Mnogi u Srbiji su i danas ubeđeni da bi njeni fudbaleri bili šampioni Evrope 1992. Još više ih je koji veruju da su košarkaši iz Srbije i Crne Gore bili jedini tim koji je ikada imao šansu da pobedi američki dream-team i to na Olimpijadi u Barseloni takođe 1992.
Međutim, tadašnja Federal Republic of Yugoslavia, koju su činile Srbija i Crna Gora, nije mogla da učestvuje na međunarodnim sportskim takmičenjima zbog sankcija koje su joj uvele Ujedinjene nacije. Razume se, Rusija je u Savetu bezbednosti glasala za te sankcije.
Sportisti dele sudbinu države koju predstavljaju na međunarodnoj sceni. Ako njihova država ugrožava međunarodni mir i ako to konstatuje većina članica svetske zajednice, takav se isključuje iz zajednice, uključujući i sportsku. Pre tri decenije to je bila Srbija, danas je Rusija.
Međutim, Međunarodni olimpijski komitet se ponaša kao da ne živi na ovoj planeti. Njegovi šefovi odlučuju kao da su bogovi na nekom modernom Olimpu, koje ne dotiču ovozemaljske stvari.
Izvršni odbor IOC nedavno je doneo skandaloznu odluku da otvori vrata za učešće sportista iz Rusije i Belorusije na Olimpijskim igrama u Parizu sledeće godine.
Koliko god se trudili, ova odluka nema nikakve veze sa sportom i sportistima. Štaviše, ona je najgrublja negacija svega što predstavlja međunarodni sport, a naročito olimpijski pokret.
Čak i da nema agresije na Ukrajinu, ruskim sportistima ne bi trebalo da bude mesta na stadionima sledeće godine u Parizu. Oni su tek pre dva meseca odslužili kaznu isključenja iz međunarodnih takmičenja zbog sistematskog državnog projekta dopingovanja.
Ne postoje garancije da bi Rusija mogla da napusti ovaj monstruozni projekat. Varanje na sportskim takmičenjima, u kojem učestvuju svi – od vrha države, medicinskih ustanova, pa do sportista, duboko je ukorenjen ruski model i neguje se još od Sovjetskog Saveza.
Ništa ne bi zaustavilo Moskvu da i na sledećoj Olimpijadi dopinguje svoje sportiste. Osvojene medalje bi prikazivala kao dokaz svoje (nacionalne) superiornosti u odnosu na druge, a za tako nešto ne postoji cena koju nije spremna da plati, uključujući i prevaru.
I uprkos dokazanom državno-organizovanom sportskom kriminalu, IOC daje šansu Rusiji da nastavi tim putem!?
Još je teže što IOC ignoriše najveće krvoproliće posle Drugog svetskog rata, pretvara se da ne vidi da već godinu dana Rusija razara jednu nezavisnu državu, ubijajući među hiljadama civila i ukrajinske vrhunske sportiste.
Bedni su pokušaji IOC i njegovog šefa Thomas Bach da pronađu uslove pod kojima bi ruski sportisti mogli da se nađu na pariskoj Olimpijadi.
Kako su, na primer, zamislili da sprovedu da mogu da se takmiče samo oni koji nisu „aktivno podržali rat u Ukrajini“? Da li će biti dovoljna njihova izjava, ili iskaz dva svedoka, ili će IOC samo verovati na reč ruskom Olimpijskom komitetu?
Kako misle da spreče da se ne ponovi gest gimnastičara Ivan Kullak ili bilo kog drugog iz ruskog tima, da se na pobedničko postolje popne sa odštampanim slovom „Z“ na dresu?
Da li zaista misle da će Putin propustiti priliku da u Parizu promoviše svoju zločinačku agresiju nad Ukrajinom, pred globalnom publikom od nekoliko milijardi?
Ko će da spreči dvostrukog olimpijskog šampiona iz Tokija Evgeny Rilov da u Parizu brani svoja odličja u plivanju, a on je učestvovao na mitingu podrške Vladimiru Putinu i agresiji na Ukrajinu u martu prošle godine na moskovskom stadionu Luzhniki? Razume se, nosio je slovo „Z“ na svojoj odeći.
Uostalom, skoro polovinu od 71 medalje koju je Rusija osvojila na poslednjoj Olimpijadi u Tokiju, uzeli su sportisti iz CSKA, kluba ruske armije, koja već godinu dana izvodi nelegalnu agresiju na drugu državu, čineći ratne zločine.
Ljudi iz IOC se pretvaraju da ne znaju za slučaj dvostruke olimpijske šampionke, košarkašice Britney Grinner, koju je Rusija uhapsila i osudila na devet godina zatvora samo zato da bi njom mogla da trguje i zameni je za jednog od najozloglašenijih svetskih trgovaca oružjem.
Ruski sportski savezi, klubovi, uključujući i nacionalni Olimpijski komitet, nikada, a naročito danas nisu bili sportska udruženja, već važan deo državne strukture i veoma efikasno sredstvo njene propagande.
Svaki sportski uspeh pod zastavom Rusije smatra se za čin patriotizma, a u uslovima ratne invazije, tretira se kao herojstvo na bojnom polju. Ovakvu manipulaciju danas dopuštaju čelnici IOC, gazeći svaki princip Olimpijskog pokreta čiji bi trebalo da budu čuvari.
Gradonačelnica Pariza Anne Hidalgo odnedavno ne smatra ruske sportiste dobrodošlim u njen grad, sve dok ne prestane agresija njihove zemlje na Ukrajinu.
Ne želi da ni oni, ni njihovi navijači, a naročito njihova država dobiju bilo kakvu pozitivnu sliku dok, sa druge strane, svi zajedno učestvuju u razaranju druge države.
Bojkot pariske Olimpijade, koji pored Ukrajine zagovaraju i Poljska i baltičke države, jedini je efikasan način da IOC promeni svoju nerazumnu odluku i ne dopusti Rusiji da iskoristi parisku Olimpijadu za svoje osvajačke ciljeve.
Možda će gospoda iz IOC ostati pri svom stavu, ali bi onda svi ostali sportski timovi trebalo da ih ostave da se u Parizu takmiče sami, sa Rusijom i Belorusijom i da njima podele sve olimpijske medalje. Za sada su na dobrom putu da u julu 2024. dobiju baš takvu Olimpijadu.