24. avgusta, Ukrajinci širom sveta su se ujedinili u proslavi svog Dana nezavisnosti, dana prožetog simbolikom i dubokim značajem. U senci rata koji je u toku, ovogodišnja proslava nije samo patriotska vežba već prkosni pokazatelj da ukrajinski narod ima pravo da postoji kao slobodna i suverena nacija. Žuto – plava zastava, koja se ponosno vijori predstavlja ne samo nacionalni identitet Ukrajine već i nesalomivi duh naroda koji odbija da popusti pred tiranijom.
Borba Ukrajinaca za očuvanje svoje države i nezavisnosti duboko rezonuje sa principima slobode i nezavisnosti. Od početka agresije Rusije 2014. godine, koja je kulminirala invazijom u punom obimu 2022., Ukrajina je stajala kao bedem protiv autoritarizma. Ovaj rat nije samo borba za teritorijalni integritet, već i borba za očuvanje ukrajinskog nacionalnog identiteta koji je vekovima bio na udaru.
Odlučnost ukrajinskog naroda se odnosi na obezbeđivanje svoje budućnosti koliko i na poštovanje svoje prošlosti. Od Holodomora do potiskivanja ukrajinske kulture i jezika, Rusija je dosledno nastojala da izbriše posebnost Ukrajine. Ipak, suočena sa takvim ugnjetavanjem, Ukrajina ne samo da je preživela već je i napredovala, stvarajući sebi mesto kao suverena nacija sa sopstvenim bogatim kulturnim nasleđem i demokratskim vrednostima.
Kako otpor Ukrajine nastavlja da koči rusko napredovanje, politički kraj Vladimira Putina se čini sve neizbežnijim. Njegova velika strategija restauracije ruske imperije grubom silom pokazala se suprotno, razotkrivajući ranjivost Kremlja i podstičući globalnu podršku Ukrajini. Otpornost ukrajinske vojske, zajedno sa strateškim pogrešnim koracima ruske vojske, pretvorila je ono što se očekivalo da će biti brza pobeda Moskve u dugotrajnu i skupu močvaru.
Nedavni događaji naglašavaju ovu promenu zamaha. Na simboličan udarac Putinu, dva njegova ključna saveznika, Iran i Belorusija, uputili su čestitke Ukrajini za Dan državnosti. Ovaj gest, iako naizgled beznačajan, signalizira potencijalni raskol u podršci na koju Rusija računa od svojih najbližih partnera. Da Iran i Belorusija na ovaj način priznaju suverenitet Ukrajine je suptilno, ali značajno odbijanje Putinovog narativa o ukrajinskoj nelegitimnosti. To sugeriše da čak i među ruskim saveznicima postoji sve veće priznanje da Putinov rat ne samo da ne uspeva već je i sve više neodrživ. U ovom kontekstu valja pomenuti i posetu indijskog premijera Kijevu.
U istom duhu, nedavna odluka Ukrajine da ukine Rusku pravoslavnu crkvu unutar svojih granica označava kritičan korak u razbijanju jednog od najpodmuklijih krakova Putinovog uticaja. Ruska pravoslavna crkva je dugo bila oruđe Kremlja, korišćeno za uticaj i kontrolu nad ukrajinskim stanovništvom i promovisanje verzije istorije koja služi ruskim imperijalnim ambicijama. Osnovana od Staljina kao sredstvo za kooptiranje verskog autoriteta, crkva je delovala kao regrutni centar za korumpirane službe, saradnik u destruktivnim aktivnostima i bastion ultranacionalizma koji opravdava agresiju Rusije.
Potez ukrajinske vlade da prekine ovu vezu nije samo udarac Putinovoj mekoj moći, već i vraćanje duhovne i kulturne autonomije. To je tvrdnja da budućnost Ukrajine neće diktirati Moskva i da crkva, kao i država, mora biti slobodna od strane dominacije. Ukidanje Ruske crkve u Ukrajini je snažan podsetnik da se rat ne vodi samo na bojnom polju, već u srcima i umovima ukrajinskog naroda.
Takodje, uloga ruskog patrijarha Kirila u sukobu koji je u toku ne može se potceniti. Od početka rata, Kiril je glasno podržavao Putina, uokvirujući invaziju kao sveti rat protiv Zapada i odbranu tradicionalnih vrednosti. Njegove propovedi su podsticale nasilje, pozivajući na intenziviranje rata i pružajući moralno opravdanje za zločine koje su počinile ruske snage. Čineći to, Kiril ne samo da je izdao duhovna načela hrišćanstva, već je uskladio crkvu sa ratnim zločinima počinjenim u Ukrajini.
Kirilovo saučesništvo u ratu je oštar podsetnik na opasnosti verskog nacionalizma, gde crkva postaje glasnogovornik državne propagande. Podržavajući Putinov rat, Kiril je izgubio svaki moralni autoritet i umesto toga postao je saučesnik u patnjama ukrajinskog naroda. Odluka ukrajinske vlade da ukine Rusku pravoslavnu crkvu unutar svojih granica je stoga neophodan korak u razbijanju ovog nesvetog saveza i osiguravanju da religija služi kao sila za mir, a ne za rat.
Tokom ovog sukoba, ukrajinski narod je dosledno odbacivao bilo kakvu ideju o miru koji bi bio ravno predaji. Oni shvataju da mir koji bi nametnula Moskva ne bi bio pravi mir, već uvod u dalje potčinjavanje. Kada je papa Franja, u svom dobronamernom, ali na kraju pogrešnom pokušaju diplomatije, prošle godine sugerisao da Ukrajina treba da razmotri mirovni sporazum, on je zapravo tražio od njih da podignu belu zastavu. Odgovor iz Kijeva bio je brz i nedvosmislen: Ukrajina nema i nikada nije imala belu zastavu, samo žuto – plavu, boje njihove slobode i nepokolebljivu odlučnost da se odupru.
Ovo odbacivanje lažnog mira odražava duboko razumevanje uključenih uloga. Ukrajinci znaju da bi ga svaki kompromis sa Putinom samo ohrabrio i doveo do dalje agresije. Oni su iz prve ruke videli posledice pomirenja, kako u sopstvenoj istoriji, tako iu širem evropskom kontekstu. Za Ukrajinu je jedini prihvatljiv mir koji je pravedan, koji poštuje njihov suverenitet i koji ne diktira agresor.
Ali pobeda Ukrajine nije samo vraćanje izgubljene teritorije. Reč je o trijumfu demokratije nad autokratijom, slobode nad ugnjetavanjem. Hrabrost i otpornost ukrajinskog naroda već su zadobili divljenje celog demokratskog sveta. Od ulica Kijeva do hola međunarodnih institucija, borba Ukrajine za opstanak inspirisala je globalni pokret u odbranu slobode.
Svet je bio svedok strahota koje je naneo Putinov režim, ali je video i neverovatnu snagu ukrajinskog naroda. Njihova hrabrost ne samo da je prikupila podršku njihovom cilju, već je takođe oživela vrednosti slobode i demokratije koje su u osnovi međunarodnog poretka. Borba Ukrajine je podsetnik da ove vrednosti nisu apstraktni ideali, već da se za njih vredi boriti, čak i po najveću cenu.
Dok Ukrajina korača ka pobedi, vredi razmisliti o rečima velikog francuskog filozofa Voltera, koji je jednom rekao: „Što se duže zadržavamo na svojim nesrećama, to je veća njihova moć da nam nanesu štetu.“ U kontekstu ukrajinske borbe, ove reči duboko odjekuju. Uprkos ogromnim patnjama i gubicima, Ukrajina je odbila da bude definisana svojim nesrećama. Umesto toga, izabrala je da se uzdigne iznad njih, da se bori za budućnost koja je slobodna od senke ruske tiranije.