Prošlo je tačno godinu dana otkako su šefovi dve najveće diplomatije u EU, nemačke i francuske, zatražili “momentalno” obnavljanje dijaloga između Beograda i Prištine. Ovaj poziv, više poklič, nekako i dalje stoji u vazduhu, a “momentalno” se pretvorilo u “možda”. Bio je to zahtev nabijen optimizmom, koji su Hajko Mas i Žan Iv Ledrijan uputili u zajedničkom tekstu preko beogradskog “Blica” i prištinske “Koha ditore”, na krilima tek obavljenog postavljenja Miroslava Lajčaka za specijalnog izaslanika EU za kosovski dijalog.
Godinu dana kasnije, ovog poleta nema. Očigledno, nije bio iskren i realan. Bio je samo pokušaj da se kosovski proces otme iz ruku Donalda Trampa i njegove administracije, koja ga je čvrsto dohvatila i počela njim da upravlja. Uglavnom, iza nas je još jedna proćerdana godina, “pojeli” su je obračuni među zapadnim partnerima, i, naravno, još jedna unutrašnja kriza na Kosovu, koja je rezultirala ostavkama i novim izborima.
Nemamo prošlogodišnji polet, ali imamo na vidiku nešto novo. Nešto bez mnogo emocija i zaklinjanja, ali baš zbog toga i sa mnogo više šanse za uspeh. Miroslav Lajčak i Metju Palmer, kao evropski i američki medijatori u kosovskom dijalogu, prvi put su zajedno u poseti Prištini i Beogradu. Otkako je nova administracija u Vašingtonu najavila da će sve evropske poslove, pa i Balkan, obavljati u saradnji (a ne u sukobu) sa Evropljanima, slika dvojice diplomata na zajedničkom poslu prva je opipljiva potvrda nove politike iz Vašingtona.
Evropska unija odavno je izgubila kontrolu nad srpsko-albanskim dijalogom. Posle početnog napretka i postignutih sporazuma pod baronesom Ešton, posrednički mandat Federike Mogerini doneo je tavorenje, koje se okončalo potpunom blokadom procesa i “uletanjem” u igru Trampove adminitracije. Svi, izgleda, žele da zaborave “pojedene” godine i da resetuju igru, pa da počnu od tačke gde se nazire čvrsto tlo za dalju gradnju. To nije nula, kako misle u Prištini, gde vlada Albina Kurtija stavlja na proveru sve do sada postignute sporazume. Njegov pokušaj da se sveopštom, i verovatno beskrajnom političkom raspravom o dosadašnjim rezultatima dijaloga, napravi novo odlaganje, ne zaslužuje ozbiljniju pažnju. Uostalom, na to su mu već nekoliko puta skrenuli pažnju i Brisel i Vašington.
Ovog puta Palmer i Lajčak će pokrenuti stvari. U kom smeru, videćemo već polovinom juna kada će se sa pregovaračima iz Beograda i Prištine sastati u Briselu. Koliko god da se dijalog i dalje bude zvanično nazivao “pod okriljem EU”, on se već od ove nedelje formalno vodi pod nadzorom EU i SAD. Njegov evropski prefiks ostaće do kraja glavni i nepromenjen, ali suština posredovanja već je izmenjena. Amerikanci se neće nimalo ljutiti zbog toga, a zašto bi, jer posrednički format koji sada stupa na scenu njihova je kreacija. I s punim pravom, Evropska unija mora biti okvir u kojem će dogovor biti građen, a naročito sprovođen, ali ona sama nije mogla da dovede do rezultata. Metju Palmer i druge američke diplomate i do sada su bili prisutni na pregovaračkim rundama u Briselu, ali bilo je potrebno da dobiju (preuzmu) i zvaničnu posredničku stolicu za stolom da bi posao mogao da bude obavljen.
Neće se ljutiti ni Miroslav Lajčak što je dobio partnera i što sada radi u paru, a ne sam. Nema sumnje da je i za ovog diplomatu od međunarodne karijere bilo frustrirajuće da upravlja procesom za koji i sam dobro zna da neće roditi plodove. Ne zbog njega samog, već zbog glomazne, pasivne i neodlučne strukture koja stoji iza njega i koja ga je, na kraju krajeva i imenovala. Uključujući i njegovog neposrednog šefa Žozepa Borela, šefa diplomatije Evropske unije.
Lajčak treba da se raduje američkom izlasku iza paravana i dolaskom na glavnu scenu i zbog toga što će već od septembra njegov mandat ostati bez najvažnijeg i najuticajnijeg podržavaoca, Angele Merkel. Proći će meseci dok se nakon nemačkih izbora 26. septembra bude konsolidovala nova nemačka garnitura u evropskoj strukturi moći, a Lajčak i njegov balkanski posao (kao i njegova karijera) ne mogu da čekaju toliko dugo. Za ambicioznog Slovaka već je prošlo isuviše vremena bez rezultata da bi sebi dopustio luksuz novog čekanja.
Otuda će novo, evropsko-američko posredovanje, ići na ruku svima koji zaista žele da najdugovečniji balkanski konflikt uskoro dobije trajno rešenje. Amerika će biti faktor koji će svoj uticajem i diplomatskom snagom izbeći sve zamke opstrukcije, odlaganja i manipulacija kojima je bila obeležena protekla decenija pregovaranja. To se isključivo odnosi na američki odnos prema Prištini, budući da odatle dolaze sva dosadašnja odugovlačenja i “miniranja” dosadašnjeg procesa. Pod aktivnim i vidljivim američkim posredovanjem, kakvo je sada, ostalo je veoma malo prostora za manevre kojima su dosadašnje kosovske vlade uspevale da zamrzavaju, pa i potpuno blokiraju dijalog. Naročito ako je američko posredovanje otvoreno postavilo kao cilj da se do sporazuma dođe, a Bajdenova administracija to jeste učinila. U saradnji sa Evropskoj unijom, razume se.
Palmer-Lajčakove šatl-turneje zato već sada imaju mnogo više smisla i učinka u Prištini, nego što će imati u Beogradu, gde su njihovim ambicijama vrata široko otvorena, a ciljevi isti. Vratiti se dijalogu i, korak po korak tražiti dogovor.