LICE I NALIČJE RUSKOG LEGALIZMA OKO KOSOVA

Rusija će prihvatiti svaki dogovor oko Kosova koji odgovara Srbiji. Rešenje mora da bude potvrđeno u Savetu bezbednosti UN. Zavisno od toga da li ćete između ove dve rečenice staviti veznik “I” ili veznik “ali” moći ćete nešto jasnije da protumačite stav Moskve o kosovskom pitanju i pregovorima koji traju već deceniju. A za puno tumačenje biće potrebno i da razlučite da li je ovde u pitanju jedan stav Rusije, ili su možda dva.
Moguće je da nepotrebno komplikujemo značenje ruske pozicije oko Kosova, jer ona se saopštava već dovoljno dugo i na prvi pogled izgleda sasvim jasno. Ali nešto što danas izgleda kao čista i “principijelna” pozicija (ruski zvaničnici to uvek naglašavaju), može se nekad u budućnosti ispoljiti kao prilično komplikovan stav, pa čak i kao velika prepreka za uspešno obavljanje posla.
Boraveći kao gost na ceremonijalnom obeležavanju 60 godina od osnivanja Pokreta nesvrstanih u Beogradu, Sergej Lavrov je ponovio ruski stav (ili dva stava) o tome kako treba da izgleda budući sporazum u vezi sa Kosovom. To je obavezni deo svakog rusko-srpskog sastanka na visokom nivou i bilo bi pravo čudo da od zvaničnika iz Moskve čujemo nešto drugačije. Ovaj stav je odavno dizajnirala ozbiljna i iskusna ruska diplomatija, i on zadovoljava dva ključna uslova da bude shvaćen krajnje ozbiljno. Prvo, u nepromenjenom obliku traje već godinama i drugo, na najkraći i najprecizniji način odražava suštinu interesa Rusije kada je reč o Kosovu, Srbiji i Balkanu. Zadržaćemo se na ovom drugom aspektu.
Rusija nije direktno uključena u pregovore oko Kosova i ne pokazuje naročitu želju da se to promeni. To je bilo jasno još kada je u Generalnoj skupštini UN dala pristanak da se dijalog iz okvira UN izmesti pod pokroviteljstvo Evropske unije, gde se i danas odvija. Rusija ni do kraja ovih pregovora neće u njima učestvovati, bez obzira na to što se s vremena na vreme javljaju takve inicijative. Neće biti ni neke velike međunarodne konferencije o Kosovu, na kojoj bi Moskva sasvim sigurno bila pozvana, jer bez nje takva konferencija ne bi imala naročitog smisla.
Ovako, Rusija je sebi namestila udobnu poziciju u kojoj ne mora mnogo da radi i može da čeka da se sve završi. Ne mora da troši pregovaračku energiju, da organizuje dijalog, da imenuje svoje izaslanike, da šalje svoje diplomatske timove na Balkan ili u Brisel, ukratko ne mora prstom da mrdne sve dok traju razgovori. I nadajući se da će oni trajati dugo, ako je moguće i da nikada ne budu okončani.
Rusiju, ustvari, ne zanima kako će izgledati budući dogovor oko Kosova. Ona to veoma jasno kaže prvim stavom sa početka teksta (prihvatićemo sve što odgovara Srbiji). U toj poziciji nalazi se njena navodna uzdržanost od uplitanja u pregovarački proces, a ustvari je to jasno ograđivanje od svega što se dešava u pregovorima, ponajviše se ograđuje od bilo kakve odgovornosti ako dijalog zapne, ili možda čak propadne. Ako Rusija za nešto nije zainteresovana, a jasno je da nije zainteresovana šta će pisati u budućem sporazumu Beograda i Prištine sa pečatom EU, u čemu je onda njen interes da se uopšte bavi ovim pitanjem?
Ceo interes Moskve za bavljenje kosovskim pitanjem sadržan je u drugoj rečenici (ili drugom stavu Moskve) s početka, a to je da konačni dogovor Beograda i Prištine mora biti u skladu sa Rezolucijom 1244 i “overen” u Savetu bezbednosti UN. To je jedino mesto gde današnja Rusija ima bilo kakav uticaj na rešavanje međunarodnih problema. Putinova Rusija se više nigde drugde ne pita mnogo o međunarodnim krizama, niti se njeno učešće traži. Ona je u velikoj meri izolovana u međunarodnoj areni, a sa druge strane aktivna je isključivo u onim zonama do kojih dopire njen faktički uticaj, a to je manje-više teritorija bivšeg SSSR-a, koju smatra svojim dvorištem. Na našem terenu se to poslednji put jasno videli prilikom nedavnog imenovanja Kristijana Šmita za novog visokog predstavnika u BiH. Odluka je doneta uprkos protivljenju Rusije, Šmit već uveliko radi, a njegovo postavljenje neće ići na overu u Savet bezbednosti kako je tražila Moskva.
Rusija traži overavanje kosovskog dogovora u Savetu bezbednosti pod maskom forme, odnosno poštovanja međunarodnog prava, ali suština je drugačija. Ona traži poštovanje principa po kojem je jedna odluka (rezolucija 1244) na snazi sve dok se ne donese nova na istu temu. Iza ovog “legalizma” stoji želja Rusije da bude pitana šta misli o sporazumu Beograda i Prištine i to onda kada bude završen i potpisan. Njoj ne znači ništa što su se oko svega već dogovorile dve strane koje se ta rešenja isključivo tiču, niti je interesuje šta piše u sporazumu, bitno je jedino da ona dođe u situaciju da odlučuje da li će taj dogovor biti pretočen u život ili neće.
Kada bude u toj poziciji, odnosno ako bude, Rusiju ni tada neće mnogo zanimati odnosi Beograda i Prištine. Zanimaće je mnogo više one stvari za koje je istinski zainteresovana i oko kojih će iz te nove pozicije nastojati da izvuče maksimalnu korist. A ta pitanja su hiljadama kilometara daleko i od Beograda i od Prištine i nalaze se uglavnom na Kavkazu (Abhazija, Južna Osetija) ili u Ukrajini (Krim, Donbas) ili možda u Moldaviji (Pridnjestrovlje). Tu se nalaze
stvarni ruski interesi i na tim tačkama je Moskva itekako zainteresovana šta će pisati u eventualnim sporazumima, a naročito kako će ostatak sveta prihvatiti ta rešenja.
Zato možemo da zamislimo i to da Rusija jednog dana “zaboravi” na svoj prvi stav u vezi sa kosovskim dijalogom (prihvatićemo sve što odgovara Srbiji), i zadrži samo njegov drugi deo (u skladu sa 1244, plus overa u Savetu bezbednosti). Ovo može da bude realnost, zato što su to stvarni prioriteti Moskve i odraz njenih istinskih interesa. Prioritet nije u tome šta će pisati u nekom budućem dogovoru oko Kosova, već je prioritet i isključivi interes da taj papir jednog dana dođe pred Savet bezbednosti. Čak ni tada Balkan, Beograd i Priština neće biti u fokusu ruskog interesovanja, oni će biti samo tačka dnevnog reda za neke druge, Rusiji zaista važne teme.