Изборник Затворити

Kraj mita o srpskoj dijaspori

Izveštavajući o gužvama na graničnim prelazima, iskusni reporter RTS-a rekao je nedavno da je u kolonama automobila i dosta „naših građana na privremenom radu u inostranstvu“. Za nešto starije uši ništa što bi zvučalo neobično, mada bi svi mlađi od četrdesetak godina s pravom mogli da se zapitaju – koji su to naši građani, kakav je to privremen rad u inostranstvu, kako uopšte znamo da li su privremeno ili trajno „napolju“?

 

Jedna od „kardeljevština“ iz davnog samoupravnog socijalizma nadživela je ne samo svoje tvorce, već i državu u kojoj je nastala, pa i njen raspad, još i par decenija pride. Nesalomiva konstrukcija – „privremeni rad u inostranstvu“, bila je zamišljena kao ideološki eufemizam, kojim će se tipična pečalba, ekonomska emigracija, odliv mozgova, označiti kao „privremena“, jer se u jugoslovenskom modelu socijalizma nipošto nije smelo priznati da se gastarbajteri nikada neće vratiti u svoju domovinu, koju neizmerno vole.

 

Tretman srpskog iseljeništva, od strane matične države, nepromenjen je skoro jednako dugo koliko živi izraz o „privremenom radu u inostranstvu“. I kada ga uopšte ima, on je jednodimenzionalan, teško opterećen stereotipima, zastareo i čak potpuno izmešten iz realnog sveta i vremena. On tradicionalno ne donosi nikakvu korist ni državi Srbiji, a još manje onim njenim državljanima i njihovim potomcima, koji su možda još uvek zainteresovani za državu iz koje su potekli.

 

Priča o takozvanoj srpskoj dijaspori neprestano se mitologizuje, pre svega kroz ničim potkrepljene brojke o njenoj veličini, a odmah zatim i kroz još više naduvane procene o njenom bogatstvu, koje stoji tamo negde i jedva čeka da bude plasirano u srpsku ekonomiju. Krajnje je rizično poverovati u bilo koju domaću procenu o brojnosti srpske dijaspore. Na primer u Americi.

 

Ni na čemu, osim na subjektivnom i navodno patriotskom osećaju, mitomani iznose procene o oko pola miliona, pa čak i o milion Srba (rođenjem, poreklom) u SAD. Pošto u Srbiji nema ozbiljne procene, a kamoli istraživanja i statistike o tom broju, ostaje nam da se pouzdamo u podatke Američkog popisnog biroa (US  Census Bureau) iz 2017, da u SAD ima nešto više od 188 hiljada ljudi srpskog porekla. Čak i da iz nekih (možda „patriotskih“) razloga ne verujemo američkoj vladinoj agenciji i njenoj profesionalnosti, zašto ne bismo verovali svim tim ljudima koji su slobodnom voljom rekli da su srpskog porekla. I ima ih oko 188 hiljada, nikako pola miliona, a kamoli milion. Skoro svi oni (98,9%) žive u SAD duže od jedne godine, a čak tri četvrtine je rođeno u SAD, što pokazuje da su trajno vezani za Ameriku i da tu nema nikakve priče o „privremenom radu u inostranstvu“ i o njihovom povratku u domovinu.

 

Ako nismo ni blizu elementarnog podatka o broju srpskih iseljenika, niti je decenijama iko pokušao da ga pouzdano utvrdi, na osnovu čega možemo govoriti o drugim atributima dijaspore, pre svega o njenoj ekonomskoj i finansijskoj snazi. Na tom polju, a ono je najčešće jedino koje se razmatra kada je o dijaspori reč, tek vlada megalomanija i mitska magla. Govori se o „slamarici“ od po nekoliko stotina milijardi dolara, koje leže neiskorišćene u rukama srpskih iseljenika. Čak je i jedan sadašnji opozicioni lider govorio o ogromnom potencijalu od oko 300 milijardi dolara, koji će postati temelj razvoja Srbije, umesto sadašnjih subvencija koje se daju stranim investitorima. Razume se, kada njegova opcija dođe na vlast i, kako kaže, postavi sistem, predvođen solidnom ekipom kvalitetnih ljudi, koja neće prevariti dijasporu!?

 

Na stranu što o tih 300 milijardi ne postoji, niti je moguće da postoji, nikakva relevantna procena, zanimljivo je što o njoj i o ekipi solidnih i kvalitetnih ljudi koja će da je privuče, govori bivši ministar spoljnih poslova, koji je u svom petogodišnjem mandatu bio zadužen i za odnos Srbije sa dijasporom. Očigledno nije imao uz sebe „solidnu ekipu kvalitetnih ljudi“. 

 

Kada je novac od dijaspore u pitanju, jedino čvrsto tlo kojeg se možemo držati su podaci Narodne banke Srbije o takozvanim „doznakama iz inostranstva“, što je još jedan samoupravljački eufemizam za novac koji emigranti šalju svojim porodicama, ili ga troše u Srbiji tokom godišnjeg odmora, božićnih i uskršnjih praznika. Godišnja suma ovih „doznaka“ kreće se već godinama između 2,5 i tri milijarde evra, što nije mali iznos, ali veoma ubedljivo raspršuje maglu o neslućenom bogatstvu naših iseljenika. Generalno, u svim balkanskim državama postoji trend pada godišnjih doznaka iz inostranstva, naročito posle globalne finansijske krize 2008. godine. Glavni razlog jeste u tome što se od tada smanjio kolač koji se deli sa rodbinom kod kuće, ali se promenio i odnos savremenih emigranata prema kući iz koje su otišli. Danas mnogo više ulažu u svoj život u „tuđini“, investiraju, podižu kredite, školuju decu nego što pomažu svojima u zemlji. I to je parametar koji govori da „privremeni rad u inostranstvu“ sve više postaje trajan.

 

A svaka priča o neiskorišćenosti nekakvog ogromnog finansijskog potencijala dijaspore morala je da prestane još 1990, kada je Miloševićeva prevara pod imenom „Zajam za privredni preporod Srbije“ prikupila samo 8,6% deviza od projektovane milijarde dolara. Nažalost, nije prestala, već u različitim oblicima živi i danas, jednako bez dodirne tačke sa realnošću.

 

Srpska dijaspora uvek je bila heterogena po svim kriterijumima, profesionalnim i socijalnim, pre svega, a danas je to više nego ikada. Do te mere da je razumno postaviti pitanje – da li uopšte postoji entitet koji bi se mogao nazvati srpskom dijasporom, ili je samo reč o stotinama hiljada nepovezanih pojedinaca i njihovih porodica koji privremeno ili trajno tragaju za boljim životom van svoje zemlje. Njihova zainteresovanost za Srbiju i njenu budućnost je niska, potrebno je samo pogledati podatke o glasanju u inostranstvu za parlament ili predsednika Srbije, gde već godinama ne izlazi više od po nekoliko desetina iseljenika. Da ne govorimo o višem stepenu interesovanja za Srbiju koje bi se pokazalo njihovim političkim aktivizmom u državama u kojima žive. Nijedan iseljenik iz Srbije nije član parlamenta nijedne uticajne zapadne države, onde gde je dijaspora najbrojnija. Nema ih u Bundestagu, gde je veoma aktivan, na primer, jedan poslanik poreklom Hrvat, ili u vrhu britanskih institucija gde na uticajnim pozicijama ima Bošnjaka, da ne govorimo o političkom aktivizmu kosovskih Albanaca onde gde su brojne njihove iseljeničke zajednice, u Americi ili Švajcarskoj, na primer.

 

Politički aktivizam srpskih iseljenika najčešće dobacuje samo do srpske ambasade, a njihova ambicija seže do dobijanja poziva za prijem povodom Dana državnosti i eventualno do privilegije da ambasadora i njegove goste iz Srbije ugoste u restoranu koji drži Srbin.

 

Ta okoštala slika nije i ne treba da bude savremeni odraz odnosa države Srbije i njenih iseljenika. Ona je samo jedan deo u mitskom mozaiku, u kojem su još i stotine milijardi neiskorišćenih dolara, jak srpski politički lobi u svetskim centrima odlučivanja, stotine hiljada neregistrovanih i nepovezanih iseljenika, a naročito njihova želja da jednog dana pomognu Srbiji. Domovina će imati pravo da nešto očekuje od svoje dijaspore tek kada u nju nešto bude uložila, a to ulaganje ne treba da ide van Srbije, njegovo mesto je u samoj Srbiji. Najbolju uslugu i sebi i iseljenicima učiniće onda kada od sebe bude napravila mesto koje neće imati emigraciju.

 

Do tada, država-matica ima pravo jedino na osećanje ponosa na neke svoje ljude, koji su u velikom svetu napravili velike stvari. Kao što Turska može da bude ponosna na bračni par Sahin-Tureči, koji je pronašao vakcinu protiv Kovida-19, ali ništa više od toga, jer je vakcinu razvila i proizvela njihova nemačka kompanija Biontek. Kao što, na kraju, Srbi i Srbija mogu samo da budu ponosni na Teslu i Pupina, kao svoje sunarodnike, i ništa više, jer sav njihov genijalni rad ima veze samo sa Amerikom. To je jedini pošten odnos dijaspore i matice i od njega bi valjalo krenuti, a sve ostalo je jalovo samozavaravanje.  

Posted in News