U pravljenju planova za agresiju na Ukrajinu, Rusija je moralada izračuna direktnu i indirektnu ekonomsku štetu koju ćemorati da podnese kao odgovor na njen ratni poduhvat. Pod pretpostavkom da su takve računice izvedene, a uradila bi ihsvaka odgovorna država, Rusija je očigledno zaključila da može da podnese ekonomsku i političku štetu, i da će u krajnjem zbiru osvajanje Ukrajine pretegnuti kao veća korist.
Srbija bi morala da ima slične planove, i svakako ih imabudući da deset meseci ne donosi odluku da se pridružievropskim sankcijama protiv Rusije, smatrajući da bi joj takvaodluka donela veću štetu nego korist. Naravno u ovom slučajugovorimo samo o ekonomskim efektima i posledicama takveodluke ali ne i o vrednosnim i civilizacijskim razlozimauvodjenja sankcija agresoru na suverenu zemlju. Srbija, opet,ne zatvara vrata ni uvođenju sankcija, ako to bude neminovno, i ako šteta po srpsku ekonomiju bude toliko velika da bez sankcija Rusiji neće moći da se izbegne. Dakle i dalje ne govorimo o civilizacijskim i vrednosnim razlozima.
Ali, dok se takve kalkulacije vrše iz časa u čas, otvara se celojedno polje u kojem Srbija treba da preispita svoje postojećearanžmane sa Rusijom i da kao i u slučaju sankcija sebipostavi pitanje – da li su joj ti poslovi sa Rusijom zaistapotrebni? Da li njihovo održavanje u životu donosi bilo kakvukorist Srbiji, ili su u situaciji ruske izolovanosti od Evrope izapadnog sveta, ustvari balast? I bez uvođenja bilo kakvihsankcija Rusiji, Srbija može za kratko vreme da se reši dostatakvog tereta, gledajući isključivo sopstveni interes, ekonomski pre svega, ali i politički. Ni jedan ni drugi danasnemaju mnogo veze sa Rusijom, ako uopšte i postoje.
Za deset godina koliko postoji, Srpsko-ruski humanitarnicentar u Nišu nije “prohodao”, njegov smisao nikada do krajanije bio jasan. Teško je pronaći neku njegovu konkretnuakciju zbog kojeg je osnovan, a prilika je bilo na pretek. Možda je ovo zdanje u samom “dvorištu” međunarodnogaerodroma u Nišu za Rusiju trebalo da bude nešto više od hub-a za reagovanje u prirodnim katastrofama i nesrećamavećih razmera, ali to se nije dogodilo, pre svega zbog upornogodbijanja Srbije da se ruskom osoblju prizna diplomatskistatus i imunitet. S druge strane, niški Centar je već decenijuizvor neprestanog sumnjičenja Srbije da u srcu svoje teritorije, na velikoj raskrsnici međunarodnih puteva i pruga, i tik uzdrugi najveći aerodrom u zemlji, drži ruski polu-vojni, obaveštajni punkt, koji u slučaju potrebe može da preraste u pravu vojnu bazu.
Besmislenost Srpsko-ruskog centra potvrdila se više puta, naprimer u novembru 2019, kada je za gašenje velikog požarana Staroj planini pozvan i plaćen unapred, džinovski avion-vatrogasac direktno iz Rusije, ne iz Niša. Završni dokazneupotrebljivosti ovog centra i konačni razlog za njegovozatvaranje je izlivanje amonijaka na pruzi kod Pirota, opet u neposrednoj blizini Niša. Ni tamo nije bilo srpsko-ruskogcentra.
S ozbirom da od njega nikada nije bilo koristi, već samo štetepo međunarodni imidž Srbije, neprestano izložene sumnji da je jatak obaveštajno vojnim instalacijama Rusije, zatvaranjeniškog srpsko-ruskog centra preostaje jedina opcija, i posaokoji bez ikakvih emocija i troškova može da se obavi odmah. Najveći balast koji Srbija može da skine sebi s leđa i bez sankcija Rusiji je obaranje ruskog vlasništva u NIS-u ispod50%. Nad kompanijom je stalna “opasnost” da potpadne pod neki novi ciklus evropskih sankcija kada bi njeno poslovanjebilo blokirano, zato što je i dalje u većinskom vlasništvuruskih državnih giganata. I srpski predsednik Aleksandar Vučić je u novembru za The Financial Times govorio o mogućnosti nacionalizacije jednog dela vlasništva u NIS-u, ako firma bude u opasnosti da bude blokirana evropskimsankcijama. Pominjale su se i neke velike evropske naftnekompanije koje bi preuzele rizično rusko vlasništvo, pa iazerbejdžanski državni SOCAR. Za Srbiju je najmanje rizičnoda ovaj posao obavi odmah, preventivno, ne čekajući da joj navrata dođe neki novi evropski paket sankcija prema Rusiji i da proizvodnja stane.
Takođe, bez ikakvih sankcija Rusiji, moguće je već sadaodmaći što više u preorijentaciji naoružanja Vojske Srbije sadominantno ruskog/sovjetskog na zapadne proizvođače. Ovoje polje u kojem Rusija tradicionalno ima najveći uticaj naSrbiju, naravno uz svoju političku podršku srpskoj poziciji u vezi sa Kosovom. U okolnostima gde Rusija vrši invaziju nasvog prvog suverenog suseda, i nalazi se pod teškimsankcijama Zapada, srpsko oslanjanje na rusko naoružanjepostaje veliki balast i rizik – ne samo za njenu političku, već iza bezbednosnu poziciju. U tom smislu, naročito bi biloefikasno što brže pregovaranje Beograda sa zapadnimproizvođačima borbenih aviona. Ovakav posao uvek ima ipolitičku i bezbednosnu i ekonomsku komponentu. Često je ova prva najvažnija i vodi ka sklapanju posla.
Avioni MiG 29, kojima je Srbija u poslednjoj decenijimodernizovala svoje borbeno vazduhoplovstvo, aranžmanimasa Rusijom i Belorusijom, daju bezbednosno spokojstvo do 2025-26. godine, a to je u ovoj sferi koliko sutra. Vučićevinagoveštaji iz aprila da Srbija hoće da kupi od Francuske 12 novih “rafala” i još 12 polovnih lovaca od neke druge zemlje– a pominjao je Britaniju i “tajfun”, više nemaju mnogorazloga za čekanje. Ranije najave da bi pregovori safrancuskim “Dasault-om” oko kupovine “rafala” mogli da krenu već početkom 2023, treba da budu potvrđene i kolikogod moguće ubrzane. Srpska tranzicija sa ruskog na zapadnonaoružanje, može da bude skidanje važnog i neproduktivnogtereta leđa Srbije i, naravno, dokaz da vodi računa o svojimpolitičkim i bezbednosnim interesima.
Preostaje još jedna “kopča” Srbije i Rusije koja suštinskisimulira razvijene ekonomske odnose dve zemlje, budući da ni po trgovini, ni po investicijama, ti odnosi nisu ni blizu vrhabilansa ni Srbije, a kamoli Rusije. Reč je o ruskom kreditu i, na osnovu njega, angažmanu ruskih kompanija na gradnji imodernizaciji železnice u Srbiji.
Nikada potpuno transparentan, nekoliko puta produžavan i uzstalni znak pitanja koliko je isplativ, ovaj aranžman startovaoje još 2013. sa 800 miliona dolara, da bi šest godina kasnijebio uvećan za 172 miliona dolara. S obzirom na potpunublokadu ruskog finansijskog sistema i njegovo izbacivanje saglobalnog finansijskog tržišta, za Srbiju je preko potrebno da ispita načine da se reši ovog zajma, refinansiranjem koddrugog poverioca ili na neki drugi način. Čak i ako bi nakratak rok pretrpela finansijski gubitak, Srbija bi se oslobodilavelikog tereta poslovanja sa krajnje rizičnim partnerom, kojisigurno još mnogo godina neće imati pristup međunarodnomfinansijskom sistemu. Takav partner, od kojeg beže svi, nijepotreban ni Srbiji.
Ni za jedan od ovih koraka Srbiji nije potrebna odluka da uvodi sankcije Rusiji, sve može da ih obavi sama, i dužna je da ih obavi jer je to u njenom najboljem interesu. Kao što su u Moskvi (verovatno) pravili kalkulaciju za svoj osvajačkipohod na Ukrajinu i (verovatno) zaključili da im se isplati, naisti način treba da se ponaša i Srbija kada je reč o njenojpolitičkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj računici. Treba da misli na sebe i svoje resurse, a ko će pretrpeti štetu – to suvaljda već izračunali u Moskvi uoči 24. februara.