Izborom Vjose Osmani za predsednika Kosova konstituisane su sve institucije u Prištini proistekle iz izbora održanih u februaru, ali to još ne znači da je pauza u dijalogu sa Beogradom završena i da pregovori mogu da se nastave. Svih pet parlamentarnih izbora na Kosovu od 2010. godine bili su vanredni, a to je i najčešći razlog zbog koji je desetogodišnji dijalog sa Beogradom bio prekidan, uključujući i političke krize koje su razrešavane upravo izborima.
Ni ova izborna runda nije bila izuzetak, kao i kriza koja joj je prethodila, nastala ostavkom predsednika Kosova Hašima Tačija u novembru prošle godine. Ali nije izuzetak bila ni nada da će odmah po konstituisanju vlasti u Prištini dijalog pod okriljem Evropske unije biti nastavljen. Ipak, izgleda da će i te nade biti uzaludne.
Kosovo – faktor koji odugovlači
I posle izbora Vjose Osmani za predsednicu, Kosovo će ostati glavni faktor otezanja dijaloga sa Beogradom, samim tim i postizanja rešenja za najdugovečniju balkansku krizu. Za to ima više razloga.
Pre svega, konstituisanjem institucija i izborom Vjose Osmani politička scena Kosova samo delimično je stabilizovana. Iza ovog izbora, do kojeg se došlo uz mnogo muka, ostao je dubok rascep u političkoj sceni. Ovakva kakva je sada pre će dovesti do još jednih, šestih uzastupnih vanrednih izbora, nego do stabilnih institucija, bez obzira na nedavnu ubedljivu izbornu pobedu partije Aljbina Kurtija.
Izbor Vjose Osmani urađen je konfliktom, a ne saradnjom sa političkom manjinom, što je suprotno duhu kosovskog ustava, koji “primorava” većinu da oko predsednika dobije i glasove opozicije. Što je još opasnije, izbor je prema rečima nekih od “oštećenih” (Ramuš Haradinaj) prošao i uz kupovinu glasova opozicionih poslanika. Ostao je utisak da je ionako raspolućena kosovska politička scena, posle izbora Vjose Osmani još više radikalizovana, a to u Prištini obično znači – politička kriza, a ubrzo i vanredni izbori.
Drugi razlog koji Kosovo čini najtanjom karikom briselskog dijaloga je suštinski. Vjosa Osmani kao predsednica i Aljbin Kurti kao premijer, čine vladajući tandem u Prištini koji je duboko protiv dijaloga sa Beogradom. U najmanju ruku, žele njegovo redefinisanje, uključujući i preispitivanje svih do sada postignutih dogovora. Otklon prema dijalogu sa Beogradom više nije samo njihova lična politika, to je sada njihov važan stav koji im je doneo glasove i doveo ih na najviše funkcije i prema toj poziciji sada imaju obavezu.
Cena dijaloga u glasovima birača
Ako u ovu “novu kosovsku realnost” ubacimo još i mogućnost vanrednih izbora, onda od Kurtija i Osmanijeve možemo da očekujemo samo još tvrđu opstrukciju odlasku u Brisel, nikako omekšavanje njihovih pozicija. Oboje su to jasno rekli prvih dana svoje vladavine: Kurti da su pregovori sa Beogradom tek šesti prioritet njegove vlade (ubrzo ih je pod uticajem Lajčakove posete pomerio na četvrto mesto), a Osmanijeva svojim inauguralnim predsedničkim govorom da Srbija treba najpre da se pokaje, a njeni zločinci da budu osuđeni.
Oboje govore kao političari, kao lideri opcije koja u ovom momentu ima primat na kosovskoj političkoj sceni, dobro znajući da njihove liderske pozicije u velikoj meri zavise i od “odlučne” retorike, naročito ako idu u susret novim izborima. Kurtijevo “Samoopredeljenje” je i danas, kada je na vlasti – antiestablišment grupacija, onako kako su je opisivali uticajni evropski mediji dok je još bila u opoziciji, da bi je po dolasku na vlast preimenovali u pitome – socijaldemokrate, što nije baš blisko njihovom profilu. Ali ova medijska kozmetika ne može da zamaskira njihovo suštinsko protivljenje bilo kakvim dogovorima sa Beogradom, koji bi okrnjili sliku Kosova kakvu su predstavili svojim biračima. Vjosa Osmani je tu sliku Kosova nakon pregovora sasvim jasno opisala – “Međusobno priznanje, u postojećim granicama i sa očuvanom unutrašnjom strukturom Kosova, koju sada imamo u Ustavu, bez ikakvih promena”.
Zašto se Vučiću žuri?
Beograd se, naravno, ne slaže sa ovakvom platformom nove kosovske predsednice. Ni sa jednom od tri njene tačke, a kamoli sa svima zajedno. Niti je bilo ko u Beogradu spreman da prihvati bilo koju od njih. Srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću s jedne strane politički odgovara odugovlačenje pregovora, ako bi njihov ishod bio ovakav kakav priželjkuje Vjosa Osmani. Gubitak poverenja velikog dela birača u njegovu politiku, bio bi više nego siguran ako bi dopustio da se dijalog okonča pravcem koji traže u Prištini. Ali, sa druge strane, on insistira da se dijalog nastavi i da se rešenje nađe što pre i to na pola puta između sadašnjih ušančenih interesa dve strane. Taj motiv njegove politike mnogo je jači od onog unutrašnje-političkog, gde može samo da bude na gubitku, zato što je očekivani dobitak mnogo veći od nekog broja procenata na izborima.
Bez dila oko Kosova, Vučićeve ambicije u vezi sa Srbijom teško će biti ostvarene. A one su mnogo veće od grčevite borbe za procente glasova na domaćem terenu. One se tiču što većeg i bržeg ekonomskog rasta Srbije, liderstva u regionalnom ekonomskom i infrastrukturnom povezivanju i u krajnjoj liniji ulaska u konkurenciju sa razvijenijim delom Evrope, kroz punopravno članstvo Srbije u EU. Jedini siguran put ka ovim ciljevima vodi preko kompromisa oko Kosova. Kao pragmatičan političar, Vučić to dobro zna i zato sve ovo vreme Srbija nije napravila nijedan potez koji bi usporio ili ometao briselske pregovore.
Da li će dijalog biti uskoro obnovljen i kakvim tempom će ići, u ovom trenutku zavisi skoro isključivo od Evropske unije i njenog entuzijazma. Preciznije, od toga koliko će podići svoju efikasnost u ovom procesu pod uticajem nove američke administracije, koja je najavila da će vredno raditi zajedno sa Briselom na ovom pitanju. U Srbiji i njenom lideru imaće sigurnog partnera za obnavljanje razgovora i njihov efikasan tok. U novoj vladajućoj garnituri u Prištini takvu podršku neće imati. Moraće na njoj dosta da rade. Naravno, pod uslovom da je i posrednicima stalo da ovaj decenijski posao dobije pozitivan kraj u dogledno vreme.