Ako vođa nacije neskriveno žali za SSSR-om i bije ga glas da je njegova Rusija projekat restauracije sovjetske imperije, onda je logično da državna hokejaška reprezentacija na 30. godišnjicu raspada Sovjetskog Saveza zaigra u dresovima sa natpisom SSSR. I to u meču protiv Finske, na pripremnom turniru uoči Svetskog prvenstva.
U Finskoj i, uopšte, na Zapadu gunđali su zbog ovog gesta, ocenili su ga i kao uvredu, imajući u vidu tenzije oko Ukrajine, ali Rusi su ga licemerno pravdali toplim emocijama i sećanjem na 75 godina otkako su osvojili prvo olimpijsko zlato u hokeju. Ovaj sport je dvostruko podesan da se preko njega napravi međunarodna javno-diplomatska diverzija, usred zaoštravanja oko Ukrajine. Najpre, hokej iz doba SSSR jedan je od retkih “proizvoda” tadašnje imperije koji je imao globalnu prepoznatljivost, možda i jedini uz satelit Sputnjik. Drugo, hokej je svakako sportsko mezimče ruskog lidera Putina, uza sva njegova druga interesovanja, tako da slika ruskih hokejaša, a naročito sa natpisom SSSR na grudima, mora da asocira na Putina, bez greške.
Ipak, poenta je sledeća. Koliko god da se uložilo u ovu igrariju imperijalnim emocijama i nostalgičnim asocijacijama, Rusi su izgubili tu utakmicu od Finaca sa 3-2.
Izbor dresova je bio pogrešan, kao što je bio pogrešan i ceo koncept komunističke imperije. To što se za njom i danas žali, a pokatkad njom i preti, samo je greška u produžnom trajanju. Ali kako reći da je to greška u društvu čiji predvodnik smatra da je raspad SSSR-a “najveća geopolitička katastrofa 20. veka”? Ako Srbija i njene elite imaju ikakvu dodirnu tačku sa Rusijom, onda je to talenat da ne prepoznaju važne istorijske raskrsnice i puteve koji od tih raskrsnica vode ka napretku, odnosno u slepu ulicu.
Raspad SSSR-a, kojeg se ovih dana podsećamo na njegovu 30. godišnjicu, samo je jedna od tih bitnih krivina koju u Srbiji nisu prepoznali, nego nastavili pravolinijski. Ubrzo potom, došlo je i ujedinjenje Nemačke i prekomponovanje moći u Evropi, na koje smo takođe ostali slepi, uz malobrojne izuzetke čiji glas nije mogao da se čuje iz gomile. Tragedija koja je Srbiju i Balkan zadesila kao rezultat neshvatanja promena, donela nam je nove, lokalne slučajeve katastrofalnog izbora i tragičnih posledica. Na primer Plan Z-4, koji je ponuđen Srbima u Hrvatskoj, država u državi koju je Milošević odbio, na oduševljenje i olakšanje do tada skamenjenog rukovodstva u Zagrebu. A tek odbijanje svega na pregovorima o Kosovu u Beču 2007, kao rezultat slepila na okolnosti koje nas jedino nisu tukle batinom po glavi i upozoravale da je Ahtisarijev paket maksimum, a da je alternativa momentalno proglašenje pune kosovske nezavisnosti uz široko međunarodno priznanje. I danas se bavimo posledicama ove “principijelne nacionalne politike” iz tog vremena.
Možda je utešno što velike prekretnice u svetu sve manje imaju politički naboj, pa ni srpski anti-talenat da ih prepozna nije više naročito veliki rizik. One su danas prevashodno ekonomske, pa tu dobijamo novu šansu da se, jačanjem čula za ovakve promene, vadimo za pogrešne odluke iz nedavne prošlosti. Dobar test može da bude naš odnos prema gradnji nuklearnih elektrana. On je zacementiran zakonom iz davne 1989. koji zabranjuje njihovu gradnju. Nema sumnje da je to takođe bila katastrofalna odluka, doneta pod psihozom tragedije u Černobilu, ali ona ne sme da bude Sveto pismo.
Mora se imati u vidu da čak četvrtinu struje Evropska unija danas dobija iz nuklearnih elektrana, a da ta proizvodnja premašuje polovinu takozvane čiste, “low carbon” električne struje koja se proizvede u EU. Ono što smo nekad smatrali ekološkim rizikom prve vrste i uveli zabranu, ispostavilo se da je naša najveća ekološka šansa. Nismo hteli nuklearke da nas njihovo zagađenje ne bi pobilo, a zadržali smo termoelektrane na ugalj kao dominantni (70%) vid proizvodnje struje. Uostalom, Srbija se obavezala da će do 2050. prestati da pravi struju u termoelektranama na lignit.
A tek se nazire jedan novi test naše sposobnosti da prepoznamo važne tačke preokreta i još uvek postoji šansa da ga položimo. Odgovaramo na pitana o litijumu. Baš ovih dana smo u istoj poziciji kao i 1991 kada je trebalo prepoznati šta znači raspad SSSR-a, i dve godine ranije kada smo odlučivali o nuklearkama, i 1995 kada je došao Z-4, i 2007. kada smo pregovarali o Ahtisarijevom planu za Kosovo. I sada kreću populistički pozivi (krici), da zakonom treba zabraniti kopanje litijuma u Srbiji. Složni su u tome s kraja na kraj opozicije – od Sava Manojlovića, preko Zelenovića do Vuka Jeremića, glumaca, novinara. Ako budu uspeli u svom naporu, hoće li za pet ili deset godina, ne duže, neko o njima govoriti kao o ljudima koji su prokockali istorijsku šansu za zemlju, zato što su bili najobičniji populisti? Svakako. Ali, kakva bi to bila uteha, osim što će spisak pogrešnih odluka i nepoznavanja realnosti biti duži za još jednu stavku.
Na sreću, “prozor” za davanje dobrog odgovora na pitanje o litijumu još je otvoren, ali neće biti zauvek. Opet, na sreću, u Srbiji poslednjih godina postoje ozbiljni znaci da umemo da “provalimo” važna politička i ekonomska skretanja na svetskoj sceni i da se tome prilagodimo. Srbija se, na primer, dobro podesila u krizi na liniji Zapad-Rusija u vezi sa aneksijom Krima. Ona podržava celovitost Ukrajine, uključujući i Krim, a da to nije poremetilo odnose sa Rusijom. Istovremeno, nije uvela ekonomske sankcije Moskvi, a zbog toga ne trpi štetu u odnosima sa Evropskom unijom. Srbija se tek vrhunski postavila u globalnoj krizi koju je donela pandemija Kovida-19, jer je prepoznala razmere ove kataklizme i na vreme podesila svoje zdravstvene i ekonomske mehanizme za odbranu, pri čemu je u nekim aspektima (vakcinacija na primer) bila u evropskom i svetskom vrhu. Slično je i sa migrantskom krizom, u kojoj je za razliku od svih ostalih u Evropi ostala “neočešana”. Zašto litijum ne bi bio još jedan test prepoznavanja globalnih trendova, a da ga Srbija ne položi sa visokom ocenom? Nema razloga za to. Spisak pogrešnih odluka već je previše dugačak, a njihova cena neizdrživo visoka.