Nacionalna bezbednost je jedina originerna bezbednost iz koje se deriviraju međunarodna i korporativna. Ta osnovna misija nacionalne bezbednosti se u ovom Nacrtu ne može ni nazreti!
Državne institucije Srbije ponudile su nacrte dva važna, strateška dokumenta iz oblasti nacionalne bezbednosti i odbrane iz kojih treba da proistekne niz zakona i drugih propisa. Suština obe ponuđrene strategije je da identifikuje bezbednosne i odbrambene izazove sa kojima se suočava Republika Srbija i da na njih pruži odgovore, koje će država primenjivati u cilju očuvanja svojih najvažnijih interesa. Međunarodni institut za bezbednost ovim analizama predloženih dokumenata želi da učestvuje u javnoj raspravi i da blagovremeno ukaže na njihove nedostatke i predloži korekcije. One su brojne, bitne i neophodne i samo ako budu uvažene, Srbija može da bude izgrađena kao moderna, demokratska država, integrisana u društvo prosperitetnih i bezbednih zemalja.
Strategija nacionalne bezbednosti predstavlja osnovni dokument na osnovu kojeg velika većina savremenih država konstituiše svoje sisteme nacionalne bezbednosti. Smatramo da je donošenje nove Strategije nacionalne bezbednosti ključni preduslov za uspostavljanje modernog sistema nacionalne bezbednosti i jasno strategijsko usmeravanje države u 21. veku.
Strategija nacionalne bezbednosti često se meša sa državnom strategijom, što kod tumačenja, ali i kod donošenja, ovih dokumenata može da izazove dodatnu konfuziju.
Jasno razgraničenje sadržaja i oblasti regulisanja Strategije nacionalne bezbednosti i ostalih strategija, višeg ili nižeg nivoa opštosti, predstavlja osnovni preduslov za skladno funkcionisanje svih državnih organa ili drugih organizacija koje na bilo koji način doprinose jačanju nacionalne bezbednosti i sveukupnom društvenom razvoju. Anre Bofr, poznati francuski teoretičar, Strategiju nacionalne bezbednosti postavlja kao deo šire državne strategije, tzv.“ totalne strategije“, koja se nalazi na vrhu strategija posle kojih dolazi politika. Ovakav stav je danas dominantan među evropskim teoretičarima.
Stav o položaju Strategije nacionalne bezbednosti u odnosu na druge strategijske i normativne dokumente usvojili su i pisci Nacrta, po našem mišljenju, ispravno jer se Strategija nacionalne bezbednosti određuje kao „najviši strateški dokument čijim sprovođenjem se štite nacionalne vrednosti i interesi Republike Srbije od izazova, rizika i pretnji bezbednosti u različitim oblastima društvenog života.“
Poremećen redosled
Ono što kod donošenja nove Strategije predstavlja ozbiljan problem je vreme njenog donošenja. Moramo se složiti sa stavom iznetim u nacrtu da: „Strategija nacionalne bezbednosti predstavlja polaznu osnovu za izradu drugih strateških i doktrinarnih dokumenata, dokumenata javnih politika i normativnopravnih akata u svim oblastima društvenog života i funkcionisanja državnih organa i institucija, radi očuvanja i zaštite bezbednosti građana, društva i države.“ Ali postavlja se pitanje zbog čega su usvojene brojne izmene i dopune zakona iz oblasti koje moraju biti obuhvaćene (odbrana, unutrašnju poslovi, obaveštajno-bezbednosni sistem…) Strategijom nacionalne bezbednosti u vreme dok je Nacrt Strategije pisan, ili se već našao u javnoj raspravi?
Pored toga paralelno sa Nacrtom Strategije nacionalne bezbednosti izrađivan je i Nacrt Strategije odbrane koji mora biti donet tek nakon što Strategija bude usvojena. Na ovaj način stvara se velika pravna konfuzija jer postoje bitne protivrečnosti između strategijskih i zakonskih tekstova i stiče se utisak kao da se strategije donose isključivo radi zadovoljavanja forme, neophodne u procesu evropskih integracija, bez ozbiljnih namera da one postanu deo pravnog poretka. Iskustvo pokazuje da je u poslednjih 18 godina donet ogroman broj strategija i akcionih planova za njihovo sprovođenje isključivo radi zadovoljavanja forme. Možemo slobodno reći da su i važeće Strategije nacionalne bezbednosti i odbrane donete na sličan način i da suštinski nikada nisu proizvodila bilo kakva pravna dejstva.
Upravo u toj činjenici vidimo veoma veliki nedostatak u uvodnom delu Nacrta Strategije, koji se ni u jednom delu ne poziva na postojeću Strategiju nacionalne bezbednosti, niti vrši evaluaciju njenih dostignuća. Doduše, aktuelna Strategija nacionalne bezbednosti je tako napisana da se i ne može evaluirati, pošto njome nisu postavljeni nikakvi ciljevi čija bi se realizacija mogla procenti. Od sličnog nedostatka pati i ovaj Nacrt.
U uvodnom delu strategije definiše se nacionalna bezbednost na sledeći način: “Nacionalna bezbednost Republike Srbije jeste objektivno stanje zaštićenosti njenih nacionalnih vrednosti i interesa od svih oblika ugrožavanja, te subjektivan osećaj bezbednosti građana Republike Srbije. Predstavlja rezultat uticaja strategij skog okruženja i preduzetih mera i aktivnosti državnih organa i institucija u izvršavanju bezbednosnih funkcija, te delovanja drugih subjekata u svim oblastima društvenog života.“
Smatramo da je ova definicija previše statična jer nacionalnu bezbednost definiše kao „stanje i odsustvo“ uz uvođenje psiholoških elementa, što više odgovara pojmu „sigurnosti“ nego bezbednosti. Smatramo da nacionalna bezbednost jeste, i mora biti, dinamičan proces koji uključuje aktivnosti državnih organa, organa lokalne samouprave i drugih organizacija na dostizanju i očuvanju nacionalnih vrednosti i ciljeva, koji su i sami dinamični, a u savremenom svetu neki od njih su čak teško uhvatljivi i nemoguće ih je obuhvatiti jednom statičnom definicijom.
Nacionalna bezbednost je jedina originerna bezbednost iz koje se deriviraju međunarodna i korporativna, na osnovu prenošenja dela nadležnosti i/ili suvereniteta. Ta osnovna misija nacionalne bezbednosti se u ovom Nacrtu se ne može ni nazreti!
Neutralnost nije jednostrani akt
U uvodnom delu Nacrta uočljive su ozbiljne protivrečnosti. Kao polazišta Strategije navode se: očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti, vojna neutralnost, briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije, evropske integracije i efikasna pravna država. Postavlja se pitanje ko je i kada proglasio i ko je priznao vojnu neutralnost Republici Srbiji i kako je moguće istovremeno proglašavati i neutralnost i evropske integracije kao polazišta Strategije nacionalne bezbednosti. Napominjemo da Deklaracija koju je Narodna Skupština donela o Kosovu i Metohiji u kojoj je navedeno da Srbija neće pristupati postojećim vojnim savezima NIJE proglašenje neutralnosti. Neutralnost nije jednostran akt, ona mora biti priznata i njen sadržaj određen međunarodnim ugovorima.
U delu Nacrta Strategije koji se odnosi na strategijsko okruženje analizira se globalno i regionalno okruženje.
Na početku se kaže: „Politički, ekonomski, kulturni i bezbednosni odnosi u svetu odvijaju se u globalnom multipolarnom i multilateralnom okruženju u kojem se sve naglašenije ispoljava uravnoteženje moći i složena međuzavisnost država. Savremenim poimanjem globalne bezbednosti koja obuhvata različite sfere društvenog života, otvorena je mogućnost rešavanja konfliktnih stanja mirnim putem i perspektiva razvoja politike saradnje i sporazumevanja na globalnom i regionalnom nivou.“
Multipolarni i multilatealni svet je mantra koja se ponavlja još iz devedesetih godina kao izgovor da se izbegnu integracijski procesi dok se „ne probudi Sibirski medved“, odnosno dok se ne uspostavi „socijalizam kao svetski proces“. Posebno začuđujuće deluje konstatacija o „ujednačavanju moći“, kada imamo u vidu koliko se povećava razlika u svim parametrima moći, pre svega ekonomskoj, privrednoj i vojnoj između SAD i EU sa jedne i svih ostalih država sa druge strane, izuzev Kine koj je uspela donekle da tu razliku smanji. Smatramo da neozbiljnim, paušalnim i neutemeljenim ocenama ne sme biti mesta u ovakvoj vrsti dokumenata.
A nakon toga se pojavljuje sledeća konstatacija: “Integrativni procesi u oblasti bezbednosti, kao i rastuća politička, ekonomska i kulturna saradnja, značajno smanjuju rizike sukobljavanja država, kao i mogućnost nastanka nekontrolisanih kriza i prenošenja sukoba sa jednog prostora na drugi.“
Ako je tako zbog čega vojnu neutralnost proglašavamo kao polazište Strategije nacionalne bezbednosti? Zbog čega i Srbija ne krene u susret integrativnim procesima i tako smanji rizike sukobljavanja? Da bi se nakon toga utvrdilo kako se sve suočava sa novim i promenljivim izazovima rizicim i pretnjama na koje treba adekvatno reagovati.
Opšte stanje bezbednosti u svetu se ocenjuje kao:
„Opšte stanje bezbednosti u svetu znatno ugrožava grubo kršenje Povelje Ujedinjenih nacija i opšteprihvaćenih normi međunarodnog prava, a naročito mešanje u unutrašnje stvari suverenih država, kao i koncepcija i praksa preventivnog napada i vojnog intervencionizma. Posebno je zabrinjavajuća tendencija zaoštravanja odnosa između velikih sila, uslovljena nadmetanjem za ostvarivanje njihovih suprotstavljenih interesa i promenu postojećih sfera uticaja. U takvim okolnostima se rizik od vojnog sukoba globalnih razmera, iako je znatno umanjen, ne može u potpunosti isključiti. Najveće pretnje na međunarodnom planu dugoročno će i dalje biti međunarodni terorizam, organizovani kriminal, jačanje političkog i verskog ekstremizma, migrantska kriza i posrednički konflikti.“
Na ovaj pasus se može slobodno staviti neki datum sa polovine prošlog veka i bio bi veoma aktuelan. „Grubo kršenje povelje UN“, je floskula koja se u našoj „stručnoj“ javnosti ponavlja duže od šezdeset godina, pa smatramo da bi je u dokumentu iz 2018. godine napokon trebalo izostaviti. Ako svoju nacionalnu bezbednost baziramo na Povelji UN, i „opšteprihvaćenim normama međunarodnog prava“, bojimo se da nam perspektive nisu sjajne.
Posebne „bisere“ predstvljaju konstatacije da se Evropska unija suočava sa brojnim kompleksnim problemima, kao što su terorizam, migracije, ekonomska kriza. Većina ovih problema bila je aktuelna pre nekoliko godina, i uspešno je prevaziđena. Sa druge strane, aktuelni problemi EU nisu ni pomenuti. Pored toga NATO ima ozbiljne probleme sa budžetom.
O Balkanu paušalno i neutemeljeno
Osvrt na region Balkana u ovom delu Nacrta vrvi od paušalnih, često potpuno neutemeljenih, i kranje irelevantnih konstatacija. Najveći problemi su „pokušaji revizije istorije, ekonomska nerazvijenost…“ i slične besmislice, ali se „ipak odvija saradnja koja doprinosi miru i bezbednosti…“
Istinsko stanje stvari u regionu nije ni pomenuto.
Na koji način će biti rešavan problem Kosova i Metohije, kako da odgovorimo na spoljašnje i unutrašnje napade na Plan predsednika Vučića, kakav značaj za nas ima pristupanje Crne Gore NATO, pregovori između Grčke i Makedonije i skoro učlanjenje Makedonije u NATO, ukidanje granice između Albanije i Kosova, statusu Republike Srpske. Nema nijedne reči o uticaju Rusije u regionu koji SAD i EU ocenjuju kao „maligan“. Šta očekujemo od drugih sila u procesu rešavanja pitanja KiM, pre svega Rusije, kako vidimo saradnju sa Kinom u svetlu naših evropskih aspiracija, kako vidimo ulogu Turske na Balkanu?
„Demokratski procesi i evropska spoljnopolitička orijentacija Republike Srbije jačaju njenu međunarodnu poziciju i pozitivno utiču na kreiranje i unapređenje politike saradnje i jačanja mera poverenja u regionu. Na toj osnovi bezbednosna politika Republike Srbije čini je pouzdanim partnerom u međunarodnim odnosima i značajnim činiocem regionalne bezbednosne saradnje.“
Ovakvu konstataciju može da izrekne neko ko nije poslednjih meseci čitao novine niti gledao televiziju!
„Napredak u pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji pozitivno utiče na njenu političku, ekonomsku i socijalnu stabilnost. Razvoj partnerske saradnje Republike Srbije sa NATO, na osnovu politike vojne neutralnosti i kroz program Partnerstvo za mir, kao i posmatračka pozicija u Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) doprinosi stabilnosti Republike Srbije. Radi daljeg razvoja demokratije, stabilnosti i prosperiteta regiona, za Republiku Srbiju značajno je unapređenje odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, Ruskom Federacijom, Narodnom Republikom Kinom, kao i sa ostalim tradicionalnim partnerima i značajnim faktorima međunarodne zajednice.“
Ovom pasusu nije potreban komentar. Istovremena saradnja sa NATO i ODKB, SAD i Ruskom Federacijom!? Uz naš napredak na putu ka EU.
Pisce Nacrta Strategije treba podsetiti da EU i SAD drže Rusiju pod režimom sankcija koji se iz dana u dan zaoštrava, a da je jedan od uslova za priključenje Srbije EU usaglašavanje sa spoljnom politikom koje podrazumeva sankcije Rusiji.
Smatramo da deo Nacrta Strategije koji se odnosi na Strategijsko okruženje treba jednostavno izbrisati i napisati od početka ozbiljan tekst koji će na bazi činjenica, a ne propagande, analizirati odnose najvećih svetskih sila pre svega SAD i Kine, svetsku ekonomsku i političku situaciju, položaj Rusije u savremenom svetu na temelju činjenica, a ne Sputnjika na primer i stanje aktuelnih svetskih sukoba.
Kada je region u pitanju potrebno je dati adekvatne odgovore na sva pitanja koja smo napred pomenuli u tekstu. Posebno je važno pravilno razumeti procese u Makedoniji, Grčkoj i Crnoj Gori, novu ulogu SAD u regionu i ulogu Velike Britanije posle Bregzita. U svetlu svih ovih dešavanja treba ceniti perspektive Republike Srpske sa jasno definisanim planom Srbije u svakom od mogućih scenarija.
Pitanje rešavanja statusa Kosova i Metohije u svetlu predloga koje je dao predsednik Vučić je od suštinskog značaja za bezbednost Srbije. Strategijom nacionalne bezbednosti treba jasno predvideti scenarije i uloge najvažnijih aktera u svakom od scenarija.
Posebno je važno dobro proceniti kapacitete Rusije da uz pomoć svoje agenturne i propagandne mreže u Srbiji osujeti sprovođenje Plana predsednika Vučića za rešavanje problema KiM.
Ovakava analiza mora biti urađena korišćenjem naučnog pristupa uz pomoć metoda društvenih nauka i nauka bezbednosti (analiza sadržaja, analiza scenarija, teorija igara i dr.), umesto politikantskog alibi pristupa. Vremena u kojima živimo ne daju ni promil šanse onima koji na taj način „planiraju“ svoju budućnost.
Izazovi i pretnje – opšta mesta
Deo teksta koi se odnosi na izazove, rizike i pretnje Republici Srbiji u metodološkom smislu ispunjava standarde, pobrojane su sve aktuelne pretnje ali bez ozbiljne analize svake od njih. I ovaj deo teksta je pun opštih mesta bez konkretnog stava o bilo kom pitanju. Kada je u pitanju KiM koristi se rečnik sa kraja prošlog veka, bez jasnih stavova o aktuelnim zbivanjima i istinskim pretnjama koje taj sukob generiše. Listi izazova, rizika i pretnji se ne bi moglo mnogo oduzeti niti dodati, ali je neophodno da se svaka od pretnji analizira i jasno saopšte mere koje država planira da preduzme radi njihovog otklanjanja.
Povodom dela teksta koji se odnosi na nacionalne interese, smatramo da bi bilo dobro razmisliti o odnosu nacionalnih vrednosti i nacionalnih interesa, što može predstavljati dobar osnov za filozofski okrugli sto. Ovaj deo teksta je takođe dosta neodređen, što je razumljivo ako imamo u vidu prethodne delove teksta koji ne daju osnov za preciznija određenja i zauzimanje jasnijih stavova o nacionalnim vrednostima i interesima.
Deo teksta kojim se definiše Politika nacionalne bezbednosti pati od istih slabosti kao i ceo tekst – neodređenost, anahronost i proizvoljnost. Ovaj deo teksta je metodološki korektno urađen, mere kojima se sprovodi Politika nacionalne bezbednosti su logično grupisane, prema nacionalnim interesima koji se štite.
U delu koji govori o očuvanju suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije, govori se o odvraćanju od oružanog ugrožavanja i efikasnoj odbrani uz primenu koncepta totalne odbrane. Dalje se ne govori šta taj koncept podrazumeva ni iz kojih izvora bi Srbija finansirala tolike vojne napore celokupnog društva. Očuvanje AP KiM u sastavu Srbije je navedeno kao spisak lepih želja bez jasnog stava kako da se to uradi, pogotovo imajući u vidu aktuelne političke događaje vezane za rešavanje statusa KiM.
Jačanje ugleda i sprečavanje separatističih težnji se takođe pominju kao mere Politike nacionalne bezbednosti. Kada se govori o očuvanju suvereniteta ne pominje se delovanje stranog faktora preko propagandnih mreža, „patriotskih organizacija“, organizovanog kriminala, „navijačkih“ i drugih neformalnih grupa koje ozbiljno ugrožavaju unutrašnji suverenitet države, narušavaju ugled državnih organa i pokušavaju da kreiraju političke i ekonomske tokove u državi.
Očuvanje unutrašnje stabilnosti kao važan aspekt nacionalne bezbednosti je takođe, obrađeno kao niz opštih mesta bez jasnog navođenja ko tu stabilnost ugrožava i kako je braniti.
Očuvanje srpskog naroda i nacionalnih manjina, kao i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta, zvuči kao lepa priča bez konkretnih mera kako to uraditi niti navođenja konkretnih problema sa kojima se Srbi u svetu i regionu suočavaju, a pogotovo nema reči o problemima nacionalnih manjina u Srbiji.
Očuvanje mira i stabilnosti u regionu i u svetu je veoma važan deo Politike nacionalne bezbednosti, ali je i on obrađen površno i paušalno bez navođenja aktera koji taj mir ugrožavaju ni mera koje treba preduzeti da se mir i stabilnost očuvaju.
U delu Nacrta koji se odnose na sistem nacionalne bezbednosti uočavaju se ozbiljni nedostaci. Sistem nacionalne bezbednosti svodi se isključivo na institucionalnu arhitekturu, što je redukcionistički pristup koji nije prihvaćen u savremenoj nauci bezbednosti. U Nacrtu se govori da se sistem nacionalne bezbednosti sastoji iz upravljačkog i izvršnog dela. Potpuno se zanemaruje normativni i akcioni deo sistema bez koga bi cela institucionalna građevina bila prazna ljuštura nesposobna da deluje.
Na kraju smatramo da ovaj Nacrt Strategije nacionalne bezbednosti treba odbaciti u celini i pristupiti ozbiljnoj izradi teksta koji će jasno opredeliti budućnost nacionalne bezbednosti Srbije, definisati naše strateško okruženje na temelju činjenica koje mogu biti podloga za planiranje, jasno izneti stavove o svakom bezbednosnom izazovu koji stoji pred našom državom i otvoreno reći na koji način mislimo da štitimo svoje nacionalne interese.