Nije mit, Srbija i ostali na Balkanu već su jednom bili na pragu ulaska u Evropsku uniju. Čak su se uhvatili za kvaku da otvore ta vrata, iza kojih su ih čekali evro-domaćini sa dobrodošlicom, večerom i vinom. Ali, na pola koraka preko tog praga, povukli su ih unazad njihovi obožavani lideri i umesto Evrope odveli ih u pravljenje nacionalnih država, preko hiljada mrtvih, miliona izbeglih, rasturene privrede. Na novu šansu za ulazak u EU, Slovenija će čekati 14 godina, Hrvatska 23, a Srbija, Crna Gora, Makedonija i Bosna čekaju i danas, 32 godine kasnije.
Ukrajinski zahtev da usred rata sa Rusijom uđe u EU, političkom odlukom i ubrzanom procedurom, ima neke sličnosti sa slučajem bivše SFRJ s početka 1990-tih godina. Iako se u međuvremenu štošta promenilo, a ponajviše sama EU, i SFRJ onda i Ukrajina danas bile su viđene da uđu u EU pod presijom rata. Obe zemlje su evropsko članstvo trebalo da dobiju po skraćenom postupku i političkom odlukom. U obe situacije, članstvo EU se videlo kao ulazak u zonu stabilnosti, u kojoj će rat biti isključen. Ali jedna ogromna razlika ipak, ne dozvoljava dalje analogije. Nekadašnju Jugoslaviju u članstvo EU (tadašnje Evropske ekonomske zajednice) zvala je Evropa, nudila joj je brzu traku za učlanjenje, čak i veliki novac (5,5 milijardi dolara), ali na Balkanu su to odbili. S druge strane, ukrajinsko članstvo u EU danas traže Ukrajinci, ali Evropljani odmahuju glavom.
Ruska agresija na Ukrajinu podstakla je ovu zemlju da zatraži hitan prijem u članstvo Evropske unije. Traži se odlučna, nestandardna odluka političkih lidera EU, da brzo integrišu Ukrajinu kako bi je izvukli iz zone ruskog uticaja i osigurale joj trajan mir. Isti motiv imaju Gruzija i Moldavija, koje su 4. februara podnele Uniji zvaničan zahtev za prijem u članstvo. Usred ruske agresije na Ukrajinu, ove bivše republike SSSR-a, s pravom se osećaju ugroženo, strahuju da one mogu biti sledeće na udaru Rusije, i zato traže sklonište pod evropskim kišobranom.
Pod ratnim emocijama, i u želji da se što više solidarišu sa Ukrajinom, njen zahtev za članstvo odmah je podržalo nekoliko istočnoevropskih država Unije, makar da joj se dodeli status zemlje kandidata i da se otvore pristupni pregovori. Međutim, ovakva očekivanja odmah su ohladili „šefovi“ Unije, najpre nemački kancelar Olaf Šolc, a onda i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen. Uz svu podršku Ukrajini da se što pre oslobodi ruske agresije, lideri EU, ipak podsećaju da je članstvo u Uniji zahtevno, ali i da se mora poštovati red, pa čak i u uslovima rata.
Ukrajina, Gruzija i Moldavija, nikada nisu imale otvorenu takozvanu perspektivu članstva u Uniji. EU se nikada nije izjasnila da ih želi u svom članstvu. Ove države su deo „istočnog partnerstva“, pojasa na obodu EU, koji nikada nije „viđen“ za punu integraciju, a maksimum njihovih veza sa Unijom su donekle povlašćeni ekonomski odnosi, korišćenje nekih evropskih fondova i učešće u nekim zajedničkim projektima. Sa Balkanom stvari stoje drugačije, region je „viđen“ za članstvo u EU, o tome se Unija izjasnila još 2003. godine, a njegove države su već u nekoj fazi pristupanja, neko bliže neko dalje.
Nemački kancelar i šefica Evropske komisije samo su podsetili da čak ni ratna okupacija Ukrajine ne može da promeni odavno postavljenu evropsku strategiju proširenja. „Na dnevnom redu je prijem država Zapadnog Balkana, bar onih koje ozbiljno rade na tome“ – bio je izričit Olaf Šolc, hladeći pregrejane ambicije Ukrajine.
Ovo nije uobičajena i mnogo puta viđena poruka EU Zapadnom Balkanu, iako podseća na sve ranije. Izrekao je novi nemački kancelar, koji je za samo nekoliko nedelje naglavačke okrenuo politiku svoje zemlje i zgrabio liderstvo nad Evropskom unijom za koju takođe ima velike planove. Pod pritiskom ukrajinske krize, Šolc nagoveštava bržu integraciju neintegrisanih područja, baš onako kako traže Ukrajina, Gruzija i Moldavija, ali primenjeno na Zapadni Balkan. Ideja je jasna, zaokružiti evropski „atar“ u granicama koje su odavno povučene i to što pre. Pre nego što talas ruske destrukcije, jače nego do ikad do sada zapljusne balkanske države u nameri da rastereti ukrajinski „front“ i razvuče energiju i resurse Zapada na što veću površinu u Evropi.
Integraciju Zapadnog Balkana, odnosno „onih koji ozbiljno rade na tome“, a tu se očigledno misli samo na Srbiju i Crnu Goru, moguće je izvesti brzo, a Šolc i partneri nagoveštavaju da imaju takve namere. Brzo, u smislu mnogo brže nego što diktira sadašnji model proširenja, putem otvaranja i zatvaranja pregovaračkih klastera. Ukrajina je otvorila novu etapu u istoriji EU i za sada Evropa pokazuje da je to dobro razumela. Politička odlučnost, brzina i intenzitet mera koje je uvela Rusiji zbog njene invazije na Ukrajinu zapanjili su svet, pa i samu Uniju. Ponajviše, imponuje njen jedinstven glas, koji nije viđen decenijama i za koji su mnogi pomislili da ga EU više nikada neće imati.
Integracija Zapadnog Balkana jedan je od većih nezavršenih poslova Evropske unije, a ukrajinski slučaj bi trebalo samo da ubrza njegovo rešavanje. U centru će biti politička odluka članica Unije da to urade, a ne birokratska inercija kao što je do sada bio slučaj. Uostalom, i svi prethodni talasi proširenja bili su rezultat snažne političke odluke članica Unije, a ne istinska spremnost kandidata da u tom trenutku postanu njeni članovi. Presedani već postoje, istorijske okolnosti otvaraju vrata, a politička odlučnost je već demonstrirana. Zapadni Balkan je usred nove šanse da prekorači prag Evropske unije i ovog puta obe strane imaju priliku da isprave staru grešku od pre tri decenije.