Sećate li se strategije Evropske unije o “kredibilnoj perspektivi” Zapadnog Balkana iz februara 2018? Mala pomoć, govorilo se tu i o mogućnosti da Srbija i Crna Gora, kao najnapredniji kandidati, uđu u Uniju do 2025. godine, dakle u periodu od sedam godina. Ako ipak ne zvuči poznato, nema razloga za brigu, jer ovoga se ne sećaju ni najpedantnije birokrate u Briselu, a kamoli tamošnji političari.
Ovaj papir bio je tek jedan u nizu praznih ljuštura, tekst bez bilo kakve vizije i sadržine koje u Briselu štancuju već skoro dve decenije, otaljavajući svoju obavezu da se brinu o usisavanju Balkana u Uniju, koju su preuzeli 2003. godine u Solunu. Konkretno, ova strategija došla je kao rezultat višegodišnje potpune pasivnosti Brisela na polju balkanskih integracija, pa se njom EU prenula iz letargije i htela da pokaže da okreće drugi list. U to vreme, šefica evropske diplomatije Federika Mogerini govorila je da je Unija “zapostavila Balkan” i da se na ovaj način odlučno vraća u region.
I ona i njen tadašnji šef Žan Klod Junker, kao i mnoge njihove kolege, obeaćavali su novi povratak, najviše zbog toga što su zbog odsustva Evrope, na Balkan došli neki drugi, pre svega Rusija, Kina, Turska i arapske države, sa svojim novcem, uticajem, poslovima i planovima.
Možda je vreme da u Briselu počnu da prave novu strategiju za Zapadni Balkan, ili da makar preuzmu, uz male korekcije, onu iz 2018, i da je ponude kao novi strateški dokument svoje, kako često kažu, posvećenosti evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana. Stvari “na terenu” su takve da traže novi angažman Brisela, ali iskustvo kaže da nešto više od nove strategije teško može da se očekuje.
Loš rezultat socijaldemokrata Zorana Zaeva na lokalnim izborima u Severnoj Makedoniji, a naročito njegovo povlačenje sa mesta premijera, naglo su pogurali balkansko klatno na stranu gde nema Evropske unije i njenih integracija. To klatno se pomerilo na stranu Rusije i njenog uticaja u regionu. Odlazak Zorana Zaeva, ili je to tek privremeno i taktičko povlačenje, ujedno je i kraj jedne etape u kojoj je ruski uticaj na Balkanu bio snažno potisnut, a ova zemlja se snažno okrenula zapadnim integracijama, koje su krunisane ulaskom u NATO.
To je bilo vreme kada je Rusija gubila gde god se pojavila na Balkanu. Istisnuta je iz Crne Gore, u koju je uložila mnogo destruktivne energije, uključujući i pokušaj oružanog prevrata 2016. godine. Ubrzo posle toga, potpuno okrenuta Zapadu i bez ruske pretnje za njenu stabilnost, Crna Gora ušla je u NATO, desilo se baš ono što je Moskva želela da spreči. To je bilo i vreme dolaska Zorana Zaeva, na krilima velikih narodnih protesta, ali i procurelih snimaka koji su teško diskvalifikovali tadašnjeg premijera Grueveskog i njegovu ekipu kao korumpirane nasilnike. U Moskvi se nisu ni trudili da sakriju svoje političke naklonosti, pa su tako za proteste u Skoplju i u Podgorici imali potpuno različite stavove. U Crnoj Gori su podržavali demonstracije opozicionog Demokratskog fronta kao demokratski izraz narodne volje i osuđivali policijsku intervenciju nad njima, a istu takvu situaciju u Makedoniji (proteste Zaeva i njegove koalicije) smatrali su zapadnim bušenjem demokratske vlade Nikole Gruevskog.
Zapad je u kratkom roku, 2016 i 2017, uglavnom zbog angažovanja Amerike i njenih specijalnih izaslanika, “pobedio” Rusiju, ne samo u Makedoniji i Crnoj Gori, već i u Albaniji, gde se pro-evropski premijer Edi Rama održao u sedlu, iako je i on protiv sebe imao bojkot opozicije i ulične demonstracije. Čak i u Bosni i Hercegovini ljuljale su se pozicije ruskog favorita Milorada Dodika, kojeg su SAD tih dana stavili na svoju “crnu listu” sankcija, na kojoj je i danas.
U ovom trenutku, međutim, obaranje ruku na Balkanu otišlo je na drugu stranu, i u Moskvi imaju mnogo razloga da budu zadovoljni. U Podgorici je već godinu dana izrazito pro-ruska vlada, od koje (ako opstane) u svakom trenutku može da se očekuje da napravi veliki zaokret od Zapada i vrati se u zagrljaj velikog pravoslavnog brata. Tim putem idu stvari i u Severnoj Makedoniji. Država i njen lider Zaev ogorčeni su ponašanjem Unije, koja “na pravdi Boga” uporno odbija da otvori pristupne pregovore, uprkos maksimalnom trudu i ustupcima koje su Makedonci uložili da otkoče svoj put ka EU.
Iako je pao samo na lokalnim izborima, Zaev, njegova Severna Makedonija, ali i region i Evropa vrlo dobro znaju da je to posledica strateškog oklevanja Brisela da se okrene Balkanu. Sve suprotno od onoga što su zapisali i u pominjanoj strategiji iz 2018, i izgovorili bezbroj puta pre i posle toga. Slučaj Zorana Zaeva je, na Balkanu retko viđena, demonstracija odgovornog političkog ponašanja, i za sada jedno od najubedljivijih upozorenja Evropskoj uniji da prestane da se igra svojim autoritetom, ili onim što je od njega ostalo.
I u Bosni i Hercegovini klatno ruskog uticaja i političkih očekivanja ide, za Moskvu, u željenom smeru, jer akcije Milorada Dodika sa blokiranjem državnih odluka i povlačenjem RS iz centralnih institucija, odgovaraju interesima Moskve da i ova država ostane što duže izvan evropske i NATO orbite.
Pogled na današnji Balkan i na isti taj region od pre četiri-pet godina dva su potpuno različita prizora. Zapad je na skoro svim tačkama izgubio zamah koji je pre nekoliko godina nagoveštavao “put bez povratka” ka integracijama u EU i NATO. Prihvatanjem najpre Crne Gore, a potom i Severne Makedonije u Atlantski savez nije stavljena tačka na njihovu političku i bezbednosnu nestabilnost i prodor ruskog uticaja. To najbolje pokazuju promene vlade u Podgorici prošle godine, a sa mnogo izgleda i političke promene koje tek predstoje u Severnoj Makedoniji.
Evropska unija ne pokazuje znake svog povratka na Balkan i ubrzavanja integracije regiona. Ova tema je već duže na čekanju da se pre toga razreše unutrašnji problemi u Uniji i sva je prilika da će to potrajati još godinama. U isto vreme, iz Brisela i drugih evropskih prestonica ne prestaju izlivi nekada “zabrinutosti”, nekada “duboke zabrinutosti” zbog jačanja takozvanih ne-evropskih uticaja na Balkanu, što je najčešće eufemizam za prodor Rusije.
Nakon poslednje makedonske epizode, može da bude načisto, nema više razloga ni za zabrinutost ni za duboku zabrinutost. To čega se pribojava i na šta upozorava (koga?) uveliko je već tu, nastaviće da radi i da pomera klatno uticaja na svoju stranu. Postoji li zapadni odgovor na ovu realnost, a da nije neka nova strategija na koju će svi zaboraviti već sledećeg dana?