Ovih dana navršile su se 83 godine od napada Sovjetskog Saveza na Poljsku i početka komadanja te zemje, u savezništvu sa Hitlerovim Rajhom. Činjenica da je Sovjetski Savez aktivno učestvovao u izbijanju Drugog svetskog rata, zajedno sa Nemačkom, ali samo 16 dana kasnije, teško opterećuje slobodarsko i antifašističko nasleđe koje Rusija brižno neguje. Mrlja u biografiji jednog naroda, neprijatna stvar koja se decenijama pokušava da zataška, i “zatrpa” naknadnim tumačenjima i prekrajanjima.
Ustvari, radilo se samo o proceni da se imperijalni ciljevi Rusije i SSSR-a mogu ostvariti uz pomoć Hitlera, što za Moskvu nije predstavljao nikakav ideološki i moralni problem. Ta procena je bila loša, pokazaće se dve godine kasnije kada je Nemačka napala SSSR, ali da se to nije dogodilo i da je Hitlerov poduhvat nekom nesrećom uspeo, Rusija bi i tada bila na strani pobednika sa kojim bi podelila i tiranski vladala Evropom.
Rusija nema sposobnost da dobro procenjuje tok i ishode velikih istorijskih događaja, čak ni onih koje sama pokreće. Pre sedam meseci napala je Ukrajinu, stvorila očekivanja kod svog naroda da će se tamo ušetati, skloniti “naciste” iz vlade u Kijevu, osloboditi ukrajinski narod i vratiti ga matici za tili čas. Jedan od važnih Putinovih propagandista govorio je na početku agresije da najveća opasnost ruskoj vojsci, koja bi ušla u Odesu, na primer, preti od toga da ih neko od građana previše jako stisne u bratski zagrljaj u znak oduševljenja i dobrodošlice.
Putin i Rusija napali su Ukrajinu 24. februara, ubeđeni da napadaju samo Ukrajinu. Kako se veličanstvena pobeda nije desila ni posle pet dana, ni posle pet meseci, morao se pronaći uverljiv izgovor zašto je izostao trijumf? Taj izgovor je uvek bio tu negde, pri ruci, povremeno se čak i koristio, ali tek usput, kako bi se uverljivo opisalo da na putu konačne i izvesne pobede, ipak ima stvari koje je otežavaju i usporavaju.
Ali tek je slom ruske invazije u regionu Harkova učinio da Kremlj taj usputni izgovor postavi kao definiciju rata koji je pokrenuo, čak i kao neku vrstu ratnog cilja. Ratuje se ne protiv Ukrajine, nego protiv celog Zapada – parola je koja je pojačana i došla na vrh propagandnog narativa Kremlja od trenutka kada je njegova invaziona vojska potučena u Harkovskoj oblasti.
U pripremama za invaziju, koje je očigledno vršio u nedopustivo uskom krugu saradnika, Putin i njegovi stratezi očigledno su zanemarili mogućnost da će se sa ukrajinskom odbranom solidarisati ceo liberalni, zapadni svet, sa resursima koje Rusija ni izbliza ne može da dostigne. Ova pogrešna procena došla je kao rezultat dugogodišnje samoobmane da su Evropa, NATO i Zapad uopšte, do te mere iznutra podeljeni, da neće moći da organizuju ni sastanak u vezi sa Ukrajinom, a kamoli da joj pošalju bilo kakvu pomoć. Rusija je na tim podelama radila dugo i uporno, u njih je uložila ogroman novac, korumpirajući zapadne lidere, poslovne ljude, medije. Nažalost, sa dosta uspeha.
Potcenjivali su zapadno jedinstvo i solidarnost do poslednjeg trenutka, računali su s tim da sa Zapada neće biti nikakvog odgovora, lažući do same invazije da je neće biti. Zaslepljeni sopstvenom veličinom i snagom o kojima su sami pravili mit i privid decenijama unazad, prevideli su i jasne znake da će Zapad stati uz Ukrajinu, na primer to što je Britanija slala izvesne količine savremenog oružja u Ukrajinu i pre početka agresije.
Takozvana “specijalna vojna operacija” protiv drogiranog (Putinov izraz) rukovodstva u Kijevu pretvarala se, kako je vreme proticalo, a porazi se nizali, u pravi rat, pa u rat protiv Ukrajine i njenog naroda, da bi se došlo do toga da Rusija ustvari ratuje protiv celog Zapada. Kada u ratu stvari krenu loše, neprijatelj se mora predstaviti kao sve veća i veća sila. A za Rusiju su stvari krenule loše i pre nego što je njena vojska prešla ukrajinsku granicu.
Ruskog agresiji suprotstavlja se “samo” Ukrajina, njena vojska i njen narod. I to od prvog dana. Problem sa ruskom i Putinovom percepcijom rata u koji su ušli je u tome što su potcenili odlučnost Ukrajine da brani svoju zemlju i njenu nezavisnost. Što su u rat ušli sa duboko usađenim verovanjem da ni Ukrajina ni Ukrajinci ne postoje, da je njihov identitet zapravo “nasilno izmenjen”, kako je Putin pisao pre godinu dana u autorskom tekstu “O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca”. Još veći problem je u tome što nisu razumeli ni današnji svet, koji se oblikovao pred njihovim očima, a oni to nisu želeli da prihvate zaslepljeni arogancijom svog “Ruskog sveta” kao nadmoćnoj alternativi.
Ukrajina je tražila mesto u tom svetu jer želi da učestvuje u njemu kao slobodna nacija, a to je za Rusiju bilo nedopustivo.
Proglašavanje Zapada za glavnog protivnika u ratu u Ukrajini zato za Rusiju ima dvojaku funkciju. Pre svega da opravda, za njih šokantne, poraze na frontu, hiljade žrtava, gubitak osvojenih teritorija i svakodnevno urušavanje ugleda “druge armije na svetu”, kako su je sami proglašavali decenijama. Druga funkcija je mobilizacija onoga što je preostalo od imperijalnog sentimenta. Kako ubediti Ruse da ne treba da se zaustavljaju dok ne izgrade “Ruski svet” i povrate svoju “istorijsku Rusiju”, ako ceo poduhvat propada već na prvoj, ukrajinskoj stepenici.
Na toj mobilizaciji snažno radi Aleksandar Dugin, šaman “Ruskog sveta”, pa posle harkovskog poraza traži od svojih zemljaka da krenu u odsudan i totalni boj, protiv Zapada, naravno. “Bićemo pobednici i ovog puta, u ovom ratu sa Zapadom, ali, ovaj put, to će biti narodni rat. Kultura, informisanje, obrazovanje, prosveta, politika, socijalna sfera: sve mora jednoglasno raditi za rat, dakle za pobedu” – glasi Duginov poziv na mobilizaciju ruskog naroda i svih njegovih resursa. Ako ga u Kremlju budu slušali, biće to još jedna u nizu katastrofalnih istorijskih procena. A s obzirom na ulog koji je u igri, možda će biti i poslednja.