Postoje trenuci kada se istorija ne pomera polako, već se ruši u komadima, pred očima onih koji nisu ni svesni šta upravo nestaje.
To su oni dani u istoriji koji menjaju ne samo tok politike, već i samu percepciju o jednom narodu, njegovim vrednostima i mestu u svetu.
Jučerašnji dan u Beloj kući bio je jedan od tih dana.
Predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Donald Tramp, i njegov potpredsednik, Džej-Di Vens, nisu samo odbili da podrže Ukrajinu. Oni su iskoristili priliku da predsedniku te zemlje, Volodimiru Zelenskom, saopšte da nije dovoljno zahvalan. Da Amerika više nije njegov saveznik. Da Ukrajina više ne treba da računa na pomoć u svojoj borbi protiv ruskog agresora.
Jučerašnji razgovor nije bio samo diplomatska neprijatnost – bio je mračan simbol promene koja se odigrala u samoj Americi. Predsednik države koja je decenijama predvodila slobodni svet sedeo je u Ovalnom kabinetu i ponižavao lidera zemlje koja se bori za opstanak, dok je njegov potpredsednik podbadao i omalovažavao onoga koji nosi teret jedne od najvećih borbi našeg vremena.
Ton nije bio oštar zbog neslaganja oko strategije – bio je to ton prezira. „Nismo dužni da vas podržavamo“, „Niste dovoljno zahvalni“, „Nećemo biti deo vašeg rata.“ Reči koje zvuče tako poznato, ali ne iz američke istorije. Iz nekih drugih epoha, sa nekih drugih strana sveta.
Bio je to trenutak u kojem je Amerika pogazila samu sebe.
Ne samo zato što se povukla iz jedne od najvažnijih globalnih borbi za slobodu u savremenoj istoriji, već zato što je to učinila na način koji je ponižavajući i moralno porazan. Trampova administracija nije samo zatvorila vrata Kijevu – ona je to učinila uz podrugljiv ton, uz insinuacije da Ukrajina treba da se pokori, uz poruku da Amerika više ne ceni savezništva, već samo poslušnost i podaništvo.
Da su nekim čudom mogli da posmatraju jučerašnji događaj, šta bi rekli američki predsednici koji su oblikovali vek američkog globalnog liderstva?
Vudro Vilson, čovek koji je Ameriku poveo u Prvi svetski rat da bi svet bio „sigurno mesto za demokratiju“, ne bi krio svoje zaprepašćenje.
„Jesmo li toliko oslabili našu volju da sada sedimo i gledamo kako autokratija gazi svoje komšije, a mi govorimo o zahvalnosti? Jesmo li toliko izgubili svoje ideale da nas ne zanima šta se događa sa narodom koji brani svoju slobodu? Govorili smo da je američka dužnost da brani male narode od brutalnih imperija. Ako smo sada promenili mišljenje, onda nismo samo napustili Ukrajinu. Napustili smo Ameriku kakvu poznajemo. Zar ste zaboravili zašto smo stajali protiv carstava?“
Hari Truman, čovek koji je oblikovao doktrinu koja je decenijama vodila američku spoljnu politiku, bio bi zaprepašćen jučerašnjim scenama.
„U moje vreme smo znali šta znači prijateljstvo među nacijama. Nismo tražili zahvalnost, već smo radili ono što je ispravno. Stali smo uz Zapadnu Evropu ne zato što su nam rekli ‘hvala’, već zato što je to bio sukob dobra i zla. Ako je ova Amerika spremna da ostavi prijatelje u rovovima samo zato što nisu dovoljno ‘ponizni’, onda se pitam – šta se dogodilo sa vrednostima za koje smo se borili u Hladnom ratu? Ovo nije Amerika koju sam ostavio!“
Džon F. Kenedi, koji je u jeku Hladnog rata rekao „Ich bin ein Berliner“, sigurno ne bi imao strpljenja za ono što se juče dešavalo u Ovalnom kabinetu.
„Borio sam se protiv Sovjetskog Saveza, gledao kako tiranija steže gvozdeni obruč oko Evrope. Da smo tada okrenuli leđa Berlinu, danas ne bi bilo slobodne Evrope. A vi sada želite da okrenete leđa Kijevu? Ako Ameriku ne zanima sudbina demokratskih država koje se bore protiv diktature, onda Amerika više nije Amerika.“
Ričard Nikson, majstor realpolitike, bio je čovek koji je razumeo kako svet funkcioniše – ali je i znao gde je granica između interesa i izdaje.
„Kada sam 1972. godine otišao u Moskvu da pregovaram sa Brežnjevom, znao sam da je ponekad neophodno razgovarati sa protivnikom. Ali nikada nisam zaboravio ko je protivnik. Nema ničeg mudrog u tome da ponižavate saveznika i otvarate vrata neprijatelju. Više ne vodite politiku moći – vi vodite politiku slabosti.“
Ronald Regan, koji je nazvao Sovjetski Savez „carstvom zla“ i neumorno radio na njegovom slabljenju, bio bi užasnut onim što je juče video u Beloj kući.
„Moja Amerika nije ponižavala borce za slobodu. Moja Amerika nije molila diktatore za prijateljstvo. Kada smo videli narod iza Gvozdene zavese kako pati, rekli smo im: ‘Ne odustajte, mi smo uz vas.’ Danas, vidim predsednika Sjedinjenih Država kako govori predsedniku države koja je meta agresije: ‘Sami ste.’ Ako ste toliko opsednuti time da budete blagi prema Moskvi, da ponižavate saveznike, onda se pitam – da li više mrzite slobodu nego što volite Putina?“
Džordž Buš, koji je nadgledao kraj Hladnog rata i ujedinjenje Nemačke, znao je da je ključ američke moći poverenje saveznika.
„Naše vojne baze u Evropi nisu tamo samo zbog tenkova. One su tamo jer smo dali reč. Juče sam gledao kako predsednik Sjedinjenih Država poručuje predsedniku Ukrajine da se ta reč više ne računa. Ako Ukrajina ne može da računa na američku pomoć, ko može? Ako reč Amerike ne znači ništa, šta znači njena moć?“
Barak Obama, koji je 2014. godine žestokim sankcijama odgovorio na rusku aneksiju Krima, sigurno ne bi mogao da sakrije ogorčenje.
„Uvek sam govorio da je Amerika nesavršena, ali da u ključnim trenucima zna da učini ispravnu stvar. Juče, u Beloj kući, gledali smo nešto drugo. Gledali smo predsednika koji odbija da vidi Ukrajinu kao saveznika i koji govori o zahvalnosti, dok Putin sedi u Kremlju i zadovoljno se smeje. Ako ovo nije moralni bankrot, onda ne znam šta jeste.“
Džozef Bajden, koji je lično radio na formiranju koalicije za pomoć Ukrajini, sigurno bi bio direktan u osudi.
„Nema se tu šta politički analizirati. Nema se šta objašnjavati. Amerika je juče, pred kamerama, okrenula leđa narodu koji se bori protiv agresora. Kada je Putin krenuo na Ukrajinu, Amerika je stala tamo gde je uvek stajala – uz one koji se bore za slobodu. To nije bila politička odluka, to je bila odluka zasnovana na tome šta znači biti lider slobodnog sveta. A sada? Sada gledam predsednika Sjedinjenih Američkih Država kako izgovara reči koje bi mogle da budu napisane u Kremlju. Sada vidim potpredsednika ove zemlje kako sa podsmehom govori lideru jedne države koja se bori za opstanak. Ovo nije samo sramota. Ovo je izdaja. I istorija će to pamtiti.“
Ovo nisu samo reči bivših američkih predsednika – ovo su principi na kojima je Amerika gradila svoj globalni uticaj. Svaki od njih je razumeo da moć ne počiva samo na oružju i ekonomiji, već i na kredibilitetu, na doslednosti savezništava i na jasnom razlikovanju prijatelja od neprijatelja. Juče, u Beloj kući, taj kredibilitet je srušen. Nije ga srušila neka globalna sila, niti je pao pod pritiskom neprijatelja – urušili su ga sami oni koji bi danas trebalo da ga brane. I dok bi Vilson, Truman, Kenedi, Nikson, Regan, Buš, Bajden… svaki iz svog ugla, kritikovali ovaj trenutak moralnog pada, pitanje koje ostaje nije samo šta bi oni rekli – već šta će demokratski svet učiniti sada, kada je jasno da se Amerika odrekla uloge na koju se nekada ponosno pozivala.
Amerika je uvek bila najmoćnija kada je bila predvidiva, kada su njeni saveznici mogli da se oslone na njenu reč, kada su njeni neprijatelji znali da će snositi posledice ako pređu crvene linije.
Jučerašnji događaj nije samo oslabio Ukrajinu. On je oslabio i Ameriku. Jer svet ne pamti reči – svet pamti dela. I kada budu pisali istoriju ovog vremena, nećemo pamtiti samo hrabrost Ukrajinaca, već i trenutak kada su Sjedinjene Američke Države odlučile da im okrenu leđa.
Pitanje sada nije da li će Ukrajina preživeti – ona će se boriti, sa ili bez Amerike. Pitanje je da li će se Amerika prepoznati u ogledalu svoje istorije ili će se zauvek izgubiti u trenutnoj moralnoj praznini. Jer saveznici ne zaboravljaju izdaju – a neprijatelji nikada ne poštuju slabost.
Juče je bila sramota. Ali Amerika nije osuđena na ovu sramotu. Pitanje je samo ko će i kada imati snage i viziju da je vrati na put koji su gradile prethodne generacije – put liderstva, savezništva i principa koji su je činili svetionikom slobode u svetu.