Slovenija se ozbiljno priprema za svoje predsedavanje Evropskoj uniji, bar kada je reč o pitanju Zapadnog Balkana, koje će biti jedna od važnijih tačaka njenog polugodišnjeg predsedavanja od 1. jula. Predsednik Slovenije Borut Pahor ugostio je lidere regiona na već tradicionalnom godišnjem mini-samitu koji se pod nazivom “Brdo-Brioni” održava već deset godina, ali to je već dobra rutina. Ono što izlazi iz rutine je Pahorova turneja po svim balkanskim prestonicama pre samita u Sloveniji, tokom koje je nastojao da sa šefovima država što bolje pripremi sastanak. Takva posvećenost nije često viđena na Balkanu proteklih godina.
Dobra energija slovenačkog predsednika imala je dvostruki motiv. Jedan je svakako želja Slovenije da tokom svog predsedavanja vrati Zapadni Balkan na glavnu agendu EU, tako da region dobije novi impuls za svoje pristupanje Uniji, nakon dugogodišnje stagnacije. Drugi motiv je manje strateški, a tiče se nedavno objavljenog “non paper-a”, koji je navodno potekao iz Slovenije i koji je doneo dosta turbulencija, kako na Balkanu, tako i u EU, jer je zagovarao crtanje novih državniih granica na Balkanu.
Prva ambicija domaćina u potpunosti je ostvarena. Lideri država Zapadnog Balkana rado su stali iza slovenačkog poziva Uniji da što je moguće više ubrza integraciju regiona, pri čemu se insistira na tome da se balkansko pridruživaje tretira kao geopolitičko pitanje. Ovo su važni elementi deklaracije sa Brda kod Kranja, jer se potenciraju dva aspekta koja su po mnogo čemu ključna za evropsku perspektivu Balkana.
Jedan je vreme, odnosno podstrek obema stranama da maksimalno ubrzaju proces pridruživanja. Upravo je veliki protok vremena bez osetnog približavanja Zapadnog Balkana Uniji faktor koji na obe strane pojačava zamor – u EU od proširenja, a na Balkanu od napornog procesa prilagođavanja. Ova produžena tranzicija pogoduje rastu ne-evropskih uticaja na Zapadnom Balkanu, što nas uvodi u drugi aspekt iz slovenačke inicijative, a to je insistiranje na geopolitičkoj dimenziji integracije Zapadnog Balkana. On je jasan i znači – što manje EU na Zapadnom Balkanu, to će biti više Rusije, Kine, Turske, arapskih država. Fokusiranje Slovenije na ova dva ključna faktora balkanske integracije u EU (vreme i geopolitika) nisu novina. Na njima već nekoliko godina insistiraju neki balkanski think-tanks, ali bez mnogo sluha od strane Brisela. Novina je što na njih prvi put upozorava jedna članica EU i to kao naredni predsedavajući Evropskim savetom.
Druga ambicija slovenačkog predsednika, uoči zapadnobalkanskog samita, nije bila ni blizu ostvarenja kao prethodna. Naime, nije prošla Pahorova inicijativa da se učesnici samita saglase da se granice na Balkanu ne mogu menjati. Samim tim nije prošla ideja da se još jednom odbace ideje o novom prekrajanju unutar-balkanskih državnih granica, a time negira i bilo kakva umešanost Slovenije u kreiranje “non papera”, kojom se zagovarala ta nova arhitektura.
Srpski predsednik Alekandar Vučić je još pre dolaska u Sloveniju najavio da će se usprotiviti takvom obavezivanju, što je na samom sastanku i potvrdio. Završna izjava, zbog toga, ostala je bez priče o granicama, osim u formi konstatacije da će, članstvom u EU, granice na Balkanu postati manje bitne, što će povećati prostor za saradnju i pluralizam nacionalnih identiteta.
Vučićeva reakcija nije bila destruktivna, niti je bila bez političkog pa ni pravnog utemeljenja. Ona je, delom, rezultat diplomatske logike da nema svrhe političkim deklaracijama potvrđivati načela iz dokumenata “višeg ranga”, a kada je reč o nepromenjivosti granica to su svakako dokumenta UN, kao i Završni akt iz Helsinkija 1975. Dalje, ova reakcija Srbije ima utemeljenje i u principu po kojem je pre tri decenije izvršeno razgraničenje republika bivše Jugoslavije, na osnovu mišljenja komisije predvođene Roberom Badenterom, koju je kao arbitra angažovala Haška Konferencija o bivšoj Jugoslaviji. Naročito njeno mišljenje br. 3 od 11. januara 1992, po kojem će demarkacione linije “moći da se menjaju samo putem slobodnog i međusobnog dogovora”. I na kraju, “veto” Aleksandra Vučića na stav o nepromenljivosti granica potiče i od aktuelne pozicije Srbije u pregovorima o Kosovu, po kojoj se ne može isključiti mogućnost međusobnog dogovora o korekciji graničnih linija, kao važnom delu budućeg kompromisnog rešenja.
Epizoda oko granica okončana je, očigledno, lako, na nivou mimoilaženja dve pragmatične pozicije. Jedne slovenačke, po kojoj je trebalo da lideri Zapadnog Balkana zajedno odbace spekulacije iz famoznog “non papera”, čije je autorstvo (ili posredništvo) pripisivano Sloveniji. I druge, srpske, koja pitanje državnih granica drži u sferi međunarodnog prava i opšteprihvaćenih dokumenata. Uz, naravno, mogućnost koju oni pružaju da se granice menjaju, ukoliko se oko toga slože obe zainteresovane strane.
Konsenzusa oko toga nije moglo da bude, ali bilo ga je oko drugih bitnih pitanja, tako da su samit u Sloveniji i njegova završna izjava ostavili pozitivan utisak na njegove učesnike: “Sastanak je bio pristojan i dobar” (Aleksandar Vučić), “Završni dokument je dobar” (Zoran Milanović), “Sastanak je održan u pravo vreme” (Milo Đukanović). To je nesvakidašnje pozitivan epilog za relativno česte susrete balkanskih lidera i kao takav veoma ohrabrujući uvod u nastupajuće slovenačko predsedavanje Evropskim savetom.