(Poreklo i ciljevi ruskog uticaja na Balkanu, preporuke za njegovo ograničavanje – Izlaganje dr Orhana Dragaša na Rose-Roth seminaru Parlamentarne skupštine NATO, 16.11.2021.)
Poštovane kolege, dragi prijatelji
Hvala vam na ukazanoj prilici da danas govorim na ovom važnom skupu, a naročito mi je zadovoljstvo što je on organizovan povodom 15 godina od pristupanja Srbije Programu “Partnerstvo za mir”, što je po mom dubokom uverenju jedna od važnijih strateških odluka i Srbije i NATO-a u poslednjih nekoliko decenija.
Pokušaću u narednih nekoliko minuta da odgovorim na temu, koju sam rado prihvatio od organizatora, s obzirom da sam se njom dosta bavio i u svojim istraživanjima, kao i kroz aktivnosti Instituta čiji sam osnivač i direktor, a to je ruski uticaj na Balkanu. Najkraći odgovor na pitanja – da li taj uticaj postoji i kakav je po svojoj prirodi, mogao bi da glasi – Da, on postoji veoma dugo, on je sada negativan, a dodao bih da je negativan otkad postoji. Želim da odem i korak dalje, pa da iznesem procenu da li će taj uticaj postojati i u budućnosti i kakav će biti po prirodi – Uveren sam da će postojati još mnogo godina i da će sve to vreme biti negativan. To su, po meni, konstante koje će nas pratiti narednih godina i decenija, i ne treba očekivati da će ovaj uticaj nestati ili promeniti svoju prirodu. Pravo pitanje glasi – kako da Balkan stvori otpornost na taj uticaj, u meri u kojoj on neće ometati njegov progres i punu integraciju u evropsku kulturnu i civilizacijsku zonu, kojoj istinski pripada.
Najčešće se govori da se ruski uticaj na Balkanu ispoljava u tri vida – kroz istorijske kulturne i identitetske veze, zatim kroz ekonomiju i na kraju sa aspekta bezbednosti, odnosno geopolitike. Uglavnom se slaže sa ovim, s tim što ću nešto veću pažnju pokloniti ekonomskim, bezbednosnim i geopolitičkim aspektima ruskog interesovanja za ovaj region, jer ih smatram suštinskim i jedinim koje Moskva ima prema ovom prostoru. Što se tiče prvog aspekta, kulturno-istorijsko-identitetskog, smatram da je on isfabrikovan i neautentičan, da sam po sebi ne predstavlja nikakav interes za Rusiju, osim kao efikasno sredstvo da se dođe do preostale dve poluge uticaja na Balkanu.
Što se tiče Balkana, a pre svega Srbije i Crne Gore, to navodno osećanje kulturne, identitetske bliskosti sa Rusijom, potiče iz sfere mita, a ne kao odraz realne istorijske bliskosti i osećanja pripadnosti nekom zajedničkom kulturnom identitetu. Osim predanja o večnom srpsko-ruskom bratstvu, nijedna od danas živih generacija ne može da pruži opipljiv dokaz svoje lične ili kolektivne bliskosti sa Rusijom. Jednostavno, ljudi na Balkanu nemaju personalni dodir sa bilo čime što je rusko – nisu putovali u tu zemlju, niti su dočekivali goste iz Rusije. Nisu studirali, ni radili u Rusiji, nisu odlazili u turističke posete, nikada nisu kupili nijedan ruski proizvod, nemaju prijateljstva, a neke poslovne veze datiraju tek 10-tak 15 godina unazad. Osećanje bliskosti sa Rusijom nametano je kroz ovdašnje konzervativne, pro-ruske politike počev još od 19. veka, pa do danas. Ovo osećanje čak nije ni pro-rusko. Ono je u svojoj suštini anti-zapadno, u kulturnom smislu, a njegov smisao je suprotstavljanje progresu, demokratiji i svim njenim institucijama. Ta suština ruskog uticaja očuvana je do danas i ostaće prisutna i ubuduće.
Neću dalje da elaboriram, ali želim samo da naglasim da je ovde reč o veoma jakoj polugi ruskog uticaja, koju Moskva veoma vešto i uporno koristi i moram priznati sa mnogo uspeha. Ovo je polje sentimenta, a kroz njega prolazi i propaganda i takozvana “meka moć”, a naročito hibridni uticaj preko dezinformacija čija je količina zaista ogromna. Završavam jednim malim podsećanjem da su sve državne posete iz Rusije u Srbiju na najvišem nivou, dolazile ili u vreme kada se obeležava godišnjica pobede u Drugom svetskom ratu, ili na godišnjicu početka NATO bombardovanja. Proverite u kalendaru u poslednjih 15-tak godina, i videćete Putina, Medvedeva ili Lavrova u Beogradu nepogrešivo na jednom od ova dva datuma. Poruka treba da glasi – Setite se ko vas je oslobađao i ko vam je bio prijatelj kad vam je bilo najteže.
Ruske pozicije na Balkanu veoma osciliraju u poslednjih nekoliko godina. U ovom momentu, u Moskvi mogu da budu zadovoljni, jer se klatno uticaja vraća na njihovu stranu. Vratimo se samo nekoliko koraka unazad – u 2016. ili 2017. Rusija je tada na Balkanu gubila gde god se pojavila, a koncentrisaću se na tadašnju Makedoniju i na Crnu Goru. U to vreme Rusija je investirala ogromne političke, finansijke, pa i obaveštajne resurse da osigura pozicije svog saveznika u Makedoniji, tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog, odnosno da po svaku cenu spreči Crnu Goru da pređe prag i uđe u NATO. Izgubila je na oba fronta i to ubedljivo. U Skoplju je došla izrazito pro-evropska i pro-NATO vlada premijera Zaeva. U Crnoj Gori mesecima su trajale političke napetosti oko učlanjivanja u NATO, a kulminirale su pokušajem nasilnog obaranja vlasti na sam dan izbora u oktobru 2016. godine.
Veoma ciljano stavljam paralelu između ova dva događaja, jer u njima zvanična Moskva nije ni pokušavala da kamuflira kakav ishod očekuje, pa je tako za ulične demonstracije u Podgorici i u Skoplju koristila različite kvalifikacije: U Skoplju su defilovali zapadni plaćenici, a u Podgorici autentični narodni zastupnici protiv korumpirane vlade. Poraz je usledio na oba mesta i to uz veliku cenu. Crna Gora je preživela najozbiljniji napad na svoj suverenitet, ubrzo je postala članica NATO-a, a Rusija je morala da se povuče.
Danas, u obe zemlje, Rusija je uspela da povrati svoje pozicije, najpre kroz pobedu njenih saveznika na prošlogodišnjim izborima u Crnoj Gori, a nedavno i porazom koalicije oko Zorana Zaeva na lokalnim izborima u Makedoniji. U oba slučaja, ogromna odgovornost za vraćanje Rusije na jake pozicije u ovom delu regiona, ide na dušu pre svega Evropske unije, delom NATO-a i Sjedinjenih Država.
Vlada Zorana Zaeva direktno je destabilizovana oklevanjem Evropske unije da otvori pristupne pregovore, uprkos svim naporima Skoplja da se posle godina kaskanja vrati na evropski kolosek. Sa druge strane, tanka izborna pobeda pro-ruskih partija u Crnoj Gori, slavljena je kao potvrda demokratije i smenjivosti vlasti, a ne kao ulazak na scenu konzervativnih, anti-zapadnih snaga, koje traže revidiranje svih dosadašnjih odluka, koje su reformisale Crnu Goru, dovele je u NATO i pred sama vrata članstva u Evropskoj uniji. U krajnjoj liniji, nove vlasti zalažu se za odricanje od državne samostalnosti i za povratak Crne Gore u nekadašnji državni savez sa Srbijom.
Što se tiče Srbije, kao najveće i najuticajnije države u regionu, ruski uticaj ili bar nastojanje da se taj uticaj ostvari, srazmeran je značaju koji Srbija ima u regionalnim okvirima. Dakle, on je jak, višestran i dugoročan. Neću ići daleko u prošlost i fokusiraću se na ekonomski, politički i geostrateški aspekt, dakle one aspekte za koje je Rusija isključivo zainteresovana. Važna prekretnica u etabliranju uticaja Rusije u Srbiji dogodila se početkom 2008. godine, sklapanjem Energetskog sporazuma, čime je Srbija prepustila svoj ogroman prirodni, tehnološki i ekonomski resurs Rusiji. Taj sporazum zapečatio je dugoročnu energetsku zavisnost Srbije, a u isto vreme otvorio velika vrata za druge vrste uticaja, pre svega koruptivni i destabilizujući. Naftna industrija Srbije tada je prodata za oko tri puta nižu cenu, nego što su pokazivale dve nezavisne studije o proceni vrednosti kompanije koje je naručila sama vlada.
Nema sumnje da je ovaj katastrofalni posao vođen tadašnjim političkim interesom, da se Rusija kao uticajna država, a pre svega kao stalna članica Saveta bezbednosti, veže kao saveznik oko najtežeg političkog pitanja za Srbiju, a to je pitanje Kosova.
Naftna industrija Srbije je, evo već 13 godina, centar ruskog negativnog uticaja u Srbiji. Od njene ekonomske snage faktičkog monopoliste na tržištu nafte u Srbiji, ali i ogromnog igrača u regionu, potiču finansijske poluge uticaja Rusije na ekonomske i političke tokove u zemlji i regionu. NIS je direktna transmisija političkih, ekonomskih i obaveštajnih interesa Moskve na ovom prostoru, a to ostvaruje u sivoj zoni sponzorisanja onih aktivnosti koje se uklapaju u državnu strategiju Rusije na Balkanu.
Spektar tih aktivnosti je veoma širok, i ide od negovanja memorijala, sponzorisanja uticajnih medija, među kojima su i najtiražniji dnevni listovi, koji zauzvrat vode izrazito pro-rusku i anti-zapadnu uređivačku politiku, preko čitavog niza anonimnih i neregistrovanih online platformi, kao moćnog kanala za širenje dezinformacija, pa čak i do navijačkih grupa poznatih po nasilju i ilegalnim poslovima. Podsetiću vas samo kako je Vladimir Putin 2011. godine dočekan na stadionu Crvene zvezde, gde se nakratko pojavio u društvu bajkera “Noćnih vukova”, kada mu je na hiljade navijača oduševljeno klicalo, a istovremeno vredjalo tadašnjeg predsednika Srbije Tadića. Zbog tog organizovanog spektakla u svoju čast, Vladimir Putin nije otišao na Beogradski univerzitet, gde su mu pripremili počasni doktorat. I da, sve to se dešavalo 23. marta, dan uoči godišnjice početka NATO bombardovanja Srbije.
Što se tiče odnosa političkih faktora u Srbiji prema Rusiji i njenom uticaju, pokušaću da o njemu ne govorim u crno-belim tonovima, kako se to najčešće radi i obično greši. Nema sumnje da vlast u Srbiji i predsednik Vučić kao ubedljivo najuticajnija politička figura, neguju veoma blizak odnos sa Moskvom, i po mom mišljenju iluzorno je očekivati velike promene u tom smislu. Za to nema ni naročito racionalnog razloga. Bez obzira što je ekonomija Srbije, ali i svih drugih država u regionu, u ogromnoj meri vezana za ekonomije članica Evropske unije, trgovinska i naročito energetska saradnja su ogromne i u ovom trenutku nemaju alternativu.
Rusija je na političkoj ravni faktor koga u Beogradu vide kao najuticajniju zaštitu svojih interesa oko Kosova na svetskoj pozornici. S druge strane, interes Srbije oko ovog pitanja kosi se sa dugoročnim interesima Rusije, jer za razliku od Beograda koji traži brzo rešenje, kroz kompromis, Rusija nastoji da se što duže očuva status quo, a samim tim i trajno žarište nestabilnosti i stagniranja Srbije ka evropskim integracijama. U ovom procesu treba videti jasnu obrnutu proporciju – što su veći izgledi za kompromis između Srba i Albanaca, politički i svaki drugi uticaj Rusije će opadati. Razlog je jednostavan, jer sa postizanjem rešenja za Kosovo, Rusija gubi važnu polugu uticaja na Srbiju, ona postaje beznačajna u tom smislu, a to već otvara prostor za nova udaljavanja Beograda od Moskve.
Kada kažem da ću pokušati da na stvari ne gledam crno-belo, želim da ukažem na problem stereotipa, koji vlada u jednom delu zapadne stručne i političke javnosti, a on kaže da je vlada Aleksandra Vučića bezrezervno okrenuta Rusiji, a da je njegova formalna pro-evropska politika samo fasada. Prema mom dubokom uverenju, a i po informacijama koje imam, potpuno identičan stav prema vlasti u Srbiji postoji i u Moskvi, gde se srpska vlada i predsednik tretiraju kao neiskreni saveznici, jer su suštinski okrenuti Zapadu.
Smatram da je ovde važno podsetiti na nekoliko činjenica, koje se često zaboravljaju, ili se stavljaju u stranu zato što se ne uklapaju u uobičajeni crno-beli narativ. Podsetiću vas da Srbija priznaje suverenitet Ukrajine, uključujući i Krim, još od samog početka, a Aleksandar Vučić je to rekao u intervjuu CNN-u još 2014, što je do danas nepromenjen državni stav. Drugo, uprkos ogromnim pritiscima Rusije, Srbija nikada nije dala diplomatski ni službeni status osoblju rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu. Podsetiću vas i na to da je zvanični Beograd pružio možda ključnu obaveštajnu podršku vlastima u Crnoj Gori u kritičnom trenutku 2016 i tako pomogla da se osujeti pokušaj nasilne smene demokratske vlasti u Podgorici. Podsećam vas i na razotkrivanje, po Rusiju, veoma neprijatne špijunske afere pre dve godine, kada je utvrđeno da je agent vojne obaveštajne službe Rusije plaćao za osetljive informacije penzionisanom srpskom vojnom obaveštajcu. Podsećam i na to da se Srbija pridružila svim odlukama Evropske unije u vezi sa Belorusijom, uključujući i obustavu civilnih letova sa tom zemljom.
S druge strane, smatram da je važno i da u ovom kontekstu kažem nekoliko reči i o pozicijama političke alternative današnjoj vlasti u Srbiji, zato što se u crno-belom gledanju na odnosa Srbije i Rusije često zaboravlja taj ugao. Moje duboko uverenje je da je najveći deo sadašnje opozicije izrazito nenaklonjen evropskim integracijama Srbije, a veliki njen deo gaji naklonost prema Rusiji i njenom lideru. Štaviše, neke od tih partija i pokreta, bez sumnje su interesno pa i finansijski vezani za podršku iz Rusije, pre svega kada je reč o konzervativnim i desničarskim grupacijama. Podsetiću vas da je Kremlj, preko naizgled neutralnog posrednika i unuka nekadašnjeg premijera Primakova, nudio srpskom predsedniku da formira tehničku vladu sa opozicijom u proleće 2019, kada su u Beogradu trajali ulični protesti u organizaciji Vučićevih protivnika.
I na samom kraju, želeo bih da ponovim, da je suština ruskog uticaja na Balkanu u što dužem održavanju nestabilnosti, statusa quo u dva najveća krizna područja, a to su Kosovo i Bosna i Hercegodina, a samim tim dugog, i po mogućstvu trajnog držanja regiona van zone evropskih, a naročito atlantskih integracija. Da ulaskom u NATO stvari sa ruskim uticajem nisu završene, pokazuju i primeri Crne Gore pre godinu dana i Severne Makedonije dok ovde razgovaramo. U tom smislu ne očekujem ni naročito pozitivno gledanje Rusije na projekat ekonomskog regionalnog povezivanja “Otvoreni Balkan”, koji su pokrenuli Srbija, Albanija i Severna Makedonija. Naprotiv, očekujem da će se vrlo otvoreno pokazati ruske ambicije da ova inicijativa ne zaživi, jer se direktno kosi sa njenim interesima na Balkanu, a to svakako nisu integracije bilo kog oblika i dometa. Zanima me da li već sada postoji odgovor Evropske unije, Sjedinjenih Država, pa i NATO-a na ovaj korak Rusije, koji će sasvim sigurno da usledi.
Drugo, da li postoji ozbiljna cost-benefit analiza koliko su do sada zapadni akteri uložili u borbu protiv dezinformacija na tlu Balkana i koji su efekti te borbe? Tako nešto nisam video, a bojim se da niste ni vi. Ali i vi i ja imamo jak utisak da je u taj napor uložen ogroman novac, a da je efekat ravan nuli. U ovom trenutku, Evropska unija samo u Srbiji podržava 14 projekata čija je svrha borba protiv dezinformacija i za to su građani EU izdvojili čak 6,5 miliona evra. Samo površan pogled na organizacije koje sprovode te programe i troše evropski novac kaže da su to jedni te isti partneri koji godinama dobijaju evropske grantove, ali postavlja se pitanje – gde je efekat?
Jedan od tih partnera, kojeg Evropski parlament u svojoj analizi tretira među tri najvažnije inicijative za borbu protiv dezinformacija, postoji već punih 12 godina!? Da li se bilo ko u Briselu zapitao – zašto mi plaćamo ovo već 12 godina, ako su ruske fabrike dezinformacija sve jače, a naša odbrana se ni ne vidi? I da li treba da i trinaeste godine finansiramo iste partnere, da opravdamo izveštaj našim budžetskim komitetima i da ne analiziramo efekte ove akcije?
U pravu je Evropski parlament kada u februaru ove godine konstatuje da na Balkanu nikada nije sprovedeno detaljno istraživanje o tome gde su centri iz kojih se emituju dezinformacije, lažne vesti i anti-zapadne kampanje, kao i koji su glavni kanali za širenje ovakvih sadržaja. Šta sprečava Evropsku uniju, ili NATO da sprovede jedno ovakvo istraživanje, da izmeri intenzitet i domet ovih štetnih uticaja, i da na osnovu toga proceni kojim sredstvima i preko kojih partnera da se suprotstavi? Da krene od nule, ali sa jasnom i preciznom slikom ko je protivnik, koja je njegova snaga i na koji način da se bori. Ovako, radi u mraku, po osećaju i po dugogodišnjoj rutini, bacajući milione evra svake godine u jalove inicijative, tako da je ova borba završena i pre nego što je počela, ako se nešto ne promeni.
I za sam kraj, a imajući u vidu prirodu ruskog uticaja na Balkanu i ne samo na Balkanu, želeo bih da istaknem pitanje borbe protiv međunarodne korupcije, naročito one koja u svojoj osnovi ima teško kršenje ljudskih prava. Moja institucija i ja lično zalažemo se da Srbija i zemlje regiona usvoje Magnitski zakon, i tako budu u grupi najdemokratskijih država u kojima ovakav zakon već postoji ili je u proceduri. S tim u vezi želim da napomenem da smo u okviru Instituta koji vodim pripremili model Zakona o restriktivnim merama zbog teških povreda ljudskih prava. Na tom projektu sarađivali smo sa najuglednijim domaćim pravnim ekspertima, kao i sa gospodinom Bilom Brauderom i njegovom fondacijom, koji su zaslužni za donošenje prvog Zakona Magnitski najpre u Americi, a zatim i u mnogim drugim državama. Planiramo da u narednom periodu predstavimo ovaj zakonski model domaćoj i inostranoj javnosti i političkim akterima, jer iskreno verujemo da je reč o veoma efikasnom mehanizmu za otklanjanje srži onoga što se obično zove – maligni strani uticaj, a to je pre svega korupcija koja se pretače u politički i ekonomski interes.
Hvala još jednom na pozivu da se obratim na ovoj izuzetnoj konferenciji i ostajem otvoren za sva pitanja i diskusiju.