U Rusiji za Srbiju nema ničega, osim maglovitog mita o nekakvoj bratskoj vezi kroz historiju
Dragaš: Srbija treba bježati što dalje od izopačenog koncepta ‘ruskog svijeta’
‘Srbija se ne nalazi ni pred kakvim izborom; ako ga je i bilo, onda ga je agresija na Ukrajinu razrešila – Rusija nije opcija za Srbiju’, tvrdi Orhan Dragaš, ekspert za sigurnost i međunarodne odnose.
Srbija se već opredijelila u izboru između Evropske unije i Rusije, samo to još treba pretočiti u praksu – kroz sankcije, koje neće izazvati gotovo nikakvu odmazdu Rusije, dok je nedavno korištenje termina “nezavisnost Kosova” od strane Vladimira Putina dokaz da ruska podrška Srbiji oko Kosova nikada nije bila principijelne prirode, već je uvijek bila isključivo vezana za pragmatične ruske interese.
Ovo je u intervjuu za Al Jazeeru rekao prof. dr. Orhan Dragaš, srbijanski ekspert za sigurnost i međunarodne odnose, osnivač i direktor nevladinog Međunarodnog instituta za sigurnost. Fakultetsko obrazovanje stekao je u Beogradu, doktorat u Briselu, a postdoktorska usavršavanja u Londonu, na Yaleu, Oxfordu, Harvardu i drugim prestižnim institucijama.
Između ostalog, ekspert je Evropske komisije za migracije i unutrašne poslove i član Chatham Housea iz Londona, a u Beogradu je osnovao Fakultet za diplomatiju i sigurnost, prvi takvog profila u Istočnoj Evropi.
Dragaš, autor brojnih ekspertnih članaka i knjiga, stava je da Rusija ima interes na Zapadnom Balkanu stvoriti područje zamrznutog konflikta, ali da nema resurse da front sa Zapadom proširi i na naše područje. Rat u Ukrajini je, dodaje, izgubila, kako god da završi.
Govoreći o izboru Srbije između EU-a i Rusije, o kojem se već dugo govori, Dragaš je stava da je “Srbija već odredila pravac kojim se kreće”.
“To što Rusija radi u Ukrajini za Srbiju je invazija koju Rusija treba da prekine i vrati vojsku kući. Tako glasi deo rezolucije Generalne skupštine UN-a za koju je Srbija glasala. Isti stav ponovila je kroz podršku drugim odlukama UN-a i EU-a, a nedavno i u okviru regionalne Jadransko-jonske inicijative. Dakle, politički stav države Srbije je jasan, on je izražen i kroz međunarodne odluke. Ono čega još nema u punoj meri su praktične posledice takvog stava, a to se pre svega tiče sankcija prema Rusiji. Samo sledim logiku – ako već postoji politički stav, a Srbija ga ima, onda će neminovno doći i konkretne posledice tog stava. Uključujući i sankcije”, tvrdi Dragaš.
- Mnogo se govorilo o ‘težini’ izbora Evropska unija ili Rusija. Je li izbor zaista težak?
– Stvari su jednostavnije nego što izgledaju. Srbija se ne nalazi ni pred kakvim izborom. Čak i ako ga je bilo pre 24. februara, onda ga je Rusija svojom agresijom na Ukrajinu razrešila. Rusija od tada nije opcija za Srbiju, kao međunarodni partner i oslonac. Ona to nije bila ni pre invazije na Ukrajinu i ja sam to često dokazivao u analizama u domaćim i evropskim medijima i stručnim časopisima, ali od 24. februara definitivno nema te lažne dileme. Sve što postoji u Srbiji tesno je vezano za Evropu i Zapad – njena ekonomija, njen izvoz i uvoz, njena uključenost u evropske i globalne lance snabdevanja, tehnološka infrastruktura, lične veze, učenje i studiranje, kulturna razmena, sport… Sve.
Na drugoj strani, onoj ruskoj, za Srbiju nema ničega, osim maglovitog mita o nekakvoj bratskoj vezi kroz istoriju i teška vremena, što je romantičarska izmišljotina novijeg datuma. Invazijom na Ukrajinu, a naročito agresivnom retorikom o tzv. ruskom svetu i nekom panslovenstvu pod komandom Kremlja, Srbija je dobila poslednji alarm da treba da beži što dalje od tog izopačenog koncepta.
- Često se može čuti pretpostavka da bi Srbija mogla imati problem ako Rusiji uvede sankcije. Šta to Moskva može učiniti?
– Možda će biti neko oštro saopštenje iz Kremlja, možda će je Rusija staviti na čuveni spisak “neprijateljskih zemalja”, a najteža posledica je da od vas, kao neprijatelja, traže da gas plaćate u rubljama, a ne u dolarima. Nema posledica, ima samo razobličavanja jedne ogromne arogancije Rusije i njenog lidera, kojom se godinama trude da zaplaše sve oko sebe. Pogledajte samo odlučnost nekih “malih” država, članica EU-a i NATO-a, da se odupru Moskvi koja energente, a sada i hranu, koristi kao oružje. Bugarska je, na primer, odbila da plaća gas u rubljama, a najsiromašnija je članica EU-a i pod najvećim pritiskom Rusije. Da ne govorim o baltičkim državama koje iz dana u dan prekidaju energetsko ucenjivanje Moskve. Finska i Švedska, najrazvijenije evropske demokratije, odriču se tradicionalne neutralnosti, što je njihov globalni diplomatski brend, i ulaze u NATO, jer u susedstvu imaju opasnog nasilnika.
Već dugo obrazlažem da jedini pritisak kojem je Srbija izložena dolazi iz Rusije, a ne sa Zapada. Srbija je sama, dobrovoljno, odlučila da ide u EU i nije nikakav pritisak kada je Zapad podseća da ima obaveze koje proističu iz te njene želje. Ali zato iz Rusije dolazi čist pritisak, na primer to pasivno-agresivno “podsećanje” da smo prijatelji i braća. Kada (glasnogovornica Ministarstva vanjskih poslova Rusije) Marija Zaharova kaže da Srbija i Rusija imaju različite poglede na prijateljstvo, a da Rusija uvek podržava svoje prijatelje u teškim trenucima, ona najpre ne govori istinu, a drugo ona ucenjuje i vrši pritisak. Rusija jeste uvodila sankcije Srbiji, i to mnogo puta tokom 1990-tih, tako da je obična laž kada se traži nekakav bratski i prijateljski reciprocitet u neuvođenju sankcija Rusiji.
- Vučićev izbor mnogi vide bitnim i za Bosnu i Hercegovinu, naročito zbog odnosa sa Miloradom Dodikom. Ako je već izbor Srbije EU, vidite li promjene na tom planu?
– I prilike u Bosni i Hercegovini sada se moraju staviti u kontekst promena koje je izazvala ruska agresija na Ukrajinu. Te promene više nisu stvar spoljne politike, Ukrajina je unutrašnje pitanje svake od naših država, pa i Bosne i Hercegovine i Srbije. S tim u vezi odluke koje donose Srbija i predsednik Vučić povodom krize u Ukrajini imaju direktnu vezu i sa našim regionalnim odnosima. Bosna i Hercegovina je, uz Kosovo, u vrhu zapadnih prioriteta kada je reč o Balkanu, to smo mogli da vidimo i po policy paperu sa ministarskog sastanka G7 u Nemačkoj. Dakle, očekuju se odluke u okviru jednog celovitog paketa, gde je cilj stabilizacija prilika na Balkanu, pre svega u vezi sa Kosovom i u Bosni i Hercegovini, a to dalje znači da neće biti mesta za politike i lidere koji to odbijaju. Da ne bude zabune, mislim upravo na Milorada Dodika. Srbija i u ovom slučaju, kao i u slučaju lažnog izbora između Zapada i Rusije, nema istinsku dilemu. Niko joj ne brani da sarađuje sa Republikom Srpskom, ali ako to isključuje saradnju sa Dodikom i održavanje njegove politike konfrontacije sa Zapadom. Izbor je vrlo lak.
- Od početka rata u Ukrajini, stavlja se naglasak na Zapadni Balkan, kao poprišta moguće nove eskalacije pod ruskom palicom. Vidite li Vi scenarij u kojem bi se ovdje nešto dramatično moglo desiti, naročito u Bosni i Hercegovini?
– I pre ruske agresije na Ukrajinu upozoravao sam da će Rusija upravo na Zapadnom Balkanu pokušati da raširi front svog sukoba sa Zapadom. Ali ne i da će uspeti u tome. Jednostavno, Rusija nema te resurse, ni ekonomske, ni diplomatske, obaveštajne, propagandne. Ona je mislila da ih ima, jer su poverovali u sopstvene obmane o imperijalnoj veličini i nekoj istorijskoj misiji. I sve što imaju fokusirali su na Ukrajinu, a pokazuje se da to što imaju ne može da im ostvari san koji sanjaju. Međutim, Rusija neće odustati od pokušaja da izazove probleme na Balkanu. Držati region u stanju konstantne nestabilnosti, što dalje od Evrope i Zapada i to što duže, najbolje trajno – to je suštinski interes Rusije na Balkanu.
- Dakle, smatrate da Bosna i Hercegovina, i pored diplomatske ofanzive i indirektnih prijetnji Rusije, ne bi trebala strahovati od Rusije, makar ne u smislu prijetnji po sigurnost?
– Ako pogledamo unazad na šta je Rusija sve bila spremna kako bi očuvala svoj destruktivni uticaj na Balkanu, onda razlog za brigu uvek postoji, a naročito sada kada je u otvorenom ratu, i to protiv države koja je apsolutni prioritet u njenoj agresivnoj, osvajačkoj politici. U Severnoj Makedoniji je nastojala da održi na vlasti svoje političke favorite, u Crnoj Gori je radila sve da ih dovede na vlast, pa i uz oružani prevrat. U Srbiji su razotkrivene njene obaveštajne operacije uperene protiv države, pa i protiv porodice predsednika Vučića.
Ona upravlja mnogim nacionalističkim, pa i neonacističkim grupacijama koje podstiču etničke konflikte, znajući da je na Balkanu to najslabija tačka, gde je najlakše napraviti duboke pukotine. Da ne govorim o dugogodišnjoj agresivnoj propagandi i korupciji. Nemam nikakvu sumnju da Rusija želi da destabilizuje region, pa i Bosnu i Hercegovinu, sada još više nego ranije, zato što bi tom destabilizacijom umanjila pritisak na svoje operacije u Ukrajini. Ali takođe ne sumnjam da za proizvodnju nekog velikog konflikta, ona jednostavno nema snage, ni resursa.
- Zapad se jeste malo više angažirao oko Srbije i Bosne i Hercegovine, no da li je to dovoljno? Šta bi Zapad morao učiniti kako bi osigurao ovo područje od potencijalnih sukoba i eliminirao taj ruski uticaj?
– To je pre svega drastično ubrzanje integracije celog Zapadnog Balkana u EU. Drago mi je što su mnogi evropski zvaničnici to prepoznali i zagovaraju od prvog dana ruske agresije. Još pre pet godina moj Institut je napravio projekat “Western Balkans IN” i predstavio ga najvišim institucijama EU za brzo integrisanje Zapadnog Balkana u EU, kao način da se eliminiše negativni ruski uticaj u regionu. Sada ljudi iz EU dolaze na pozicije koje smo predlagali još 2017. godine. To je, na primer, “uslovno članstvo” država Zapadnog Balkana u EU, koje sada neki briselski think-tankovi i zvaničnici nazivaju “delimično članstvo”. Proširenje EU je stvar političke odluke, razume se, uz ispunjavanje određenih kriterijuma, ali tu je reč o politici, a ne o ocenama na prijemnom ispitu. Siguran sam da je to moguće u kratkom roku, a nema dileme da je to najefikasnija zaštita regiona od svake destabilizacije na koju je Rusija spremna.
- Osvrnimo se malo i na problem Srbije sa Kosovom, ako imamo u vidu promjenu ruskog stava prema regijama u Donbasu. Hoće li Srbija u novoj sigurnosnoj klimi, na kraju ipak morati prihvatiti njegovu nezavisnost u mogućem nedostatku ruske podrške kosovskom pitanju na međunarodnom planu?
– U Srbiji je nastalo veliko otrežnjenje kada je Vladimir Putin nedavno u razgovoru sa generalnim sekretarom UN-a Antoniom Guterresom koristio nezavisnost Kosova kao argument za agresiju na Ukrajinu i sticanje nezavisnosti Donjecka i Luganska. Ljudi koji podržavaju Rusiju i Putina, i smatrali su ga zaštitnikom Kosova u sastavu Srbije, a takvih ima mnogo, odjednom su se otreznili i shvatili da ni Putina ni Rusiju ustvari ne zanimaju ni Kosovo, ni Srbija, već isključivo njegovi planovi i interesi vezani za Rusiju i njeno širenje.
Stvar je u tome da je ruska podrška Srbiji oko Kosova, uvek bila isključivo vezana za pragmatične ruske interese – nikada tu nije bilo principijelne podrške. I to su sada mogli da čuju svi u Srbiji, i to direktno od Putina. Srbija više ne može da očekuje rusku podršku oko Kosova iz prostog razloga jer Rusija tu podršku više nema gde da iskaže. Marginalizovana je u Savetu bezbednosti, odluke donosi Generalna skupština, nema je u Savetu UN-a za ljudska prava, nema je u Savetu Evrope, izopštena je iz svih bitnih međunarodnih foruma, tako da taj argument da Rusija brani interese Srbije više ne važi. On to nije bio ni ranije, ali sada se to i dokazuje.
- Kakav kraj rata u Ukrajini predviđate, ako uopšte završi na neki konvencionalan način, u smislu da imamo očiglednog pobjednika i gubitnika?
– Nadam se što bržem prekidu vatre i razaranja, to je preduslov za sve. Kraj patnje ukrajinskog naroda je nešto čemu se nada ceo slobodan svet. Što se tiče ishoda, za mene je on već jasan – Ukrajina je apsolutni pobednik, a Rusija gubitnik, kako god bude izgledao neki budući mirovni dogovor. Otpor jednoj surovoj, nelegalnoj agresiji koji je pružio ukrajinski narod ostaće u istoriji kao herojski čin. Rusija nije ostvarila nijedan od svojih prvobitnih ratnih ciljeva, ako ih je uopšte i imala, s obzirom da ih je do sada nekoliko puta menjala. Mislim da će se njena agresija fokusirati na učvršćivanju njenog prisustva u otcepljenim oblastima na istoku Ukrajine i da će biti zadovoljna da ta područja ostanu u limbu zamrznutog konflikta. To je ruska specijalnost, oni nemaju strategiju šta žele od nekog područja, već samo šta ne žele od njega – ne žele da ono bude stabilno i prosperitetno i da se ljudima koji tu žive dopusti sloboda izbora.
Gde god je bilo slobode izbora, ljudi su odbacili Rusiju – tako je bilo u celoj istočnoj Evropi, sada je u Ukrajini. Rusija to isto želi i na Balkanu: područje zamrznutog konflikta gde narodi nisu prepušteni slobodi svog izbora.
IZVOR: AL JAZEERA