Svakog 12. aprila u Srbiji održavaju se komemoracije, na dan kada je 1999. raketom pogođen putnički voz na mostu u Grdeličkoj klisuri, što je bila jedna od najvećih pojedinačnih tragedija tromesečnog bombardovanja Srbije. Malo ko se, međutim, seća da su tog istog 12. aprila 1999. Srbija i Crna Gora, tada ujedinjene u SR Jugoslaviju, odlučile da pristupe Savezu Rusije i Belorusije. Odlukom Savezne skupštine, i uz potpise predsednika tadašnja dva parlamentarna doma Srđe Božovića i Milomira Minića, Srbija i Crna Gora izjavile su da pristupaju Savezu Rusije i Belorusije, da prihvataju ciljeve tog saveza i obaveze koje proističu iz članstva.
Ova odluka nikada nije zaživela, niti su je partneri ikad ratifikovali. Ostala je u maglovitom sećanju kao blef Slobodana Miloševića da usred bombardovanja pokuša da uvuče još nekoga na svoju gubitničku stranu. Nisu se upecali ni u Moskvi ni u Minsku, preciznije – samo u Moskvi, jer to je dovoljno.
Od te 1999, do danas, Srbija i Belorusija prevalile su dug put. Odnose dve zemlje sve vreme prati sazvučje o prijateljskim, bratskim vezama, bliskost u svakom pogledu, stalni pozivi na podizanje ekonomske saradnje. Ali, da li stvarnost zaista odgovara ovim izlizanim, protokolarnim klišeima?
Belorusija je jedna od retkih zemalja u svetu, a u Evropi svakako jedina, protiv koje Srbija aktivno sprovodi neki vid međudržavnih sankcija. Učinila je to nedavno, kada se zajedno sa drugim državama Zapadnog Balkana, pridružila sankcijama EU protiv Belorusije u vezi sa avio-saobraćajem. Od 21. juna, i Srbija kao i sve druge evropske zemlje, ne dozvoljava beloruskim civilnim avionima da sleću na njene aerodrome, a domaći prevoznici će zaobilaziti vazdušni prostor Belorusije.
Uvertira za sankcije odigrana je u avgustu prošle godine, kada se Srbija pridružila Deklaraciji EU o osudi režima u Minsku zbog toga što predsedničke izbore nije sproveo na slobodan i fer način. Ubrzo zatim, kada su širom Belorusije uveliko trajale masovne demonstracije zbog Lukašenkove izborne krađe, Srbija je otkazala učešće u zajedničkoj vojnoj vežbi sa Rusijom i Belorusijom, koja je trebalo da bude održana u septembru u beloruskom Brestu.
Sve vreme, Srbija drži na “niskom profilu” svoje odluke uperene protiv vlasti u Minsku. Učešće u vojnoj vežbi “Slovensko bratstvo” otkazano je od strane Ministarstva odbrane rečima da se otkazivanje zajedničkih vežbi odnosi na “sve partnere”. A o pridruživanju Srbije potezima EU prema Minsku saznali smo oba puta iz Brisela, ne iz Beograda.
Srbija se u poslednjih godinu dana pragmatično postavlja prema Belorusiji i njenom lideru Lukašenku, čiji režim potresa najveća kriza u skoro 30-togodišnjem trajanju. Ako je igde u Beogradu pravljena cost-benefit analiza odnosa prema Belorusiji, ona je morala da pokaže da su koristi od distanciranja od Minska neuporedivo veće nego što bi bilo stati na njegovu stranu u svim avanturama koje preduzima poslednjih meseci. Čak ni dugogodišnje tretiranje Belorusije kao prijatelja, partnera, pa i “brata” nije imalo mnogo strateškog opravdanja. Srbija trguje sa Belorusijom za godinu dana (u oba smera) onoliko koliko izveze u Bosnu i Hercegovinu za jedan mesec pre pandemije. Ako je donacija četiri MiG-a 29, uz papreno skup remont koji smo im mi platili, bila jedna od važnijih osa saradnje Srbije i Belorusije, onda ni toga svakako ne bi bilo bez učešća Rusije.
Sa druge strane, održavati (verbalno) bliskost sa Belorusijom, jedinom evropskom državom koja nije članica Saveta Evrope, manje ili više izolovanom već decenijama, postalo je neodrživo sa pojačavanjem unutrašnje represije koju Lukašenko sprovodi u poslednjih godinu dana. Pridruživanje evropskoj osudi zbog krađe izbora i represije nad opozicijom, bio je korak koji za Srbiju kao kandidata za članstvo u EU nije imao alternativu, isto važi i za otkazivanje učešča u zajedničkoj vojnoj vežbi. Uvođenje sankcija u avio-saobraćaju je bio još lakši potez, jer je ovde reč o suprotstavljanju organizovanoj državnoj vazdušnoj pirateriji, nezamislivoj na evropskom tlu. Za srpsku spoljnopolitičku poziciju, ovo su bile idealne situacije da popravi svoju statistiku kada je reč o usaglašavanju sa spoljnom politikom EU. I to je iskoristila.
Sa druge strane, “šteta” od ovih odluka je ravna nuli. Režim Aleksandra Lukašenka, strahovitim pojačavanjem represije, ubrzava svoj put ka jedinom mogućem ishodu, potpunom krahu. Na tom putu ostaje bez ijednog stvarnog međunarodnog oslonca, osim naravno Moskve i to možda samo kada je u pitanu Lukašenko lično, ne i sudbina njegove vladavine.
S tim u vezi, srpske odluke uperene protiv Minska, ne nanose štetu odnosima Srbije i Rusije. Sa ove distance, i iz ove faze, čini se logično pitanje – da li su ikada postojali direktni odnosi Srbije i Belorusije, ili su oni bili samo eho odnosa Srbije i Rusije? Neka vrsta “vezane trgovine” u kojoj vas prodavac primorava da kupite nešto robe i od njegovog mlađeg ortaka, ako želite da pravite glavni, veliki posao, sa pravim gazdom.
Srbija više nema nikakav razlog da krije svoje kritike i negativne odluke prema vladi u Minsku. Evropska unija se ne zaustavlja na avio-embargu i dosadašnjim sankcijama prema Lukašenkovom režimu. Ona ih nastavlja primenjujući Zakon Magnitski na nove grupe državnih funkcionera Belorusije, podići će i nove ekonomske sankcije koje će dodatno oslabiti Lukašenkovu vladavinu. U isto vreme, “maše” sa tri milijarde evra koje će odmah po smeni vlasti u Minsku upumpati u belorusku ekonomiju. Srbija će, dakle, imati još prilika da se solidariše sa koracima EU, kao pravi kandidat za članstvo. To će biti i prilika da o tome sama progovori, ne čekajući da o njenoj solidarnosti sa EU jave iz Brisela. Pogotovo ne čekajući da čuje šta o tome misli Moskva.