Rusija je uradila sve što je mogla da obesmisli i sabotira mirovnu konferenciju o Ukrajini u Švajcarskoj. Uložila je sve što ima od ono malo preostalog međunarodnog kredita u to da konferencija u Buergenstock resort propadne. Koliko joj je bilo stalo do toga pokazuje i očajnički pokušaj samog Vladimira Putina da samo nekoliko dana pred sastanak u Švajcarskoj izađe sa nečim što naziva “mirovnim planom”, iako je ustvari reč o spisku osvajačkih ciljeva Moskve.
Uspela je u tome da ubedi Kinu da ne pošalje predstvnika u Švajcarsku, što jeste uspeh, s obzirom na to da je Peking već učestvovao na sličnom formatu, u Saudijskoj Arabiji u avgustu prošle godine. Ali Moskva će dugo i skupo plaćati Pekingu za ovaj ustupak.
Napor koji je ruska diplomatija uložila u torpedovanje konferencije u Švajcarskoj svakako nije zaobišao ni Srbiju. U Moskvi su, bez sumnje, očekivali da se Beograd neće pojaviti na mirovnoj konferenciji. A ni u najcrnjim slutnjama nisu očekivali da će Srbija potpisati završni dokument.
Paradoksalno, ali vrlo slična očekivanja od Srbije, imali su anti-ruski jastrebovi u Evropi. Reč je o relativno malom, ali sa izvesnim uticajem, krugu takozvanih “eksperata za Balkan”, sačinjenog od analitičara i istraživača koji su napravili karijere (i novac) ponavljajući decenijama stereotipe o beskrajnoj odanosti Srbije Rusiji.
I jednima i drugima biće teško da konstatuju da je Srbija učestvovala na konferenciji i to na nivou ministra spoljnih poslova. A još teže da “svare” da je Srbija među 80 država, od oko 100 učesnika, koja je potpisala završnu izjavu, u kojoj se jasno kaže da je celovita Ukrajina preduslov za bilo kakvo dogovaranje o miru sa Rusijom.
Moskvi će biti vrlo teško da prihvati srpsko stajanje uz Ukrajinu, na konferenciji koju je Rusija proglašavala uzaludnom predstavom u režiji Zapada i Kiyv-a. Ali ništa manje neće biti zbog toga loše zapadnim kritičarima Srbije, jer se njena odluka nikako ne uklapa u stereotip koji su odavno formirali. I za čije održanje odavno nemaju nijedan validan dokaz.
Washington Post ispravno ocenjuje da neke države nisu potpisale završni dokument jer su se možda oklevale da “ne naljute Rusiju” (to rankle Russia). Ali to nije slučaj sa Srbijom, ona nije oklevala ni da učestvuje na konferenciji, ni da stane iza završnog dokumenta, zajedno sa Ukrajinom, US, članicama EU i NATO, sa 80 država koje čvrsto podržavaju suverenitet Ukrajine i njeno pravo da se brani od oružane agresije.
Svako ko makar i ovlaš prati ponašanje Srbije prema Ukrajini od početka ruske agresije, može vrlo lako da uoči čvrst kontinuitet državnih odluka, koje osuđuju agresiju, traže povlačenje Rusije, zaštitu ukrajinskog suvereniteta i teritorijalne celovitosti (uključujući i Krim).
Dugačak je spisak foruma i odluka u kojima je Srbija zastupala takvu politiku od 24. februara 2022: U četiri rezolucije Generalne skupštine UN, kao deo ogromne većine članica UN, zatim i glasanjem za isključenje Rusije iz Saveta UN za ljudska prava u aprilu 2022. Sa još devet država jugoistočne Evrope, Srbija je u februaru donela deklaraciju po kojoj je agresija na Ukrajinu teško kršenje međunarodnog prava i najveća pretnja evropskoj bezbednosti. Podrška mirovnoj konferenciji u Švajcarskoj iskazana kroz učešće i prihvatanje završne izjave, samo je poslednja u nizu odluka Srbije koje nedvosmisleno pokazuju da stoji uz Ukrajinu i njen narod u međunarodnoj areni kao saveznik i iskren prijatelj.
Ali ova podrška ne svodi se samo na učešće Srbije u kolektivnom naporu demokratskog sveta da zaustavi ruski ratni pohod na Ukrajinu. Podrška je i direktna, bilateralna, od prvog dana rata, kada je Srbija primila na hiljade ukrajinskih izbeglica, kada je u više navrata slala humanitarnu pomoć, uključujući i elektro-opremu kada su razarani ukrajinski energetski sistemi. Direktna novčana pomoć Beograda Kyiv-u od 32.4 miliona dolara u martu bila je teško razumljiva samo arogantnoj Moskvi, ali i njenim oštrim kritičarima na Zapadu koji bez ikakvog razloga i dalje stavljaju znak jednakosti između Rusije i Srbije.
Da ne govorimo o izveštajima Pentagona o tome da Srbija, kao respektabilni proizvođač, isporučuje Ukrajini preko potrebnu artiljerijsku municiju, iako preko posrednika iz trećih zemalja.
A da bi enigma bila potpuna, potrudile su se nedavno prve dame Ukrajine i Srbije Olena Zelenska i Tamara Vučić, svojim višednevnim susretom i humanitarnim radom u Beogradu, kao nastavku njihovih susreta iz Kyiv-a iz septembra prošle godine. Tek naizlged u senci svojih supruga, prve dame su u intenzivnom kontaktu još od početka ruske agresije, a njihov rad rezultirao je nizom humanitarnih akcija, isporukom sanitetskih vozila bolnicama u Kharkiv i Cherkasy, na primer.
Ali za sve u Moskvi i, nažalost neke u Evropi, sve ovo neće biti dovoljno. Prvi će ostati zarobljeni u mitu o istorijskom bratstvu, koji u ruskoj interpretaciji znači kolonijalno potčinjavanje Srbije. Drugi neće priznati grešku da su godinama Srbiju gledali kroz prizmu koju je ustvari nametala Moskva. Ali, nikakva šteta zbog toga. Srbija i Ukrajina vrlo dobro znaju da su svoje odnose uredili po svojoj meri, kao snažni partneri u teškim vremenima.