Ako ste do sada poslovali sa bugarskim kompanijama “Euro-sadružnije” ili “Dekart d.o.o”, trebalo bi da raskinete tu saradnju. Od 2. juna, ove dve i još 62 firme, uključujući i jednu političku partiju, na crnoj su listi američkog ministarstva finansija (US Department of the Treasury), a sa njima i trojica tajkuna-političara, kao šefovi ove koruptivne mreže. Svima je zamrznuta imovina u SAD, gde im je zabranjeno poslovanje, a i američkim kompanijama je zabranjeno da sa posluju sa njima.
Ovo je do sada najveći pojedinačni udarac Zakona Magnitskog, nikada otkako je 2012. donet u SAD, njegova ruka nije zahvatila ovako krupan ulov. A što je možda još i važnije, američka anti-korupcijska akcija na osnovu Zakona Magnitski sprovedena je protiv pojedinaca iz jedne članice Evropske unije.
Zakon Magnitski deluje u tek nekoliko država sveta – Americi, Britaniji, Kanadi, trima baltičkim državama. Na nivou Evropske unije takođe postoje pravila koja sankcionišu korumpirane kršioce ljudskih prava po modelu Magnitskog. U postupku donošenja je još u nekoliko država, poput Australije i Rumunije, a na njegovoj pripremi radi se i u Srbiji.
Oni koji mu se najviše protive, govore da je to politički čekić, kojim najuticajnije zapadne države udaraju po državama sa kojima su u konfliktu. Još uprošćenije, smatraju ih za američki alat u borbi protiv Rusije i njenog političkog i ekonomskog uticaja.
Čak i da dopustimo ovakvo propagandno tumačenje, inače potpuno pogrešno, šta ćemo s njim posle ovog poslednjeg, udara po Bugarskoj? Članici NATO-a i Evropske unije, bezbednosnog mezimca Sjedinjenih Država i stožera NATO-a u regionu Crnog mora, jednog od strateški najvažnijih područja za zapadne saveznike. Pa, ništa, jer ova odluka američkog Ministarstva finansija nema nikakve veze sa Bugarskom.
Bugarska je i dalje važan američki saveznik i prijatelj, a to je ponovila i Viktorija Nuland, zamenica šefa američke diplomatije privremenom premijeru Bugarske Stefanu Janevu kada mu je telefonom javila o sankcijama Trezora SAD prema trojici bogatih Bugara i njihovih firmi. Ova odluka tiče se isključivo gospode Božkova, Peevskog i Željaskova, ako vam ta imena nešto znače. Svi ostali Bugari i sve ostale kompanije, osim njihove 62, nemaju nikakav razlog za brigu. Američke sankcije se na njih ne odnose. I u tome je cela suština i najveća snaga Zakona Magnitski, kao univerzalnog modela za kažnjavanje pojedinaca, i samo pojedinaca, za veliku korupciju i teško kršenje ljudskih prava.
Američki biznismen Bill Browder, “izumitelj” Zakona Magnitski, smatra se za neprijatelja broj jedan režima u Rusiji. On se nosi sa tom “titulom”, često je pominje u javnosti, a odnedavno je ilustruje i time da kad god negde putuje, nastoji da njegov let ne prolazi kroz ruski vazdušni prostor. Da li će sada Bill Browder postati i neprijatelj broj jedan vlade u Sofiji? Ili u Indiji, Južnoj Africi, Gvatemali i Nikaragvi, čijih je osam državljana krajem aprila došlo pod udar britanske verzije Zakona Magnitski? Razume se da neće. Ni Bill Browder, a ni vlade SAD i Velike Britanije, koje sprovode njegov “izum” nisu neprijatelji pomenutih država, kao ni Bugarske. I to dobro znaju u državama čiji su se pojedinci našli na američkoj ili britanskoj listi Zakona Magnitski.
Ovaj revolucionarni zakonski model pokazuje se kao apsolutno najefikasnije sredstvo za suzbijanje teške korupcije na međunarodnom nivou, kao i drastičnih kršenja ljudskih prava koja proističu iz te korupcije. To što je Zakon Magnitski nastao kao neka vrsta počasti mladom moskovskom advokatu Sergeju Magnitskom, kojeg je u jednogodišnjem pritvoru “pojeo mrak”, jer je razotkrio pljačku budžeta tešku 250 miliona dolara, samo je simbolika koja ga vezuje za Rusiju. Njegova primena je univerzalna, globalna, a to jako potvrđuju poslednji bugarski slučaj i, neposredno pre njega, britanske sankcije protiv osmorice iz Indije, Južne Afrike i centralnoameričkih država.
To što se vlast u Moskvi smatra političkom žrtvom ovog zakona, možda govori o svesti da njeni veliki delovi, ili mnogo pojedinaca ispunjava uslove da se nađe na udaru Zakona Magnitski. Ali teza da je on uperen protiv ruske države, samo je uobičajena “odbrana” nekog korumpiranog sistema kada ga neko nazove tim imenom.
Ako bismo uporedili Zakon Magnitski sa drugim, do sada primenjivanim modelima međunarodnih sankcija, možda bi najbliže bilo poređenje između konjske zaprege i digitalnog, elektro-automobila “Tesla”. U ovom delu međunarodnih odnosa, Magnitski je zaista hi-tech pravne i političke borbe protiv korupcije 21. veka. Njegov učinak je maksimalan, a šteta za odnose među državama nikakva. Ruka pravde dolazi do onih, sa imenima i prezimenima, koji su se o pravdu ogrešili, i ni do kog drugog. Za razliku od dosadašnjih, tradicionalnih, država-prema-državi sankcijama koje po običaju rasturaju porodične ekonomije malih ljudi, a ne dotiču autokratske lidere i njima bliske oligarhe i siledžije zbog kojih se obično i uvode.
Bugarski slučaj je, zato, veliki iskorak ka promociji ovog novog “vozila” za efikasnu zaštitu ljudskih prava i borbu protiv korupcije. I snažna potvrda anacionalne suštine Zakona Magnitskog.