Evropljani su ljuti na Ameriku što se povukla iz Avganistana, makar su ljuti na njih što ih o tome nisu obavestili. Po njihovom gunđanju izgleda da su očekivali da im Amerikanci najave povlačenje bar godinu-dve unapred kako bi mogli na vreme da se pripreme za evakuaciju pod uzbunom. Da o tome diskutuju u svojim institucijama, da pitaju države članice i da čekaju njihov konsenzus, možda da o tome raspravlja i Evropski parlament. Ovako, kao da su se urotili protiv Evropske unije, svog glavnog saveznika. Možda najviše zbog toga što su povlačenje iz Avganistana tempirali usred avgusta, kada u Briselu nema žive duše, jer je cela EU na godišnjem odmoru, pa se jedva našao neko da napiše saopštenje, tek drugog dana po izbijanju haosa u Kabulu.
Uglavnom, prvi nemački avion koji je doleteo u Kabul da evakuiše očajne saradnike zapadnih saveznika (ogromni transportni Erbas A-400) uspeo je da “pokupi” sedmoro ljudi!? Ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer pravdala se da je sletanje bilo “vratolomno”, da je na aerodromu vladao haos i da se moralo što pre nazad. U isto vreme, američki avioni prevoze pet do osam hiljada ljudi dnevno, a u nedelju iza nas i rekordnih 10.000 ljudi za 24 sata. Sa istog kabulskog aerodroma na kojem vlada haos, i uz ista “vratolomna” poletanja i sletanja.
LJutnja najviše izbija iz prvog evropskog diplomate Žozepa Borela, izgleda kao da je lupio šakom o sto. “Došao je čas”, kaže Španac, da Evropa razvije svoje vojne kapacitete, spremne i za borbu ako treba, i to nezavisne od Amerike. Procenjuje da će biti još ovakvih kriza, ponajpre u Iraku i podsaharskom pojasu Sahel i da će EU možda biti prinuđena da tamo vojno reaguje i to bez podrške SAD. Govori i o potrebi pravljenja evropskih ekspedicionih vojnih snaga od oko 50 hiljada ljudi, spremnih da deluju u kriznim situacijama, kakva je i ona u Avganistanu.
Moguće je, treba mu verovati kada upozorava na eksploziju novih žarišta u svetu. Ali treba li se pouzdati u njegovu, i ne samo njegovu, priču o pravljenju evropske vojske, naročito o hitnosti tog posla usled kolapsa savezničke saradnje sa Amerikom u Avganistanu? Kako da se prema takvim planovima, ako su uopšte realni ili su samo izliv ljutnje, odnose Srbija, ali i sve druge zapadnobalkanske države koje žele da postanu članice Evropske unije?
Žozep Borel samo je jedan od ljutih Evropljana koji ovih dana traži brzo ostvarivanje “strateške autonomije”, projekta koji zagovara evropsko “u se i u svoje kljuse” u odnosu na njenu vojnu i bezbednosnu zavisnost od Amerike. Već nekoliko godina priča se o tom odvajanju. Krenulo je od govora Emanuela Makrona na Sorboni 2017, kada je zatražio “evropski suverenitet”, kao odgovor na Bregzit i Trampovu politiku ponižavanja Evrope kao saveznika. Ubrzo se pridružila i Angela Merkel označavajući tadašnju Trampovu Ameriku kao “nepouzdanog saveznika”, što je sve zajedno pokrenulo lavinu evropskog traženja da “uzme svoju sudbinu u svoje ruke”. Ipak, “evropski suverenitet” veoma brzo je splasnuo na niži nivo bezbedosnog osamostaljenja od Amerike, na koncept – “strateške suverenosti”. Kao kada bi stariji tinejdžer pobegao od kuće, pa posle nekoliko dana ipak pristao na kompromis da nastavi da jede, pere veš i traži džeparac od roditelja.
Evropski odlazak iz zajedničke bezbednosne kuće sa Amerikom i pravljenje sopstvenog bezbednosnog sistema, pa i vojske, posao je dugog trajanja, ako uopšte i bude završen. Deset do 20 godina, procenjuje Nemački institut za međunarodna i bezbednosna pitanja. Uz uslov da se do tada popune sve “rupe” u ovom konceptu, a njih je na pretek.
Za one koji se tek pripremaju za ulazak u EU, kao što je Srbija, već sada je važno da razmisle da li bi to bila ona EU u koju zaista žele da uđu. Prvo – koje vrednosti bi branila ta nova, “naoružana” Evropska unija, a da to već sada ne radi kroz NATO? Po čemu bi se razlikovala uloga, na primer Holandije ili Portugalije, u nekim budućim vojnim misijama u svetu, u odnosu na njihov dosadašnji angažman kroz NATO? Da li je buduća “naoružana” Evropska unija ustvari isto što i NATO, minus Amerika i Britanija? I na kraju, zašto bi takva EU bila za Srbiju, na primer, poželjniji bezbednosni “kišobran” od sadašnjeg NATO – sa Amerikom i Britanijom?
Evropska unija je već pokazala da ne može da bude okvir za bezbednosne integracije većeg obima, najbolji primer je što nikada nije zaživeo mnogo zahtevani sistem zajedničke obaveštajne službe (European Intelligence Service). Naprosto, nijedna uticajna članica nije želela da se odrekne svog suvereniteta u toj oblasti i podredi ga zajedništvu unutar EU. Sa druge strane, u NATO je ovakva podela suvereniteta sasvim prihvatljiva za iste te članice EU.
Evropljani pozivaju “na oružje” pod jakim emocijama svog kolapsa u Avganistanu i ljutnje što ih Amerikanci, kako kaže Borel, “nisu pitali za mišljenje”. A i zbog toga što u američkoj jednostranoj akciji u Avganistanu vide samo početak labavljenja savezništva unutar NATO. Previđaju, pritom, da se SAD u isto vreme drže tog savezništva, pa makar i sa malim i nejakim članicama – Albanijom, Severnom Makedonijom, pa i Kosovom (iako nije u NATO), koji su bez reči prihvatili obavezu da prime na hiljade Avganistanaca, potencijalnih migranata u SAD.
Planovi o vojnom osamostaljenju Evropske unije od Amerike, čak i da su ostvarivi, nisu okvir u kojem Srbija treba da traži svoju bezbednosnu perspektivu. Ove ideje dovode Srbiju u paradoksalnu poziciju, da svoju bezbednosnu budućnost radije potraži u okviru NATO, u koji ne želi da ide, nego u okviru EU u koju želi da uđe. Jednostavno, za malu zemlju kakva je Srbija, NATO sa SAD, Britanijom, Kanadom i skoro celom EU, daleko je prihvatljiviji bezbednosno-politički okvir od nekakve buduće, “naoružane” EU. Vrednosti koje brane su potpuno iste, ali snaga, organizacija i uticaj u svetu su neuporedivi. Pozivi na pravljanje evropske vojske, učestali nakon avganistanske krize, zato obeshrabruju evropski entuzijazam kod budućih članica Unije. To što traže Borel i kolege nije EU ka kojoj je Srbija prešla već više od pola puta. To je konfuzna i neracionalna politička projekcija, za koju već sada postoje bolje alternative. A kamoli za 10-20 godina.