Godina dana u političkom kalendaru bilo koje zemlje nije mali period, u demokratijama je to četvrtina mandata u kojem vlast ima dovoljno vremena da pokaže koliko vredi. S druge strane, godinu dana je i dovoljno kratko da posluži kao izgovor za ono što nije uradila ili je pokvarila. Većina koja je u Crnoj Gori stupila na scenu pre tačno jedne godine, opredelila se za ovo drugo. U tome se uklapa u Čerčilov opis političara da “mora da ima sposobnost da predvidi šta će se dogoditi sutra, iduće nedelje, meseca i sledeće godine. I da posle toga ume da objasni zašto se to nije dogodilo”.
Tročlana koalicija koja je pre jedne godine preuzela većinu u Crnoj Gori ispunila je ono po čemu je bila najviše prepoznatljiva i u samoj Crnoj Gori, a još više u Evropi, kao blok koji je smenio 30-togodišnju dominaciju Demokratske partije socijalista Mila Đukanovića. Ipak, to je samo politika činjenica, koja je bila poznata još 30. avgusta prošle godine uveče, ali ne i program, ili platforma, kojom bi trebalo mahati kao uspehom i godinu dana kasnije. Ipak, ljudi iz nove crnogorske vlade to i danas rade, smatrajući to svojim najvećim uspehom. U pobedničkoj noći i slavljeničkim danima koji su usledili to je razumljivo, ali godinu dana kasnije samo je običan izgovor.
U predugom uživanju na lovorikama “istorijske” pobede, novoj crnogorskoj vlasti bez sumnje su pomogle najuticajnije evropske vlade i lideri, a naročito mediji, istraživači, stručnjaci za Balkan. Veličali su uspeh Krivokapića, Mandića, Abazovića, Bečića kao demokratski iskorak, kao potvrdu temeljnog demokratskog principa smenjivosti vlasti. To su konstatovali i Evropska komisija u godišnjem izveštaju o napretku, kao i Evropski parlament u godišnjoj rezoluciji posvećenoj Crnoj Gori. Zbog “transfera političke vlasti” Crna Gora je napredovala jedan poen u martovskom godišnjem izveštaju “Fridom hausa” o stanju demokratije u svetu.
Ima li, posle godinu dana, dokaza za to da je baš svaka politička promena dobra za demokratiju, pa i ova zbog koje su novu vlast u Podgorici tapšali po ramenu oni koji o njoj “brinu”? Da li je Crna Gora danas u boljem stanju nego pre godinu dana kada su je “zadužili” lideri nove pobedničke koalicije? Ili je možda doživela degradaciju, u unutrašnjoj demokratiji, ekonomiji i razvoju, u odnosima sa svetom?
Crna Gora je u poslednjih godinu dana u konstantnoj političkoj krizi, ona se preliva na celo društvo, drži ga pod stalnom tenzijom i vezuje ruke svakom drugom poslu, osim bavljenja sobom. Generator i žarište krize je Vlada u Podgorici, sastavljena uz teške muke 4. decembra, na način koji je trajno narušio odnose u vladajućem bloku. Ona nema punu podršku svojih članica još od prvog dana, njen legitimitet je skoro beznačajan, a personalni sastav krnj već posle šest meseci mandata i smenjivanja ministra pravde Vladimira Leposavića. Njeni članovi su “eksperti”, bez direktne podrške političkih partija, uključujući i premijera, što je stalni izvor nestabilnosti vladajućeg bloka, naročito u odnosu na ubedljivo najveću članicu koalicije Demokratski front.
Još veći balast predstavlja koncepcijsko razilaženje Krivokapićevog kabineta sa obećanjima pobedničkog bloka svom biračkom telu. Očekivanja birača ne vide se u politici nove vlade, a posebno njen odnos prema NATO, pa i Evropskoj uniji, prema Kosovu, naročito Srbiji. Od pobednika se očekivalo udaljavanje, pa čak i napuštanje NATO-a, približavanje Srbiji, povlačenje priznanja Kosova, i “pomirenje” sa Rusijom. Ništa od tog očekivanog diskontinuiteta se nije dogodilo.
Opet, i u očuvanju kontinuiteta sa nasleđenim spoljnopolitičkim obavezama Crne Gore, a to su bila očekivanja sveta, stalo se negde na pola puta. Crna Gora pod novom vladom teško je diskreditovala svoje članstvo u NATO kada se otkrilo da iz vrha vlasti (Agencija za nacionalnu bezbednost) cure poverljive informacije prema “trećoj strani”, kako se eufemistički govorilo za Rusiju. Približavanje članstvu u Evropskoj uniji je praktično zaustavljeno, iako je nova vlada nasledila sva otvorena pregovaračka poglavlja i tri zatvorena. Proletos je pretila opasnost i da pregovori budu prekinuti, zbog, za EU, neprihvatljivog zakona o tužilaštvu, koji se našao u skupštinskoj proceduri za usvajanje.
Uprkos dominantnom pro-srpskom političkom sentimentu unutar vladajućeg bloka, odnosi sa Srbijom su zategnuti do maksimuma, i izvor su neprestanih unutrašnjih konflikta u Crnoj Gori. Slično je i oko odnosa prema Kosovu, pa i prema susednoj Albaniji. Glasači nove vlasti su očekivali promene, ali njih nije bilo.
Talas koji je počeo tesnom pobedom na prošlogodišnjim avgustovskim izborima, nije uzdrmao Đukanovićev DPS, iako su nove vlasti i njihove pristalice to držale na samom vrhu svojih očekivanja. I godinu dana kasnije sa velikom nevericom i zapitanošću konstatuju da DPS nije ni okrnjen, da se konsolidovao, podmladio i da čak i sa opozicione distance može da kontroliše važne političke događaje, kao što je na primer bilo donošenje rezolucije o Srebrenici i istim povodom smenjivanje ministra pravde. Uz to, crnogorski predsednik Đukanović je za sve vreme jednogodišnje kohabitacije njen stabilan i konstruktivan “pol”, za razliku od vlade i parlamenta zbog čijih unutrašnjih sukoba kohabitaciju čine teškom i neefikasnom. Crna Gora je na ivici vanrednih izbora, jer iskustvo iz proteklih godinu dana ne daje druge opcije za povratak stabilnosti i izlazak iz nepopravljive političke krize. Za manevre koje predlažu posvađani lideri vladajućeg bloka, na primer rekonstrukciju vlade, malo ko od njih samih ima sluha. Opet, jednogodišnji bilans svakome od njih ne daje mnogo nade za dobar izborni rezultat, i taj strah od gubitka vlasti je jedini koji Crnu Goru deli od novog glasanja. Ali, da se ponovo pozovemo na Čerčila – Nekad nije dovoljno dati sve od sebe, potrebno je uraditi ono što se mora.