaju privilegiju da aktivno učestvuju u radu institucija EU, da su za stolom gde se odlučuje, a nisu na stolu gde drugi odlučuju o njima.
One ne traže da “preko reda” udju u EU i zato ne traže punopravno članstvo odmah. Ali pokazuju ambiciju da se kretanje ka EU dramatično ubrza, jer vreme je za taj proces postalo najvažniji i najrizičniji faktor otkako je UK odlučila da izadje iz EU.
Ovo je suštinski različit koncept od dosadašnjeg (proces pridruživanja kroz dugogodišnje pregovore i ispunjavanje uslova) i zato je neophodan radi stabilizacije evropskog koncepta nakon udara koji je učinio Bregzit.