Bilo bi zaista dobro da se ostvare procene ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Bocan-Harčenka da strateški odnosi dve zemlje imaju “kosmičku perspektivu”. Inspirisan velikim jubilejom, 60 godina od istorijskog leta Jurija Gagarina u kosmos, iskusni ruski diplomata je budućnost srpsko-ruskih odnosa stavio u kosmičku perspektivu, i to potkrepio sve boljom saradnjom na polju nauke, inovacija i istraživanja. Imamo razloga da verujemo u ovakvu procenu, jer dolaze od diplomate sa ogromnim iskustvom, posebno na Balkanu, bez sumnje dobronamernog prema odnosima dve zemlje, čak i kada dolaze u svečarskim prilikama, kakva je 60-ogodišnjica prvog leta čoveka u svemir.
Međutim, da bismo jednog dana zaista došli do “kosmičke” ravni u odnosima Srbije i Rusije, bilo bi korisno da se pozabavimo današnjim, zemaljskim aspektima te saradnje, jer put do kosmičkih visina ipak kreće sa tla. A tu se, u poslednje vreme, ponovo javljaju oblaci koji ometaju poletanje.
Kremlj je ovih dana još jednom stavio paralelu između Srebrenice i oblasti Donbas, upozoravajući da masakr u malom bosanskom gradu 1995, presudom Međunarodnog suda pravde proglašen za genocid nad muslimanima, može biti ponovljen nad stanovništvom u istočnoj Ukrajini. Dmitrij Peskov, portparol ruskog predsednika Vladimira Putina bio je nedvosmislen u poređenju ove dve situacije: “Tragedija u Srebrenici može da se ponovi u Donbasu. U tom slučaju nijedna zemlja u svetu neće ostati po strani, kao i Rusija i preduzeće sve mere da se ne ponovi ljudska katastrofa”. U istom tonu govorio je ovih dana i Dmitrij Kozak, zamenik šefa ruske predsedničke administracije, upozorivši da će Rusija stati u zaštitu Donbasa “ako tamo bude nove Srebrenice, pozivajući se na reči predsednika Putina”.
Ove izjave delovale su prilično šokantno na onaj deo srpske javnosti, koji u Rusiji vidi najbližeg i bezrezervnog partnera svoje zemlje, na one koji od Rusije očekuju da se prema Srbiji ponaša nošena samo bratskim emocijama, ne i praktičnim interesima. Razume se, i da ne pominje Srebrenicu kao nešto strašno, najbolje da je uopšte i ne pominje.
Otkud iznenađenje?
Sudeći po mnogim istraživanjima godinama unazad, u Srbiji je mnogo ljudi koji upravo to očekuju od Rusije, jer i sami gledaju na tu zemlju kroz optiku osećanja, ne i zdravog razuma. Otuda su i neprijatno iznenađeni, kada iz Moskve čuju upozorenja da je u Donbasu moguć najteži zločin, a to je – Srebrenica. Mogu se sažeti u naslov na jednom portalu – “Razočarenje iz Rusije”. Ima li, ipak, mesta za iznenađenje, a kamoli razočarenje?
Za to ne postoji nijedan racionalni razlog. Vrh ruske države, pa i predsednik Putin, u proteklih nekoliko godina više puta su izgovarali ime Srebrenice kada su hteli da opišu dramatiku zbivanja u Donbasu. Isti stav koji danas slušamo od Peskova i Kozaka, Vladimir Putin je prvi put izgovorio 2017. godine, na jednom debatnom klubu u Sočiju. Rekao je tada da bi “odluka o zatvaranju granice između Rusije i nepriznatih republika mogla da dovede do situacije slične onoj koja je bila u Srebrenici”. Dve godine kasnije, u decembru 2019, ruski predsednik je, kako je preneo Russia Today, rekao da “može doći do masakra sličnog onom u Srebrenici, ako ukrajinske trupe preuzmu kontrolu granice”. Dan kasnije imao je prvi susret sa tada novoizabranim predsednikom Ukrajine Volodimirom Zelenskim u Parizu, tako da je ova izjava bila dobro promišljena i verovatno je trebalo da posluži kao “teška diplomatska artiljerija” uoči važnog susreta.
U retorici Kremlja, Srebrenica se ne koristi samo kada je Donbas u pitanju, za njom je Rusija posezala i u drugim kriznim situacijama u kojima je bila akter. Tako je još 2008. godine, dakle samo godinu dana nakon što je Međunarodni sud pravde okvalifikovao srebreničku tragediju kao genocid, Sergej Lavrov upotrebio Srebrnicu kao paralelu za rusku vojnu intervenciju protiv Gruzije: “U ovom slučaju, Rusija je upotrebila silu u potpunosti poštujući međunarodno pravo, svoje pravo na samoodbranu i svoje obaveze prema sporazumima o ovom konkretnom sukobu. Rusija nije mogla da dozvoli svojim mirovnjacima da gledaju kako se pred njihovim očima čine akti genocida, kao što je to bilo 1995. godine u bosanskom gradu Srebrenici”, izjavio je Lavrov za “Wall Street Journal” u avgustu 2008. I da, šef ruske diplomatije još tada je upotrebio reč – genocid, govoreći o Srebrenici.
Dve ili jedna Rusija
Pokušajmo da proniknemo u konfuziju koja ovim povodom vlada u pro-ruskom delu srpske javnosti. Da li je ovo “prava” Rusija, za koju Srebrenica nije “otvoreno pitanje” i koristi ga po potrebi kada joj je potrebno stravično poređenje za operacije u svom dvorištu. Ili je “prava” Rusija ona koja je 2015. godine uložila veto u Savetu bezbednosti na britanski predlog rezolucije u Srebrenici.
Odgovor je vrlo jednostavan. I jedna i druga su “prava” Rusija. Kada joj je u interesu da objasni svoje pozicije u vezi sa krizom u Donbasu, onda će govoriti o Srebrenici kao nezapamćenom zločinu koji su počinili Srbi u Bosni, ne obazirući se na to da li će time povrediti osećanja svojih pristalica na Balkanu. Tada Rusija brani svoj interes u Ukrajini, što joj je bez premca spoljnopolitički prioritet. Balkan, Srbija i bosanski Srbi tada nisu u vidokrugu. Sa druge strane, kada proceni da treba da pojača svoje akvizicije na Balkanu, onda joj neće biti problem da blokira rezoluciju o Srebrenici u Savetu bezbednosti. Ne postoje dve ruske politike u vezi sa Balkanom, Srbijom, Bosnom i Srebrenicom. Postoji samo jedna, a u njenom centru je ruski interes, bez obzira na to kako će ta politika izgledati zaljubljenim pristalicama u Srbiji. Da je drugačije, kada ne bi uvek i na svakom mestu štitila samo svoj i ničiji drugi interes, Rusija ne bi bila veilka i moćna država.
Pro-ruski komentatori u Srbiji potrudili su se da objasne svojim sledbenicima da najnovije pominjanje Srebrenice u Kremlju ne znači da “nam je Rusija okrenula leđa”, već da je reč samo o retorici upućenoj Zapadu, jer on taj jezik i te paralele razume. To je sasvim tačno, uz dodatak da je poruka delom upućena i javnosti u Rusiji, kao napor da se javnost mobiliše oko krize u Donbasu i da stane iza svog državnog rukovodstva, odlučnog da ne dozvoli masakr nad sunarodnicima. A šta će biti sa stotinama hiljada zbunjenih i razočaranih u Srbiji, koji nisu očekivali da će ih Putin i Moskva “izdati” oko Srebrenice, to ostaje samo njihov problem.
Odnosi Srbije i Rusije zaista mogu jednog dana imati “kosmičku perspektivu”, kako prognozira ambasador Bocan-Harčenko. Ali samo pod uslovom da na vreme, već sada siđu sa mitskih visina večnog bratstva i posvete se zemaljskim poslovima. Za početak, da u Srbiji ne bude iznenađenih i razočaranih kada u Kremlju o Srebrenici govore istim rečnikom kao u Holandiji i američkom Kongresu, na primer.