„Ujedinjeni u različitosti“ (United in Diversity) – dobar je slogan za EU, makar onakvu kakvu bi je želeli njeni članovi. Ovaj moto već 22 godine krasi svaku zvaničnu „pojavu“ Evropske unije, njene brošure, promotivne filmove, izgovaraju ga njeni predstavnici gde god se pojave. Početak milenijuma bile su godine velikog uspona Unije, njenog stasavanja u svetsku super-silu. Usisala je 2004. godine ceo svoj istok, nekada čvrst bastion sovjetske imperije, čineći tako svoj najveći poduhvat otkako je osnovana. Ulaskom Bugarske i Rumunije tri godine kasnije zastala je sa proširenjem, pošlo je to za rukom još samo Hrvatskoj 2013, a pred vratima je od kandidata ostao samo Zapadni Balkan, da bi granice EU, onako kako ih je sama projektovala, bile potpuno zaokružene.
Slavni dani evropske ekspanzije odavno su prošli. Krize već godinama potresaju Uniju do te mere da se i u njenim najstarijim i najuticajnijim članicama otvoreno postavlja pitanje – da li EU uopšte ima budućnost? Kulminiralo je najpre finansijskom krizom 2008. koja je podelila Uniju na poverilački sever i dužnički jug. Nova kulminacija došla je sa talasom migranata iz Azije i Afrike 2015, kada se na prvi njihov „udar“ raspao jedinstveni evropski režim za prihvat došljaka, propisan u Dablinskom sporazumu. Nova kulminacija nejedinstva došla je sa virusom Korone i haotičnim zatvaranjem svake članice u svoje državne atare. Sve to vreme, EU traga za slogom oko toga kako odgovoriti Rusiji na njeno agresivno ponašanje prema, najpre Gruziji 2008, a ubrzo potom i Ukrajini. Sankcije koje su Moskvi uvedene zbog aneksije Krima nisu donele cilj, a to je zauzdavanje Putina i njegove ambicije da obnovi nekadašnje sovjetsko carstvo.
EU već godinama nije savez koji može efikasno da rešava probleme, ni u svojim redovima, a još manje izvan svojih granica. Balkan je veoma dobar primer. Prepušten evropskoj „mekoj ruci“ posle građanskih ratova 90-tih godina, region je i četvrt veka kasnije daleko od članstva u Uniji. „Zapostavili smo Balkan“, bila je iskrena Federika Mogerini, tadašnja šefica evropske diplomatije u jednom od svojih oproštajnih govora sa visoke funkcije.
Evropsko nejedinstvo bilo je i hrana i raketno gorivo za rast uticaja Rusije, gde god da su se takmičili, a pre svega na evropskom tlu. Nije samo nejaki Balkan bio teren za takmičenje u nametanju uticaja, to su bile bezmalo sve članice Unije, pa i one sa najstarijom i najstabilnijom demokratijom. Evropljani su sa strepnjom očekivali ishod predsedničkih izbora u Francuskoj 2017. jer su ruske destruktivne cyber-operacije pre toga već pobrale veliki uspeh na predsedničkim izborima u Americi, a jednim delom i na britanskom referendumu o ostanku ili izlasku iz Unije. Pobeda Makrona bila je olakšanje za zagovornike evropskog jedinstva, a potom i pobeda pro-evropske koalicije u Holandiji, i na kraju novi mandat za Angelu Merkel u jesen iste godine.
Ipak, EU je ostala nesložna, ranjiva i nesposobna da jednim glasom rešava probleme izvan svojih granica, a po tome je nekada bila šampion sveta. Zaoštravanje odnosa sa Rusijom, povodom Ukrajine, a istovremeno hlađenje odnosa sa Amerikom za vreme Trampa, učinilo je da EU bude „izbušena“ toksičnim ruskim uticajem, koji je ozbiljno zapretio njenom opstanku. Zavisnost od ruskog gasa, skopčana sa visokom korupcijom, učinili su da neke važne poluge evropskog jedinstva budu praktično u ruskim rukama.
Časopis „Foreign Policy“ je polovinom februara podsetio na plejadu najviših evropskih zvaničnika, koji su po okončanju svog mandata preuzeli najviša mesta u ruskim mega-kompanijama, uglavnom iz sektora energetike i rudarstva. „Šrederizacija“ je kao pojam za takvo koruptivno penzionisanje, dobila ime po nekadašnjem nemačkom kancelaru i njegovim čelnim funkcijama u gasovodu „Severni tok“, a uskoro i u bordu „Gasproma“. Tu su i bivši francuski premijer Fransoa Fijon kao član borda ruskog državnog „Zarubežnjefta“ i petrohemijskog giganta „Sibur“, bivši finski premijer Paavo Liponen kao lobista „Gasproma“, kao i čitava linija visoko pozicioniranih austrijskih konzervativaca, koji su održavali i jake privatne veze sa Vladimirom Putinom.
Donoseći odluku da vojno zauzme Ukrajinu, Vladimir Putin je procenio da će izostati jedinstven odgovor Evrope i Zapada. Imao je mnogo razloga za to, ovde su pomenuti samo neki. Kada (a ne ako) jednog dana bude poražen u svojoj ukrajinskoj invaziji, jedan od važnijih razloga za poraz naći će u svojoj propaloj dugoročnoj investiciji da na Zapadu proizvede i potpiruje podele.
Jedinstvo kojim je Zapad odgovorio na invaziju Ukrajine zapanjio je i sam Zapad, ponajviše Evropljane. Tradicionalno spor i birokratski neefikasan Brisel preko noći je prerastao u munjevitog „first respondera“, blokirajući najvažnije poluge Putinovog uticaja, pre svega finansije države i njenih najuticajnijih pojedinaca. Usledila je i zabrana korišćenja evropskog vazdušnog prostora, restrikcije za putovanje, a došlo se čak i do prvog u istoriji odobravanja novca i vojne tehnike za ukrajinsku odbranu. Ogromnih 500 miliona evra već je otišlo iz EU za Kijev, za finansiranje njihove odbrane, a po rečima Žozepa Borela preko tog iznosa zemlje članice će slati vojnu opremu, pa čak i borbene avione. Zajedno sa Britanijom, Amerikom, i ne-evropskim saveznicima u G-7 (Kanada i Japan), Evropa je preko noći postigla jedinstvo o kojem je mogla samo da mašta u protekle dve decenije. Putinova agresija učinila je da Švajcarska skine večni veo svoje neutralnosti i blokira račune i poslove ruskih tajkuna i države. Preko Švajcarske ide trećina svetske trgovine naftom, polovina svetske trgovine metalima i 60% trgovine šećerom, na primer. Ruska invazija pretvorila je tradicionalno neutralnu Švedsku, u vatrenog pristalicu ulaska u NATO i ona će biti prva naredna članica Alijanse, ako je u tome ne pretekne takođe tradicionalno neutralna Finska, takođe gnevna zbog Putinove agresije. To što im je portparolka ruske diplomatije Marija Zaharova zapretila da će „snositi posledice“ ako uđu u NATO, ne da ih nije obeshrabrilo, već ih je ubrzalo da donesu istorijsku odluku.
Ovaj virus zajedništva Evropa je u velikoj meri dobila preko NATO-a, koji je do ruske invazije i sam bio u krizi identiteta i unutrašnjeg funkcionisanja. Naročito oslabljen četvorogodišnjim torpedovanjem od strane Donalda Trampa, bez sumnje jednog od agenata ruskog uticaja na zapadnoj hemisferi. Posle decenija, sa evropskih govornica čuli smo antologijske govore, umesto tehnokratskih fraza. Žozep Borel, na primer ili Olaf Šolc u Bundestagu, podsetili su na najsvetlije dane Evrope, kada su je kreirali i vodili veliki lideri, za koje smo mislili da su poput dinosaurusa deo neke daleke istorije.
Ne postoji mesto na kojem Rusija i Putin nisu izolovani. Zemlja je izbačena iz Saveta Evrope, finansijski je izolovana od međunarodnog tržišta, oko nje je napravljen i fizički „kordon“ zabranom preleta preko Kontinenta. Njena ekonomija je kolabirala za dva dana, rublja postaje bezvredna, a državnim rezervama od 630 milijardi dolara ne može da se priđe. Rusije neće biti ni na međunarodnim fudbalskim utakmicama, čak ni na „Eurosongu“. Nigde.
Neka dvoumljenja koja su postojala, a pre svega oko isključenja Rusije iz sistema SWIFT, otklonjena su preko noći. Nijedan od evropskih lidera, ma koliko do sada gajio kakve-takve odnose sa Kremljom, poput Viktora Orbana, na primer, ili iz finansijskih razloga, poput Irske ili Kipra, nisu tome podredili jedinstvo u okviru svoje „prirodne“, zapadne porodice. Kad je Nemačka pod novim kancelarom Šolcom mogla da napravi zaokret od 180 stepeni u odnosu na nasleđe koje je ostalo od Angele Merkel i da blokira gasovod „Severni tok 2“, a naročito da isporučuje oružje Ukrajini, onda niko drugi ne može da nađe bilo kakve izgovore.
Ruska agresija na Ukrajinu će iz temelja promeniti geo-političke odnose pre svega u Evropi i Evroaziji. Jedna od najvećih promena će biti jedinstvo u Evropi i među zapadnim partnerima, kakvo nije zabeleženo od Drugog svetskog rata. Putin će se pojaviti kao veliki ujedinitelj Zapada i slobodnog sveta uopšte, zato što je svojom tragičnom invazijom na Ukrajinu prizvao svoju najveću noćnu moru. Ostaviće iza sebe trajno ujedinjen Zapad, koji više neće imati nikakva posla sa njegovom Rusijom svakako, ali i sa svakom budućom ako se ne bude odrekla svojih kvazi-imperijalnih ambicija, koje joj je usadio njen autoritarni vođa. Evropska unija će iz ukrajinske tragedije izaći podmlađena i jaka, okupljena oko svojih temeljnih vrednosti mira u Evropi i solidarnosti, za kojima je godinama bezuspešno tragala. Izaći će ruku pod ruku sa svojim prirodnim saveznicima Amerikom i Britanijom, a možda i proširena na ona područja oko kojih okleva previše dugo. Balkanom svakako, a možda i Ukrajinom i Moldavijom. Destruktivna ambicija jednog usamljenog autokrate, da seje podele u demokratskom svetu koji prezire, pretvara se u svoju potpunu suprotnost. Zahvaljujući Putinu demokratski svet dobija novu istorijsku šansu i koristi je na najbolji način.