U donošenju odluke da napadne Ukrajinu u februaru, Vladimir Putin krenuo je od dve pogrešne procene – o snazi sopstvene vojske i o snazi otpora na koji će naići u Ukrajini. Prvu snagu je precenio, drugu potcenio. Procena nije mogla da bude drugačija, zato što se zasnivala na gusto isprepletanoj mreži širenja lažnih vesti unutar sistema I još gušćoj mreži korupcije na kojoj tradicionalno počiva rusko društvo. Posle prvobitnog šoka koji je nastao ulaskom ruskih trupa u Ukrajinu, bilo je potrebno samo nekoliko dana da postane jasno da čak i do najvišeg vrha države dolaze pogrešne informacije na osnovu kojih on može da donese samo pogrešne odluke.
Na dve ključne zablude sa kojima je Putin poveo rat, nizale su se druge loše procene, koje su dodatno otežale ruski osvajački pohod i umanjile šanse za njegov uspeh. Na primer, da će Zapad biti duboko podeljen u vezi sa sukobom, da mu neće posvetiti veću pažnju i da, samim tim, neće naročito pomagati Ukrajini da se odbrani. I ovu procenu neko je doneo Putinu u strahu od vladarevog gneva kada čuje loše vesti. Povoljne procene gomilale su se na Putinovom stolu i sve su sugerisale isto – napadni, pravi je trenutak, pobeda će biti brza i laka. Ali sve su bile samo gomila laži za udovoljavanje cilju koji je odavno postavljen, ali ni on nije bio skrojen po objektivnim informacijama, već po mitskom i ezoteričnom trabunjanju o povratku “istorijske Rusije”. Ništa sa čim je Rusija ušla u osvajanje Ukrajine nije se ostvarilo. Od demilitarizacije i denacifikacije o kojima je Putin govorio kao glavnom cilju invazije u noći kada je počela, nije bilo ništa. Nije se ostvarilo ni rušenje kijevskog “nacističkog” i “narkomanskog” režima (Putinovi izrazi), a vojna kolona duga šezdesetak kilometara koja je marširala da ispuni taj zadatak zaglavila se čim je ušla u Ukrajinu što zbog jakog otpora, što zbog sopstvene neorganizovanosti.
Nije pomoglo ni to što su ratni ciljevi menjani brže-bolje, preko noći i u iznudici od vojnih poraza. Proklamovano “oslobađanje” istočnih ukrajinskih oblasti trajalo je mesecima, trebalo je da bude krunisano proglašavanjem njihove samostalnosti i priključenjem Rusiji kroz bizarne i lažne referendume. Ali srušeno je za samo nekoliko dana ukrajinske protiv-ofanzive, kojom su vraćeni veliki delovi okupiranih krajeva.
Ovi događaji doveli su do tačke pucanja mehur samoobmane koji u Kremlju raste već sedam meseci, jer stvari nikako ne idu onako kako su bili ubeđeni da će ići. Na stranu što čak i u narodu raste nezadovoljstvo zbog poraza, žrtava i ekonomske izolacije, Kremlj je imun na to šta narod misli. Pravi problemi nastaju onda kada unutar kremaljskih zidina počnu sukobi, međusobne pretnje i optuživanje ko je kriv za to što propada istorijska misija u koju su ušli svi zajedno. Mora se imati u vidu da to nisu obični, demokratski izabrani državni službenici, koji donose odluke izvršavajući ustav i zakone. Većina njih su dolarski milijarderi, koji na državu gledaju kao na kompaniju čiji su deoničari, ali čije poslovne odluke zavise samo od volje i procena vrhovnog vlasnika, ne od objektivnog stanja stvari unutar “kompanije” i na “tržištu”.
Neki od njih su čak javno pretili da će napustiti ukrajinski poduhvat, ako se ne dese krupne promene u načinu vođenja rata, Ramzan Kadirov na primer. Uporedo sa pobedama ukrajinske vojske na istoku zemlje i povlačenja Rusije prema svojim granicama, postale su sve češće insajderske glasine o velikom nezadovoljstvu među “akcionarima” prema vojnom vođstvu, naročito prema ministru odbrane Sergeju Šojguu i načelniku generalštaba Valeriju Gerasimovu.
Washington Post je prošle nedelje pisao da se jedan pripadnik Putinovog “unutrašnjeg kruga” lično Putinu žalio i protestovao zbog lošeg vođstva operacija u Ukrajini, koje je rezultiralo teškim porazima na istoku.
Putin se ponovo našao u situaciji da donosi iznuđene odluke, ali još jednom dobija na sto sve same obmane, laskanja i lažne vesti. U Rusiji, jednostavno, ne postoji drugačiji materijal od kojeg se prave odluke, Putinova Rusija u tome nije nikakav izuzetak u odnosu na sve prethodne. Rusija se sastoji od niza laži falsifikata. Zato će i ove najnovije biti pogrešne i vodiće njegovu vojsku, njegovu državu i njega samog i celo njegovo okruženje još dublje u propast.
Reč je o osvetničkim napadima krstarećim raketama na velike ukrajinske gradove, uključujući i Kijev. To su bili napadi bez ikakve vojničke logike, sračunati samo na demoralisanje protivnika nakon njegovih velikih uspeha, ulivanje straha i pretnje novim sličnim odmazdama. Ti napadi su Putinov odgovor svom najbližem okruženju, koje je postalo nezadovoljno i uznemireno, da je i dalje jak i surov, onaj pravi Putin kakvog poznaju i vole da vide, predsednik pod čijom vladavinom su stekli moć i novac. Kadirov je bio zadovoljan bombardovanjem civila u Ukrajini – “Sada sam sto posto zadovoljan kako se vodi specijalna vojna operacija”! Ali, kao i pre sedam meseci, i sada Putin odlučuje na osnovu pogrešnih procena. Time što je radikalizovao svoju invaziju, time što je za komandanta na terenu doveo generala Sergeja Surovikina, poznatog po surovosti u Siriji, i što je sklonio u stranu Šojgua, Putin će možda umiriti svoje najbliže saučesnike. Ali, njegova vojska neće steći nove pobede, ona neće biti bolje organizovana ni opemljena ni motivisana. Sada je samo pokazala da svoj bes može da iskali samo gađanjem, iz daljine, civilnih ciljeva, gašenjem struje i zavrtanjem vode. To nije odraz moći, naprotiv!
Na kraju, ovom odmazdom, Rusija je urnisala i svoj važan projekat na kojem je dugo radila i počela da ostvaruje uspeh, a to je anesteziranje Zapada da digne ruke od Ukrajine i okrene se sebi i svojim problemima sa snabdevanjem i rastom cena. Napad krstarećim raketama na centar Kijeva je slika koja je duboko potresla zapadni svet, i on to ne može da “svari”. Zapadne vlade su pod pritiskom svojih javnosti, na koje su za razliku od Putina i Rusije osetljivi, da pojačaju svoju podršku Ukrajini i da prekinu svako kolebanje oko slanja oružja Kijevu. Ovo se pre svega odnosi na Nemačku.
Plan Olafa Šolca da napravi fond od 200 milijardi evra za subvencionisanje cena gasa i pre ruskih napada na ukrajinske gradove bio je na udaru kritika Evropljana kao sebično odustajanje od vojne solidarnosti sa Ukrajinom. Posle ruske odmazde, biće još teže održiv, a naročito ako se budu ponavljale scene uništavanja ukrajinskih gradova, patnje civila i novog talasa izbeglica. Putinove odluke su još jednom dovele do mobilizacije i do podizanja morala, ali ne onde gde je očekivao. Sateran u ugao donosiće i ubuduće pogrešne odluke, sve češće i sve pogubnije po svoj osvajački poduhvat. Uveren sam ne zadugo. Kraj Putina i njegovog lažnog ruskog sveta iz kontura ubrzano prelazi u jasnu sliku.