Kamiondžija koji iz Albanije vozi paradajz za Srbiju, sigurno je zadovoljan i smiren dok dva dana čeka na granici da mu se izda novi fito-sanitarni sertifikat, iako je jedan već dobio u Tirani. Jer da je glatko prešao u Srbiju, to bi značilo da je njegovu državu već progutao velikosrpski projekat. I njegov kolega iz Srbije koji vozi robu u suprotnom smeru, mora da je opušten dok čeka dva dana na ulazak u Albaniju, jer da je prošao bez zadržavanja, to bi značilo da je njegova Srbija već postala deo Velike Albanije. A onaj vozač iz Bosne i Hercegovine sigurno nema ništa protiv da čeka, ako treba i tri dana, na ulazak u Srbiju, jer i ne treba da bude brže sve dok se u Srbiji ne suoče sa ratnim zločinima iz 90-tih.
Izgleda kao karikatura, ali ovaj izmišljeni tok misli trojice kamiondžija je, ustvari, samo mali presek “argumenata” protiv Otvorenog Balkana, koji su stizali od ozbiljnih političara, od uglednih ljudi iz nevladinog sektora i čitanih komentatora. Projekat Otvoreni Balkan je doživeo da njegova osporavanja dođu na nivo karikature, i to loše.
Ako već nisu mogli ili hteli da već na početku shvate o čemu se radi, ovi kritičari su imali dovoljno vremena, dve i po godine, da prouče Otvoreni Balkan i da koriguju svoje crne slutnje. A pošto mnogi nisu to uradili, onda znači da od početka imamo posla samo sa povređenim sujetama, politikanstvom i lošom namerom.
Otvorenom Balkanu se na Balkanu prišlo tipično balkanskim mind-setom – šta u njemu ne valja, zašto on nije dobar za nas i šta njime hoće neko drugi, a na našu štetu. Možemo čak i to da razumemo. Bilo je prilično šokantno, za balkanske prilike, kada su u Aleksandar Vučić, Edi Rama i Zoran Zaev u Novom Sadu pre dve i po godine potpisali sporazum i to – o saradnji! Ne o prekidu krvoprolića, ili o prekrajanju granica, što bi bilo normalno za Balkan, već o ukidanju granica i o međusobnoj podršci njihovim ekonomijama. Još šokantnije je bilo to što im taj sporazum nije doneo niko iz Brisela ili iz drugog velikog sveta, već su ga sami smislili i sami napisali.
U ovome je negde i koren za paniku koja je nastala oko nove balkanske ekonomske integracije. Šta sve nije rečeno o Otvorenom Balkanu u protekle dve i po godine, to će teško da nadmaše najmaštovitiji teoretičari zavere. Pošto ih je nemoguće ponoviti, često ni razumeti, pokušaćemo da ih grupišemo u nekoliko glavnih “klastera”, koji su se održali do danas.
Otvoreni Balkan nema šansu za uspeh – Očigledno je da ima, odmakao je sa trećom godinom otkako je pokrenut, osnivači su neprekidno u komunikaciji i na zajedničkom poslu, a za pola godine, 1. januara, “mašina” će da bude stavljena u pogon. Od tada će roba, ljudi i usluge prelaziti granice bez zadržavanja. Do tada, tri države obavljaju komplikovan posao i sinhronizuju svoje propise, kojima će rampe na prelazima biti uklonjene.
Otvoreni Balkan je utešna nagrada za članstvo u EU – Naprotiv. Otvoreni Balkan ubrzava kretanje svake njegove članice ka EU, zato što ih međusobno povezuje po evropskim kriterijumima. Otvoreni Balkan je ništa drugo nego “presađivanje” evropskog principa otvorene ekonomije i njegove četiri slobode kretanja (roba, usluga, kapitala i ljudi) na balkanske uslove. Šta smeta evro-integracijama bilo koga na Balkanu, ako i pre nego što uđe u EU već pripada malom, balkanskom otvorenom tržištu, skrojenom po evropskom modelu?
Otvoreni Balkan ne može da postoji ako u njemu nisu svi – Očigledno da može. Zašto bi nečije ne-članstvo ometalo nekog drugog da pripada projektu i da radi na njemu? Ovo je jedna od “prljavijih” primedbi na račun Otvorenog Balkana, najčešće je dolazila od etabliranih evropskih think-tankova i njihovih istraživačkih “zvezda”, koji ne mogu da prihvate da su Balkanci sposobni da urade nešto dobro i korisno, a da im nije naređeno “odozgo”. Tačno je, Otvoreni Balkan čine tri države, ali ni Evropska unija nije imala 27 članica kad je osnovana, nego šest, pa je niko nije odbacivao zato što “nije kompletna”. Ni UN nisu imale 193 članice kada su osnovane, nego 51, pa joj niko zbog toga nije prigovarao da ne mogu biti uspešne, jer nisu kompletne.
Otvoreni Balkan je vraćanje Jugoslavije na mala vrata – Otkud u njemu onda Albanija? Otkud među pokretačima Aleksandar Vučić, konzervativac iz Srbije, koga, od kad se bavi politikom, niste mogli da čujete da žali za SFRJ i da zagovara njenu obnovu?
Otvoreni Balkan je podvala Srbije, kojom otvara vrata za uticaj Rusije – Veoma čest “argument” među crnogorskim autorima i političarima, besmislen od samog početka, a naročito od ruske agresije na Ukrajinu. Rusija ne samo što više ne može da trguje sa Otvorenim Balkanom, ona ne može da trguje, ni da komunicira ni sa otvorenim svetom.
Otvoreni Balkan je projekat srpske hegemonije – Najčešće se čuje u Prištini, ali bez objašnjenja na pitanje – ako je već tako, zašto je u Otvorenom Balkanu i Albanija? Isti bes vlada i kod radikalne opozicije u Albaniji, pa su njene pristalice u decembru u Tirani palile zastavu Srbije i demonstrirale protiv jednog od redovnih sastanaka balkanske trojke.
Otvoreni Balkan je deo projekta Velike Albanije – Argument iste suštine kao prethodni, s tom razlikom što ga koriste nacionalisti u Srbiji. Jednostavno, nijedna šovinistička grupacija na Balkanu ne može da prihvati Otvoreni Balkan, zato što ih ostavlja bez posla. Zato što ne gomila oružje uz granice, prema susedima, nego te granice ukida i briše.
Otvoreni Balkan je nepotreban, imamo CEFTA-u i Berlinski proces – I ovo često govore balkanski eksperti iz EU, a ponavljaju lokalni protivnici Otvorenog Balkana, ali bez odgovora na jednostavno pitanje – Koji su učinci dosadašnjih projekata za povezivanje Balkana, pa i CEFTA-e i Berlinskog procesa? Nema ih, ima samo večnih birokratskih struktura, plata, troškova, dnevnica za evropske činovnike i analitičare, Balkan tu nije naročito bitan, pa je zato uprkos svim ovim inicijativama i dalje blokiran, zatvoren i nerazvijen. Berlinski proces je bio čedo Angele Merkel, njen pokušaj da aspirante za EU sa Balkana uteši u trenutku kada je EU (predsednik Komisije Žan Klod Junker) objavio da neće biti proširenja u njegovom mandatu. Iza projekta je, kao jedino vidljivo i opipljivo, ostala kancelarija za mlade u Tirani, jedan u nizu jalovih evro-sponzorisanih projekata namenjenih drugorazrednim Balkancima.
I iza čitavog spiska šta Otvoreni Balkan nije, dovoljno je samo nekoliko reči da se objasni šta on – jeste. I u toj jednostavnosti je glavna tajna njegove ogromne šanse da bude uspešan. Otvoreni Balkan je isključivo ekonomski projekat, on olakšava trgovinu među članicama, ukida barijere, propušta radnu snagu da se slobodno kreće i zapošljava, investicije da odu tamo gde je povoljnije, robu i usluge bez zastoja na granicama. I ništa više od toga. Ovaj izum podiže svaku njegovu ekonomiju za čak jednu trećinu (Oliver Varhelji). Ne postoji nijedan drugi projekat, ni integracija koja približno može toliko da poveća ekonomsku snagu balkanskih zemalja.
Zato bi bilo razumno da se polako stavlja tačka na sve ove nedoumice, a naročito na torpedovanja Otvorenog Balkana, koja su do sada stizala sa raznih strana, i sa Balkana i izvan njega. Ovo je zdrava, evropska ekonomska integracija, čiji efekat može da ima istorijske razmere. To je i „lek“ za druge, nasleđene balkanske bolesti, koje se ne dotiču direktno ekonomije, ali iz nje crpe svoju destruktivnu snagu. Vreme ne radi za one koji su izvan Otvorenog Balkana, članstvo nije obaveza, ali jeste ekonomska nužnost. Uostalom, ne postoji bitan međunarodni faktor, od EU do Amerike, koji do sada nije otvoreno podržao novu balkansku inicijativu i pozvao sve da joj se priključe. Svoju vitalnost i privlačnu snagu integracije, Otvoreni Balkan mogao bi da pokaže već tokom juna, kada je moguća odluka Crne Gore da pristupi ovom projektu. To bi bio dobar korak, koristan pre svega za ekonomiju Crne Gore, a onda i za njene balkanske partnere, koji je čekaju sa dobrodošlicom.