Početak primene sporazuma o slobodnoj trgovini Srbije i Evroazijske ekonomske unije dobio je ovih dana jednako jak publicitet, kao i pre nepune dve godine kada je potpisan. Promoteri ove saradnje i u Beogradu i u Moskvi nisu morali mnogo da se trude, tražeći nove pozitivne uglove za ovu saradnju. Tih uglova nema, niti se u međuvremenu bilo šta kvalitativno promenilo. Bilo je dovoljno da iz arhive kopiraju svoje ranije pohvale ovom poduhvatu i da ih ponove ovom prilikom, kada sporazum stupa na snagu. Tako su i uradili.
Ako velikom lopatom skinemo naslage slavljeničkih fraza o “širenju na veliko evroazijsko tržište”, i o “velikim potencijalima za izvoz srpske privrede”, šta ostaje ispod crte kao stvarni zbir koristi od ovog sporazuma? Malo šta. U svakom slučaju nemerljivo manje od značaja koji je sporazumu dat i u oktobru 2019. kada je sklopljen, a još manje danas kada je počeo da se primenjuje.
Ovim sporazumom Srbija je samo “prepakovala” do sada postojeće sporazume o slobodnoj trgovini koje ima sa Rusijom (od 2000), Belorusijom (od 2009) i Kazahstanom (od 2010). U tom smislu, novi sporazum ne donosi ništa novo srpskoj privredi, jer je i do sada mogla slobodno da trguje sa ovim državama. Sporazum proširuje otvoreno tržište na preostale dve članice Evroazijske ekonomske unije, sa kojima Srbija do sada nije imala sporazum o slobodnoj trgovini – Jermeniju i Kirgistan. To jeste novost, a koliko važna za srpsku privredu, pokušaćemo da uporedimo sa nekim, nama bližim, primerima.
Što se tiče Jermenije, Srbija sa tom zemljom godišnje trguje onoliko koliko i sa Bosnom i Hercegovinom za pet dana (oko 26 miliona dolara). A što se tiče Kirgistana, srpske kompanije godišnje tamo izvezu robe i usluga onoliko koliko u Crnu Goru za tri dana (oko šest miliona dolara).
Sa ekonomskog stanovišta, ovaj sporazum je, očigledno, bezvredan. Nije doneo nikakav novi kvalitet, samo je potvrdio postojeće ugovorno stanje, i ne otvara nikakva nova vrata za prodor srpskih proizvoda i usluga. Čak i da otvara takva vrata, srpska industrija nema kapacitet da to iskoristi. I na kraju, ako neki ekonomski sporazum već nema ekonomsku vrednost, zašto i kome je on onda važan?
Srbiji očigledno nije. Slobodnu trgovinu sa Evroazijskom unijom ona je i do sada imala. To se pre svega odnosi na poslove sa Rusijom, koji nose preko 90% ukupne razmene sa ovim savezom, a kada se priključe i do sada postojeći aranžmani sa Belorusijom i Kazahstanom, onda je to 99% srpske trgovine sa Evroazijskom unijom.
Kada već nije Srbiji, onda je ovaj sporazum važan Evroazijskoj ekonomskoj uniji, tačnije Rusiji, kao njenom hegemonu. Moskva njime dobija dva, za nju, važna poena. Jedan je unutrašnji, jer dolaskom Srbije, Rusija pred svojima održava privid da ima partnere u svetu, da nije izolovana i da nije izgubila sposobnost da privlači i integriše. Moskva ulaže ogroman trud da se svojim građanima prikaže u takvom svetlu, naročito nakon 2014, kada joj je čitav zapadni svet uveo ekonomske sankcije zbog Krima i mešanja u krizu u Ukrajini.
I sama Evroazijska ekonomska unija jedan od instrumenata za ostvarivanje tog cilja. Nastala je 2015. godine, u momentu kada je Rusija već bila izolovana na međunarodnoj sceni, i to kao pokušaj odgovora na ovu blokadu, na način koji je trebalo da podigne poljuljano nacionalno samopouzdanje. Pod geslom – ako može da postoji Evropska unija, zašto ne bi mogla i Evroazijska, a u njoj ćemo mi biti gazda? Drugi moskovski poen je spoljnopolitički, jer njime želi da pokaže (svima koje to interesuje) da je Srbija i dalje u ruskoj orbiti interesovanja i da njene evropske ambicije nisu baš bez alternative, kako se govori.
Kao što nema ekonomske koristi od sporazuma sa Evroazijskom ekonomskom unijom, Srbija, dakle, nema ni vidljivu političku korist od ovog aranžmana. Iz Brisela ovim povodom nije došao prekor, ali ni aplauz. Stigla je ravnodušnost i pre dve godine kada je potpisan, a i sada kada počinje da se primenjuje, kroz stav da će Srbija kada pristupi EU, morati da raskine sve druge trgovinske sporazume, jer će od tog trenutka primenjivati evropske.
Ove ravnodušnosti, međutim, neće biti ni u jednom budućem evropskom izveštaju o Srbiji, niti u stavovima glavnih faktora u EU. Oni će konstatovati da Srbija dodatno učvršćuje svoje raširene veze sa Rusijom, na način koji joj ne donosi korist, a time pojačava sumnje da je zaista rešena da ide kursom ka EU i da iskreno želi da postane njena članica. Činovnički će se to izraziti kroz uobičajene primedbe da Beograd nedovoljno usaglašava svoju spoljnu politiku sa politikom EU, ali to je čak i manje važno. Bitnije će biti dugoročno uverenje evropskih lidera da Srbija ne propušta priliku da pokaže lojalnost svojim jakim vezama sa Rusijom, čak i kada od toga nema nikakvu korist.
Vredi li ovakvo hlađenje odnosa sa EU sklapanjem sporazuma sa fiktivnom ekonomskom zajednicom, sa kojom je Srbija i do sada trgovala bez barijera? Da li vredi činiti političke i propagandne ustupke jednoj grupaciji država, čije su ekonomije zajedno “teške” koliko i ekonomija jedne Italije? Istoj grupaciji koja ima i odbrambeni savez (ODKB), kao istočni odgovor NATO-u, ali ni blizu tako organizovan, niti efikasan, ponajmanje moćan. Ukratko, neupotrebljiv, što se pokazalo u nedavnom ratu Jermenije (članice ODKB) i Azerbejdžana. Dok je Azerbejdžan dobio svu potrebnu bilateralnu podršku prijateljske Turske, članice NATO, Jermenija je iz Moskve umesto vojne asistencije dobijala saopštenja u kojima se poziva na mirno rešenje krize. Ishod je bio izvestan i katastrofalan po članicu ODKB. Srbija je svojom voljom, kao suverena država, ušla u ugovorni aranžman sa jeftinom, rusko-azijskom, kopijom evropskog jedinstvenog tržišta, svesno uzimajući “placebo” umesto pravog preparata koji bi podigao njen ekonomski metabolizam. Za razliku od pravog “placeba” koji ne ostavlja posledice, ovaj ipak ima potencijal da Srbiji napravi političku pa i ekonomsku štetu. Njegovo negativno dejstvo može da potraje godinama, sve do ulaska Srbije u EU, ali i kraće, ako Srbija tako odluči. Stvar je samo njene računice i njene volje, kao suverene države, iste one kojom je pravdala svoj ulazak u Evroazijsku ekonomsku uniju.