Smelim, dosad neviđenim potezom, ukrajinska vojska je prodrla duboko u rusku teritoriju, napadom na srce Kurske oblasti. Ova akcija, koja bi bila nezamisliva pre februara 2022, predstavlja ključni trenutak u tekućem sukobu između Ukrajine i Rusije. Šalje jasnu poruku Moskvi i svetu: Ukrajina se ne plaši ruske agresije, a vojna moć Kremlja nije sila kakvom se predstavljala. Umesto toga, ovaj hrabar i drski potez razotkriva krhkost režima Vladimira Putina i ruši mit o ruskoj nepobedivosti.
Odluka Ukrajine da napadne unutar ruskih granica nije samo čin prkosa, već proračunata strategija koja može promeniti dinamiku sukoba. Rusija je mesecima bombardovala ukrajinske gradove pogađajući civilnu infrastrukturu i sve to bez bilo kakve kazne. Zapad je uglavnom osudio ove akcije, ali je takođe pozivao Ukrajinu na uzdržanost, posebno kada je u pitanju uzvraćanje istom merom, na ruskom tlu. Ipak, ova uzdržanost nije odbila rusku agresiju, već ju je ohrabrila.
Prenoseći borbu na teritoriju Rusije, Ukrajina uvodi geografske i psihološke promene na bojno polje. Zbog toga je Kremlj primoran da se suoči sa realnošću i da shvati da nije imun na posledice, do kojih je sam doveo svojim akcijama. Što je još važnije, to otvara oči ruskom narodu, dugo zasipanom propagandom, da njihova vlada nije tako neranjiva kao što tvrdi da jeste. Prodor u region Kurska dovodi u pitanje narativ ruske superiornosti i pokazuje da Ukrajina ne samo da preživljava – ona je sposobna da efikasno uzvrati udarac.
Ograničen odgovor Kremlja na ukrajinski upad dovoljno govori o trenutnom stanju ruskog rukovodstva. Prethodnih godina, svaki upad na rusku teritoriju bio bi dočekan brzom i odlučnom akcijom, podržanom salvom pretnji i vojnim odgovorom. Međutim, Putinova reakcija – ili njen izostanak – ukazuje na lidera koji sve češće gubi dodir sa realnošću na terenu i koji se samo bori da zadrži vlast.
Ovo ćutanje Moskve nije znak strateškog strpljenja ili proračunate uzdržanosti; to je priznanje ranjivosti. Ruska vojska, za koju se nekada smatralo da je skoro nezaustavljiva sila, izgubila se u igri iscrpljivanja u Ukrajini, čime je otkrila svoje slabosti svetu. Neuspeh da se odlučno odgovori ukrajinskim snagama koje deluju unutar ruskih granica ukazuje na nedostatke ruskih vojnih sposobnosti. To sugeriše da je Putin više zabrinut za održavanje iluzije snage nego za suočavanje sa veoma stvarnim pretnjama svom režimu.
Istorijski gledano, slika „tigra od papira“ je korišćena da se opiše sila koja izgleda moćno, ali je u stvarnosti slaba i neefikasna. Ova metafora, koju je Mao Cedung primenio da opiše „zapadni imperijalizam“, sada je primenljiva na Rusiju pod Putinom. Upad Ukrajine u Kursk je ogolio fasadu ruske vojne hrabrosti. Pokazalo se da kada se suoči sa odlučnim i sposobnim protivnikom, ruski medved više liči na papir nego na čelik.
Kritičari akcija Ukrajine tvrde da napadi unutar ruske teritorije rizikuju eskalaciju sukoba i mogući prestanak podrške Zapada. Ovakvim stavom zanemaruju moralne i strateške motive koji objašnjavaju odluku Ukrajine. Više od godinu dana Ukrajina je bila u defanzivi, apsorbujući teret neselektivnih napada Rusije na njene gradove i civile. Međunarodna zajednica je pružila podršku, ali često sa odugovlačenjem i zakašnjenjem, sa naglašenim oklevanjem da se direktno angažuje na osnovnom uzroku sukoba: agresiji Rusije.
Upad Ukrajine u region Kursk opravdan je odgovor na ruske ratne zločine. To je poruka da Ukrajina neće pasivno posmatrati svoje uništenje. Pozivi sa Zapada na uzdržanost, iako dobronamerni, ne prepoznaju egzistencijalnu pretnju sa kojom se Ukrajina suočava. U ratu, kao i u svim ostalim ljudskim poduhvatima, dolazi do tačke u kojoj obuzdavanje siledžija postaje obaveza, a akcija je jedini put do opstanka.
Štaviše, akcije Ukrajine nisu bez presedana. Tokom istorije, nacije pred egzistencijalnom pretnjom vodile su borbu protiv agresora. Tokom Drugog svetskog rata, savezničke kampanje bombardovanja Nemačke nisu bile samo kaznene, već i strateški osmišljene da se oslabi nacistička ratna mašina. Slično tome, ukrajinski napadi na Rusiju imaju za cilj da poremete rusku logistiku, šire strah među ruskim stanovništvom i primoraju Kremlj da preusmeri resurse sa ukrajinskog fronta.
Ova strategija se ne odnosi samo na nanošenje štete ruskoj vojsci, već i na obezbeđivanje jače pregovaračke pozicije za Ukrajinu. Svaka uspešna operacija unutar Rusije uništava auru nepobedivosti Kremlja i približava Ukrajinu danu kada može da pregovara sa pozicije snage, a ne očaja. Zapad treba da prizna da napadom unutar Rusije Ukrajina ne ugrožava mir, već stvara uslove neophodne za pravedno i trajno rešenje sukoba.
Ukrajinski prodor u Kursk će bez sumnje imati značajne reperkusije, kako na bojnom polju, tako i u salama moći u Moskvi. To će verovatno ohrabriti druge elemente u Ukrajini koji tvrde da je jedini način da se okonča rat je da se bojno polje preseli u Rusiju. Ovo osećanje, iako kontroverzno, odražava rastuću frustraciju statusom kvo i priznanje da tradicionalne odbrambene strategije nisu dovele Ukrajinu bliže pobedi.
Za Rusiju, upad predstavlja veliki izazov. Putinov režim je izgrađen na pretpostavci snage i kontrole. Nemogućnost odbrane ruske teritorije od ukrajinskih snaga podriva ovu pretpostavku i može imati destabilizirajući efekat unutar same Rusije. Ruski narod, koji je u velikoj meri bio izolovan od ratne realnosti, sada je suočen sa nepobitnom istinom da njihova vlada nije tako moćna kao što tvrdi. Ovo bi moglo da dovede do povećanih neslaganja u zemlji i pritiska na Putina da eskalira sukob — potez pun rizika i neizvesnosti.
U širem geopolitičkom kontekstu, akcije Ukrajine mogu voditi ka preispitivanju zapadne politike prema sukobu. Pozivi Zapada na uzdržanost zasnovani su na strahu od eskalacije, ali ukrajinski upad u Kursk dovodi do spoznaje da je rat već eskalirao na načine koji se ne mogu zanemariti. Sada je pitanje da li će Zapad nastaviti da poziva na uzdržanost ili će priznati da opstanak Ukrajine zavisi od njene sposobnosti da uzvrati svom agresoru.
Koncept ofanzivne odbrane nije nov. U istoriji ratovanja, mnoge uspešne kampanje uključivale su vođenje borbe protiv neprijatelja, čak i kada je to izgledalo nemoguće. Jedan od najznačajnijih primera je saveznička invazija na Normandiju u Drugom svetskom ratu. Odluka da se izvrši invazija na Francusku, okupiranu od Nemačke, bila je rizična, ali je to bio neophodan korak da se prekine zastoj i rat privede kraju. Slično tome, upad Ukrajine u Rusiju, iako rizičan, predstavlja hrabar potez koji ima za cilj da se izađe iz ćorsokaka i iznudi rešenje.
Još jedna istorijska paralela može se povući iz Američkog građanskog rata, gde je „Marš na more“ generala Vilijama Tekumseha Šermana bila strateška ofanziva koja je imala za cilj da uništi volju Konfederacije za borbom. Prenoseći rat duboko u teritoriju Konfederacije, Šermanove snage ne samo da su osakatile ratne kapacitete Juga, već su i slomile njegov moral. Ukrajinske akcije u Kursku služe sličnoj svrsi – osmišljene su da oslabe sposobnost Rusije da vodi rat i da potkopaju odlučnost ruske vlade i naroda.
Zapad mora da podrži pravo Ukrajine da se brani, čak i ako to znači da se bori na ruskom tlu. Podsticati uzdržanost pred ovakvom ruskom agresijom nije poziv na mir, već odobravanje pokornosti.
Dok razmatramo moguće posledice delovanja Ukrajine, vredi se prisetiti reči filozofa Džona Stjuarta Mila: „Rat je ružna stvar, ali ne i najružnija stvar: raspadnuto i degradirano stanje moralnog i patriotskog osećanja koje misli da ništa ne vredi rata – mnogo je gore.“ Ukrajina je pokazala da se za neke stvari vredi boriti, i time je otkrila pravu prirodu svog protivnika — tigra od papira, koji riče iza fasade snage, ali drhti od prizora prave hrabrosti.