1. Uvod
Učestalost razgovora o planu za buduće odnose Srbije i Kosova (tzv. Francusko-nemački plan) označava ulazak u finale višegodišnjih pregovora. Razgovori posredničke „petorke“ iz SAD, EU, Francuske, Nemačke i Italije sa rukovodstvom Srbije (20. januara), a prethodno i sa rukovodstvom Kosova, otvorili su završnu fazu dijaloga i bili su posvećeni konkretnim rešenjima iz tzv. Francusko-nemačkog plana. Ovo je ujedno bio povod da se osim državnih zvaničnika Srbije, o ponuđenim rešenjima oglase i opozicioni i ne-vladini akteri.
Alternativni glasovi zvaničnoj policiji pokazuju da u tom krugu nema podrške diplomatskom rešenju, koje zagovara međunarodna zajednica.
Politika Beograda u vezi sa Kosovom nailazi na sve jači otpor konzervativnih grupacija, koje predosećaju da sporazumevanje sa Prištinom ulazi u završnu fazu i žele da to spreče. Na samom Kosovu, među Srbima, ali i na nivou nacionalne politike, formiran je front protivnika kompromisu sa Albancima.
On je s jedne strane oblikovan prema interesima Rusije i od nje aktivno podržan. S druge strane, u njemu su partije koje se sklanjaju u stranu od pitanja Kosova, ne žele da u tome učestvuju, nemaju politiku o tom pitanju i nadaju se slomu Vučićeve kosovske politike.
Prvi aspekt je dominantniji, ekstremniji, organizovaniji jer je pod direktnim vođenjem Rusije. Cilj je da se spreči bilo kakav sporazum između Srba i Albanaca, kao i podstrekivanje njihovog konflikta, što bi se reflektovalo na primarne interese Rusije u Ukrajini.
Od ranije je uočljivo da će sa približavanjem rešenja jačati otpor kompromisu i to se sada upravo dešava. Proteklih nekoliko meseci obeležen je mnogim subverzijama na terenu, ali i političkim formatiranjem bloka koji se suprotstavlja srpsko-albanskom kompromisu.
Naredni meseci, ali i period posle postizanja kompromisa, biće obeleženi još većom radikalizacijom ovog otpora. Na to će direktno uticati i ruske pozicije u Ukrajini, po principu spojenih sudova – što više problema za ruski pohod u Ukrajini to će pritisak oko Kosova biti jači i ekstremniji.
Politički blok koji predvodi srpski predsednik Aleksandar Vučić jedini je na sceni koji je okrenut saradnji sa zapadnim predstavnicima oko postizanja kompromisa sa Kosovom. Svi njegovi oponenti, iako ideološki šaroliki, imaju zajednički interes, a to je kolaps pregovaračkog procesa i održanje statusa quo, odnosno vraćanje na konfliktne pozicije od pre 10-15 godina.
2. Ruski uticaj
Rusija je najveći pobornik očuvanja statusa quo na Kosovu, kao terena neprestanih tenzija i zamrznutog konflikta, koji u svakom trenutku može da eskalira. To je njena politika još od bombardovanja 1999. godine i ona je kapitalizuje kroz svoj politički uticaj na Srbiju i sve njene vladajuće garniture u prethodne 23 godine.
Rusija je svesna da bi bilo kakav dugoročni sporazum Srba i Albanaca otkočio i naglo ubrzao njihovu integraciju u EU i u slučaju Kosova NATO, pri čemu bi njen uticaj na ceo region postao beznačajan.
U tom cilju, Rusija sistematično i dugo neguje, podržava, finansira i kontroliše političke grupacije u Srbiji, kao i ekstremističke grupe, medije i uticajne ličnosti, koji ispunjavaju tu agendu.
Glavna obeležja te agende su suprotstavljanje bilo kakvom diplomatskom naporu Zapada (EU i SAD) da se dođe do kompromisa, insistiranje na rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 kao jedinom osnovu na kojem pitanje Kosova treba da se reši i vraćanje slučaja Kosova u okrilje UN.
Ovo je široka strategija i dopušta da se oko nje okupi ideološki veoma šaroliki krug aktera. Veći deo njih svesno i iz interesa ispunjava tu agendu, drugi deo to radi u svojstvu „korisnih idiota“, nadajući se slabljenju Vučića i njegovog bloka, kao prevashodnom cilju. Ovakvi motivi ih nikako ne oslobađaju odgovornosti za učešće u realizovanju političkih i bezbednosnih interesa Moskve u regionu.
Rusija sprovodi ovu agendu na tri nivoa, istovremeno. Prvo, profilisanjem političkog bloka koji će zastupati anti-kompromis strategiju u političkom životu, u institucijama, javnosti i na terenu (na Kosovu). Drugi nivo je podrška ekstremističkim grupama za destruktivne operacije na terenu, izazivanje konflikta, ali i propagandu u „online podzemlju“. Treći nivo je direktan, ide mimo „posrednika“ u Srbiji i vodi se iz Moskve (i San Peterburga) kroz izjave zvaničnika, njihove kontakte sa srpskim zvaničnicima, a naročito kroz hibridne operacije širenja lažnih vesti, dezinformacija, obaveštajnog uticaja i pritiska.
Svi nivoi uticaja naročito su pojačani od početka ruske agresije na Ukrajinu.
2.1. Politička platforma
U jesen 2022. konačno je profilisan politički blok čija je bazična strategija suprotstavljanje sporazumu Srbije i Kosova, pod posredništvom EU i SAD. Ovaj blok ne želi nikakav sporazum, smatra da je Kosovo neodvojivo od Srbije i njenog ustavnog poretka i da treba čekati koliko god je potrebno da međunarodne okolnosti dopuste vraćanje na situaciju pre 1999. godine.
Programski okvir za ovaj blok donet je u junu 2021, kada je grupa desno-orijentisanih intelektualaca, okupljena u Pokret za odbranu Kosova i Metohije promovisala dokument pod nazivom „Projekat reintegracije Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Republike Srbije“. Među inicijatorima su bili političari, univerzitetski profesori, sveštenici Srpske pravoslavne crkve, i druge javne ličnosti. Kao glavni promoteri pojavili su se Slobodan Samardžić, Dušan Proroković i Miloš Ković, izrazito pro-ruski orijentisani intelektualci.
Pun politički profil ova inicijativa dobila je godinu dana kasnije, u oktobru 2022, kada je iza ovog programa stala grupacija desnih političkih partija – Dveri (Boško Obradović), Narodna stranka (Vuk Jeremić), Zavetnici (Milica Đurđević) i Nova DSS (Miloš Jovanović). Ova grupacija je nešto kasnije u parlamentu Srbije formirala neformalnu koaliciju od 31 poslanika (bez Narodne stranke) sa ciljem da spreči kompromis između Srba i Albanaca u vezi sa Kosovom.
Ova grupacija je na parlamentarnim izborima u aprilu 2022 osvojila ukupno 14 odsto glasova, a u parlamentu ima 12,4% mesta, tako da je reč o relativno uticajnom bloku, a naročito kada se ima u vidu da je svo svoje delovanje usmerila ka jednom cilju, a to je suprotstavljanje kompromisu sa kosovskim Albancima.
Upravo je ova grupacija, preko svog predstavnika na severu Kosova Nebojše Jovića, bila organizator anti-vladinih protesta u Kosovskoj Mitrovici 8. januara na kojima je zatraženo odustajanje od dosadašnje politike Beograda prema Kosovu. Demonstranti su rekli da je to “izdaja” i zatražili su vraćanje srpskih institucija na sever Kosova.
Ovaj protest je bio u funkciji destabilizacije diplomatske akcije koju su vodile SAD i EU i koja je dovela do deeskalacije. Bilo kakav tzv. građanski protest na severu Kosova, pod izgovorom oponiranja politici zvaničnog Beograda, bio je ustvari akcija desničara-konzervativaca po instrukciji Rusije.
2.2. Podrška ekstremistima
Srpske ekstremističke grupacije imaju dugu istoriju tesnih veza sa srodnim ruskim organizacijama, koje su pod kontrolom Kremlja. Agenda većine od njih je izrazito anti-Vučićevska, sa dva “ideološka” postulata – Kosovo mora biti u Srbiji, Srbija mora biti uz Rusiju i Putina.
Ove organizacije su nekoliko puta od početka ruske agresije na Ukrajinu organizovale u Beogradu ulične demonstracije u znak podrške Moskvi. Što se tiče Kosova, njihova najzapaženija akcija odvijala se tokom decembarske krize na severu Kosova kada su lokalni Srbi podigli barikade na putevima.
Oni su tada tri puta za samo nedelju dana organizovali ulične proteste – dva puta u Beogradu uključujući i ispred Predsedništva Srbije, a jednom, 18. decembra na prelazu Jarinje prema Kosovskoj Mitrovici. Pokušali su da se sukobe sa srpskom policijom i da prodru na sever Kosova, ali ih je policija sprečila.
Glavni organizatori bili su iz takozvanih “Narodnih patrola”, organizacije poznate po nasilnim akcijama protiv migranata u Beogradu. Njihov vođa Damjan Knežević čest je gost ekstremističkih organizacija u Rusiji, uključujući i formaciju “Vagner”. U ovim protestima učestvovali su i ekstremisti iz “Srbske akcije”, takođe pod ruskom kontrolom i partnera ruske organizacije “Imperijalni legion”, koja je na listi State department kao globalna teroristička pretnja.
2.3. Direktne hibridne operacije iz Rusije
Od početka ruske agresije na Ukrajinu učestalo je direktno učešće Rusije u događaje u vezi sa Kosovom, a naročito njeno mešanje u toku kriznih situacija. Ovde je reč o kombinaciji velikog broja zvaničnih saopštenja ruskih državnih zvaničnika sa masivnim kampanjama dezinformacija i plasiranja lažnih vesti preko komunikacionih kanala pod kontrolom Moskve, a zajednički cilj je podsticanje konflikta.
Veoma ilustrativan primer ovakve sinhronizovane akcije desio se u poslednjim danima jula i početkom avgusta 2022, kada je na severu Kosova izbila kriza zbog pretnje vlade u Prištini da će oduzimati registarske tablice kosovskim Srbima i njihova lična dokumenta.
Iz Rusije je usledila velika količina dezinformacija u kratkom vremenskom periodu, uz “sadejstvo” ljudi iz najviših nivoa vlasti u Moskvi, preko njihovih javnih nastupa. Preko veoma praćenih komunikacionih kanala, Rusija je emitovala lažne vesti, poput one da je na blokadi kod Jarinja ranjen Srbin, da Vojska Srbije prebacuje svoje vojne jedinice i avione uz granicu sa Kosovom, da se očekuje napad prištinskih snaga na Srbe, falsifikovane su i izjave predsednia Srbije Aleksandra Vučića.
Poruke su emitovane preko velikog broja sajtova, naloga na društvenim mrežama, privatnih kanala, sa stotinama hiljada pratilaca, koji su i do sada bili poznati po izrazito pro-ruskim stavovima, a mnogi od njih pripadaju ekstremističkim organizacijama u Rusiji i u Srbiji.
Iza svih njih stoje organizacije i ljudi sa tesnim vezama sa Kremljom. Količina dezinformacija je bila tolika, da se jedan njihov deo prelio i na neke mainstream medije u Srbiji, koji su poslužili kao dodatni kanal za širenje dezinformacija, što je za ruske ciljeve bilo od ogromnog značaja.
Ova hibridna operacija je bila toliko jaka i toliko opasna, da je Ministarstvo odbrane Srbije bilo prinuđeno da hitno demantuje glasine po kojima je Vojska Srbije ušla na Kosovo. Ta operacija nije bila fabrikovana samo u sajber-prostoru, nju su javno svojim učešćem i izjavama podržali skoro svi bitni u Moskvi – Putinov pres sekretar Peskov, portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, visoki funkcioneri Dume, ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko, čak i čečenski vođa Ramzan Kadirov.
Slično se dešavalo i tokom poslednje krize na severu Kosova u decembru.
3. Ćutljiva opozicija – korisni idioti Rusije
Deo opozicije u Srbiji odavno je odabrao da se ne meša, ne oglašava i ne zauzima pozicije u vezi sa Kosovom, što je manir koji na srpskoj političkoj sceni postoji već 30 godina otkako je uvedeno višestranačje. Ovde je reč o partijama, pokretima i njihovim liderima koji ističu svoju građansku i pro-evropsku orijentaciju.
Oni ne žele da podrže diplomatski proces dogovaranja Beograda i Prištine u vezi sa Kosovom, zato što bi to značilo da daju podršku srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću, protiv koga se bore. A alternativnu politiku nemaju i zato se odlučuju na eskiviranje ovog pitanja i prepuštanja Vučiću da “reši tu stvar”.
Ovde se radi o njihovom očekivanju da će Vučić upravo na kosovskoj politici oko koje traži kompromis izgubiti ključnu podršku svojih birača i da će iz nje izaći toliko oslabljen da će ga biti lako poraziti.
U toku poslednje, decembarske krize na severu Kosova, reakcija ovog bloka gotovo da nije bilo. Naročito među aktivistima iz parlamentarnog Pokreta Ne davimo Beograd i Pokreta slobodnih građana (ukupno 13 poslanika u parlamentu).
Lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas je dva dana pre uklanjanja barikada na severu Kosova podržao tu akciju i optužio kosovskog premijera Albina Kurtija kao krivca za eskalaciju.
Nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić bio je nešto aktivniji tokom kriznog perioda, ali njegova kritika bila je usmerena ka potezu vlasti da od Kfora zatraži povratak do hiljadu osoblja Srbije na Kosovo. Kao nekadašnji predsednik on se osetio pozvanim da tumači taj potez kao nepotreban i uzaludan, s obzirom na to da ga on nikada nije povukao dok je bio predsednik i dok je njegova partija kontrolisala Vladu.
Tadić za to vreme nije komentarisao, niti ocenjivao poteze kosovskih Srba da blokiraju saobraćajnice, zato što je i sam kao predsednik povlačio iste poteze 2011. godine – najpre preko svojih saradnika inicirao podizanje barikada na putevima na severu Kosova, a potom zahtevao da se one uklone.
U toku krize, Boris Tadić je, ipak, najaktivnije reagovao i protestovao zbog zadržavanja političarke Rade Trajković na prelazu Merdare, između Kosova i Srbije.
Ovaj blok ne deluje jedinstveno ni u parlamentu Srbije, ni na javnoj sceni, ali zajedničko im je to da ne žele diplomatski uspeh Aleksandra Vučića u postizanju dogovora sa kosovskim Albancima, štaviše očekuju da on u tom procesu doživi fijasko.
S tim u vezi ove partije i lideri imaju uz sebe i u svojoj politici konzervativne, nacionalističke elemente koji se s vremena na vreme aktiviraju, kako bi dokazali njihov “patriotizam” i zaštitu Kosova u okviru Srbije, protiv čega Vučić navodno radi.
Na primer, Slaviša Ristić, predsednik Pokreta Srba na Kosovu i Metohiji “Otadžbina”, jedan od protivnika vladine politike na severu Kosova i nekadašnji gradonačelnik Zubinog Potoka, izabran je u parlament Srbije na listi koju je predvodio Dragan Đilas.
Ristić je dugogodišnji lider DSS-a na Kosovu, zastupnik “tvrde” politike prema kosovskim Albancima, koju je sprovodio njegov tadašnji lider i premijer Vojislav Koštunica i po ciljevima se ne razlikuje od nacionalističke grupacije u parlamentu okupljene oko platforme “Povratka Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Srbije”.
Boris Tadić u svojim javnim nastupima i dalje brani politiku koju je zastupao dok je bio predsednik Srbije da se ne ukidaju srpske para-državne strukture na severu Kosova. On i dalje to smatra kao kvalitet svoje nekadašnje politike, iako je zbog nje izgubio podršku Zapada i doveo proces dijaloga u ćorsokak.
Ove grupacije neće podržati proces dijaloga ni po cenu da svojom pasivnošću odgovore interesima Rusije oko Kosova, što upravo i rade. Jaka demonstracija ovakve politike videla se u jednom reagovanju lidera SSP Dragana Đilasa na jednu izjavu ambasadora SAD u Srbiji Christopher Hill u danima kada se razrešavala kriza na severu Kosova.
Đilas je, naime, napao ambasadora SAD zbog izjave da će u 2023 biti još američkih invsticija u Srbiji, jer investitori vide inspiraciju u tome šta se dešava u Srbiji. Đilas je serijom javnih pitanja tražio odgovor od ambasadora šta je to što američki investitori vide kao inspiraciju u Srbiji. Njegovo reagovanje je bilo potpuno politički neprimereno jer je upućeno u momentu kada se razrešavala izuzetno komplikovana bezbednosna kriza na severu Kosova. S druge strane, jasno je podvukla Đilasovu političku strategiju da ne želi da se “meša” u probleme oko Kosova, ali i da ne želi da prepusti politički teren Vučiću, pa pokušava da skrene temu na neka druga pitanja.
4. Zaključci i procene
Sa približavanjem finala oko postizanja dogovora Srbije i Kosova rastu otpori tom dogovoru, oni se politički uobličavaju i postaju agresivna pretnja na unutrašnjoj političkoj sceni Srbije.
Rusija je arhitekta ovog političkog fronta protiv sporazuma Srba i Albanaca, na njemu radi već godinama i u toku agresije na Ukrajinu, ona je uspela da ga profiliše u političku koaliciju nekoliko desničarskih partija, koje u parlamentu zastupaju oko 14% građana.
Rusija zaštitnički i organizaciono stoji iza akcija ekstremističkih grupa u Srbiji, koje se aktiviraju u kriznim situacijama na Kosovu, a njihov posao je da izazovu konflikt. U tome imaju snažnu podršku ruske propagandne industrije, ali i najviših zvaničnika iz Moskve.
Rusija stoji i iza protesta i svih drugih aktivnosti na severu Kosova, koji se odvijaju pod navodnim protivljenjem politici vlade u Beogradu i Aleksandra Vučića. Ovde nije reč ni o kakvoj građanskoj akciji, već o aktivnostima pod kontrolom i uz inspiraciju iz Moskve.
Za iste interese Rusije, radi i ostatak opozicije koja se smatra liberalnom i pro-evropskom, jer se usteže da podrži diplomatski napor vlade i predsednika Srbije, čak ni diplomatski napor EU i SAD da se do kompromisa dođe. Oni vode politiku čekanja i očekivanja da proces dijaloga propadne, samim tim i politika Aleksandra Vučića na najosetljivijem, kosovskom, pitanju.
Na političkoj sceni, osim vladajućeg bloka i njegovog lidera Vučića, ne postoji nijedan faktor koji želi uspeh procesu dijaloga Srbije i Kosova. U trenutku kada on bude postignut, biće napadan sa svih opozicionih strana, bez obzira na njihove ideološke razlike.
Sprovođenje budućeg sporazuma biće jednako politički osetljivo kao i dolazak do njega i za uspeh će biti važno da se obezbedi maksimalna podrška za njegovu realizaciju.
Vlada i predsednik Srbije su jedini faktor koji može da dovede do kompromisa sa Prištinom i ima dovoljno legitimiteta da ga sprovede.