Dobra politička procena nije disciplina u kojoj ugledni ekonomista Branko Milanović treba da se takmiči, i šteta truda što se njom uporno bavi s vremena na vreme. Na primer, davne 2007, samo nekoliko meseci pre kolapsa pregovora o Kosovu u Beču, čvrsto je držao stranu “delu Koštuničine vlade”, kako kaže, što je “podigao ton i oštrije saopštio predstavnicima zapadnih država šta mogu očekivati u slučaju unilateralnog priznavanja nezavisnosti Kosova”.
Vratimo se za trenutak u to vreme. Srpska vlada, njen premijer i njegovi savetnici, drže u ruci tek usvojen Ustav i ne žele ni o čemu da razgovaraju sa Martijem Ahtisarijem, a kamoli sa ljudima iz Prištine. Kad ih pitaju – Šta nećete, odgovaraju – Da Kosovo bude nezavisno. A kad ih pitaju – Šta hoćete, kažu – Da Kosovo ne bude nezavisno. Čvrsta politika, osim što ne donosi nijedan rezultat, tačnije donosi katastrofalan rezultat. Taj rezultat bio je vidljiv golim okom i u momentu kada je Milanović ovo pisao i branio “deo Koštuničine vlade” što ume da odbrusi zapadnim silama i saopšti im “šta mogu da očekuju” ako priznaju Kosovo. Ali on je jedan od retkih koji nisu primetili tu nadolazeću katastrofu i ne samo to, već je otišao i korak dalje. Uzeo je zdravo za gotovo pretnju “dela Koštuničine vlade” Zapadu, snažno je podržao kao – “obavezu da drugima (Zapadu) jasno predoči koje su posledice njihovog izbora”. I šta se dogodilo neki mesec kasnije? Pregovori su propali, Kosovo je proglasilo nezavisnost, ceo Zapad je priznao tu nezavisnost, a koji je bio odgovor Koštuničine vlade – demonstracije, rasturen Beograd, opljačkane prodavnice, spaljene ambasade. Uz hitan odlazak šefa države (Tadić) u Rumuniju, da valjda ne bi prisustvovao ovom snažnom odgovoru Zapadu. Odgovoru od kojeg se Srbija oporavlja i dan-danas, 14 godina kasnije.
Ovih dana Branko Milanović je imao jednako neuspešan napor da predvidi tok političkih zbivanja, sada na globalnom nivou. Pod naslovom “Samit za demokratiju je pogrešna ideja (za svet)”, objavio je na svom blogu šta misli o online sastanku Džozefa Bajdena sa više od sto svetskih lidera, posvećenom krizi današnje demokratije u svetu i mogućim načinima da se ta kriza reši. Milanović je o tome pisao nekoliko dana pre samita, ne čekajući da čuje govornike, radeći isto što i kritičari nad nepročitanom knjigom. Ono šta misli o Bajdenovom samitu dosta dobro je sažeto u naslovu bloga, ali još bolje u izjavi kineskog ministarstva spoljnih poslova da je američka demokratija “oružje za masovno uništenje”. Milanovićevi stavovi su, naravno, njegovi lični i nemaju nikakve veze sa stavovima zvanične kineske diplomatije, iako su Kinezi u ovom slučaju bili nešto korektniji, jer su bar sačekali da se Samit završi pa da nešto kažu tim povodom. Ipak, neodoljiv je utisak da se Milanovićeva kritika Bajdenovog samita i zvanična kineska reakcija potpuno poklapaju u svojoj glavnoj oceni. A to je da je američka demokratija opasna za svet, ili kako Milanović precizira – Samit vodi u pravcu gde je konflikt neizbežan. Za taj konflikt, kako kaže, Amerika okuplja “glomazni savez država” koji će predvoditi u svom “ideološkom krstaškom ratu u eskalirajućem geopolitičkom sukobu sa Kinom i Rusijom”. Snažne reči, dostojne da se nađu kao akademska nadgradnja kineskom saopštenju o američkoj demokratiji kao “oružju za masovno uništenje”. Milanović na Bajdenovu inicijativu lepi etiketu “krstaškog rata”, kao ideološki ekstremnog istorijskog primera, u isto vreme kada je Zapad jedini deo sveta u kojem je verska i svaka druga različitost moguća. I ne samo moguća nego je utkana u temelj njihovih društava kao “must have”. Tamo odlaze ne samo ljudi svih mogućih veroispovesti, bežeći baš od bede i netolerancije kod kuće, nego i ruski i kineski novac, kapital, studenti, tražeći najbolje za sebe i svoju budućnost. Beže u istu tu demokratiju, koju Milanović (i Kina) napada da preti svetu, samo zato što želi da se konsoliduje i unapredi. Zato što je ugrožena i nagrižena baš od onih koje Milanović uzima u zaštitu i upozorava ih da im prete Bajden i njegovi “krstaši”.
Koliko treba biti licemeran, pa u ovakvom kontekstu opisati Kinu samo kao “tehnokratski sistem” i ni reči više? Kao da na vlasti u Pekingu sede bezlični menadžeri, koji gledaju u tabele i traže najbolje opcije za svoj narod i mir u svetu, a ne komunistički aparatčici čiji represivni režim drži milijardu i po ljudi pod čizmom, a neke i u koncentracionim logorima. Dok par stotina iz te najkorumpiranije elite u istoriji sveta obara top-liste najvećih milijardera na planeti. Milanović se bavi problemom nejednakosti u globalizovanom svetu, sećate se? Nemoguće je da je Branko Milanović slučajno promašio. Nemoguće je da pre samo nekoliko meseci nije čuo Džoa Bajdena kada je prilikom povlačenja iz Avganistana rekao da se njegova zemlja, a naročito njegova vojska, više neće baviti “uterivanjem” demokratije onde gde ljudi to ne žele. Nemoguće je da tu istorijsku prekretnicu u američkoj politici nije povezao sa Samitom za demokratiju o kojem je pisao. Nemoguće je da u nedavnom online sastanku stotinak svetskih lidera nije prepoznao novu američku strategiju da demokratiju “uteruje” ne nosačima aviona, već dijalogom sa onima kojima je do demokratije stalo. To svakako nisu ruski i kineski lideri i zato ih Bajden nije ni pozvao.
Milanović je promašio namerno. To je njegov iskreni odnos prema zapadnoj, liberalnoj demokratiji i njenim vrednostima u čijim nedrima je jedino i mogao da iskaže svoj potencijal i postane jedan od najuticajnijih svetskih ekonomista. Da je rastao u kineskoj ili ruskoj “tehnokratiji” za koje je danas zabrinut od demokratske invazije, bio bi samo jedan od bezimenih šrafova u pravljenju istorijskih petogodišnjih planova. Ako bi uopšte bio živ.