Ima dosta simbolike u tome što je većina pro-ruskih medija u Beogradu za komentatora neuspele posete Sergeja Lavrova uzela nekadašnjeg Miloševićevog šefa diplomatije Živadina Jovanovića. Nema simbolike u tome što je reč o izrazito pro-ruski orijentisanom diplomati u penziji, ali ima u tome što Jovanović veoma dobro zna kako je biti šef diplomatije u potpuno izolovanoj zemlji. Tokom dvogodišnjeg ministarskog mandata (1998-2000) Živadin Jovanović jedva da je napustio zemlju, nije imao međunarodne susrete, retko ko ga je zvao u posetu. Današnjim post-kovid rečnikom, radio je „na daljinu“ i kao takav zaista može biti vrlo kompetentan da tumači neslavne dane svog mnogo poznatijeg kolege Sergeja Lavrova.
Prvi ruski diplomata nije uspeo da doputuje u Beograd 6. juna, jer mu tri susedne države – Bugarska, Crna Gora i Severna Makedonija nisu dozvolile prelet preko svoje teritorije. To je završnica ove zanimljive epizode, ali pravo pitanje glasi – da li je posete zaista trebalo da bude, odnosno da li je Lavrov zaista planirao da poseti Srbiju? Najkraće – ne!
Ni Kremlj, ni Lavrov nisu uopšte planirali, ni očekivali, da ove posete bude. Pre svega, već puna dva meseca dobro znaju da šef ruske diplomatije ne može da putuje po Evropi, jer i za njega kao i za ceo ruski državni vrh važe personalne sankcije (po Zakonu Magnitski) i zabrana kretanja i ulaska u evropske države. Takođe, oni dobro znaju da je za avione sa ruskom zastavom, bilo državnim bilo komercijalnim, zatvoreno nebo nad celom Evropom. U Srbiji, međutim, još nema sankcija prema Lavrovu, niti prema ruskim avionima, ali ona je usamljena u okruženju koje ne dozvoljava kretanje ljudima iz ruskog rukovodstva, što se sada praktično i pokazalo, pri pokušaju Lavrova da doleti u Beograd.
Dakle, nije postojao ni elementarni logistički uslov da Lavrov doputuje u Beograd. Još ubedljivije je to što nije postojao nijedan politički razlog za ovu posetu. Naime, samo nedelju dana ranije, 29. maja, razgovarali su (telefonom) dvojica šefova država – Vladimir Putin i Aleksandar Vučić. Koji bi onda bio smisao posete Lavrova Beogradu samo sedam dana kasnije? Koje bi teme on trebalo da ima sa srpskim sagovornicima, a da ih već nisu pretresla dvojica predsednika, i šta bi bio cilj ove posete za Rusiju, da je ostvarena. Nema tog cilja i on ni jednog momenta nije postojao za Kremlj.
Cela priča oko dolaska Lavrova u Beograd bila je tipična ruska “maskirovka”, doduše u diplomatskom, ne u vojnom smislu, ali za agresora na Ukrajinu oni se sada spajaju u jedno, i stavljaju pod zajedničku komandu. Cilj Moskve je bio da najavljuje ovu posetu, do najsitnijih detalja, da oko nje kreira tenziju na međunarodnom nivou i da u tome ispita granice do kojih će moći da provocira. Za Moskvu Srbija tu nije bitna, ali je veoma pogodan poligon za vežbu hibridnog rata u kojem bi Rusija uživo testirala svoje i kapacitete svojih zapadnih protivnika da taj rat vode. Nedostajao je samo još jedan test, da Lavrov poleti i da, uprkos zabrani, pokuša da se probije do Beograda kroz vazdušni prostor neke od članica NATO u srpskom susedstvu. Da li bi bio oboren?
Što se tiče Srbije, a ona je zaista drugorazredni cilj u ovoj ruskoj lakrdiji, ali u Kremlju su i za nju pripremili razrađenu strategiju. Očigledno, Lavrov se sam pozvao u Beograd, jer Srbija nije imala nikakvog razloga da inicira posetu, sedam dana posle predsedničkih razgovora. Za dan posete odabran je 7. jun, kada Rusija praznuje svoj Dan državnosti, još jedna u dugom nizu poseta tempiranih na važne dane iz istorije, bilo srpske ili ruske, kako bi bilo dovoljno prostora i povoda za hvalospeve vekovnom prijateljstvu.
Tog dana je u ruskoj ambasdi u Beogradu zakazan prijem povodom državnog praznika, a zvanice iz redova pro-ruskih političara u Beogradu rekle su da se očekuje i dolazak Lavrova na ovaj prijem. Zašto se tim povodom, ispred ambasade, ne bi “spontano” okupilo nekoliko hiljada obožavalaca Rusije i Putina, da kliču njihovoj “operaciji” u Ukrajini, a možda bi im se kojim prigodnim pozdravom obratio i sam Lavrov? Prilika je odlična.
Srpsko rukovodstvo, a naročito predsednik Aleksandar Vučić danima su bili pod ogromnom tenzijom, jer ugošćavanje Lavrova ne bi donelo nijedan novi plus u međudržavnoj saradnji, a minusi bi sa druge strane bili ogromni. Njihov efekat video bi se posle samo nekoliko dana, kada u Beograd treba da doputuje nemački kancelar Olaf Šolc (10. juna).
Moskva je ovim testirala i Beograd, odnosno njegovu kondiciju da izdrži politiku koju je sam izabrao – da ne odustaje od evro-integracija, a da u isto vreme ne uvodi sankcije Rusiji. U igri – ko će prvi da trepne, Beogradu su pomogli susedi – Bugarska, Crna Gora i Severna Makedonija. Biće malo vremena za odmor očnih kapaka, samo do 10. juna i posete Olafa Šolca, a ona će za razliku od Lavrovljeve predstave, imati suštinski i dugoročni značaj za Srbiju.
Srbija je dobila još jedan, veoma jak dokaz, da posle napada na Ukrajinu Rusija ne može da bude njen spoljnopolitički oslonac. Nije to bila ni ranije, ali od 24. februara Moskva ne pokušava da sakrije svoju tradicionalnu stratešku nezainteresovanost za Srbiju. Nepostojeća poseta Sergeja Lavrova bila je praktična prezentacija ovakvog ruskog stava prema Srbiji, njegova brutalna demonstracija, čiji je cilj bio širenje hibridnog fronta prema zapadnim protivnicima, uz cenu ponižavanja Srbije, prema čemu je Moskva ravnodušna.
Srbija je dobila nesporan dokaz da je njen dosadašnji važan spoljnopolitički oslonac, ustvari izolovana i odbačena država čiji spoljnopolitički uticaj seže samo do njenih državnih granica. To nije partner od kojeg se može očekivati bilo kakva podrška ni uticaj na međunarodnoj sceni, između ostalog i zbog toga što se pokazalo da njen prvi diplomata može da radi samo “na daljinu”.