Od šest spoljnopolitičkih prioriteta, koje je predsednik SAD Džo Bajden objavio po stupanju na dužnost u januaru ove godine, izgleda da je došao na red i Zapadni Balkan, konkretno, Bosna i Hercegovina. U poslednjih nekoliko nedelja prisustvujemo velikom ubrzanju stvari oko BiH, i jasne nagoveštaje da se dugi period nezainteresovanosti sveta za BiH bliži kraju. Ubrzanje dolazi od SAD, ono je bez sumnje, bilo očekivano i bilo je samo pitanje trenutka kada će biti aktivirano. Da li su balkanski akteri spremno dočekali ovu “ofanzivu”, pitanje je na koje će veoma brzo morati da daju odgovor.
Još krajem oktobra prošle godine, tada kandidat za predsednika, a dve nedelje kasnije i pobednik na izborima Džo Bajden, objavio je u okviru svoje kampanje takozvani Plan za BiH. Mogao je tada da izgleda kao tipski pamflet za potrebe završnice kampanje, koji će kao jedan od stotina sličnih završiti u kanti za đubre čim se izbori budu završili. Međutim, koliko god u njemu bilo fraza i veličanja Bajdenove posvećenosti Balkanu 90-tih godina, a naročito Bosni i Hercegovini, moralo ga se uzeti ozbiljno. Jer, evo, nepunih godinu dana kasnije, on se primenjuje na terenu. Čak i da je u oktobru olako shvaćen, Bajdenov plan za BiH morao je biti uzet za vrlo ozbiljno već u januaru, po njegovom stupanju na dužnost, kada je među svoje spoljnopolitičke prioritete, uz Avganistan, Rusiju, Iran i druge “kapitalce”, pomenuo i Zapadni Balkan. A još kada se ima u vidu da je jedna od glavnih spoljnopolitičkih strategija Bajdenovog predsedništva jačanje oslabljenog partnerstva sa evropskim saveznicima, onda ne sme biti nikakvo iznenađenje što samo pola godine kasnije imamo na delu sinhronizovano američko-evropsko “protresanje” prilika u BiH.
Ono je čak i fizički opipljivo, samo kroz nekoliko važnih odluka, donetih u poslednjih nekoliko meseci. Najpre je, krajem maja, za novog Visokog predstavnika u BiH postavljen Kristijan Šmit, bez ikakvog obaziranja Zapada na protivljenje Rusije tom izboru i njenim zahtevima da ovaj izbor mora da prođe kroz Savet bezbenosti UN. Usledilo je i oproštajno posezanje za takozvanim Bonskim ovlašćenjima, Šmitovog dugogodišnjeg prethodnika Valentina Incka, koji je u BiH krivični zakon uneo i kažnjavanje negiranja genocida u Srebrenici. U međuvremenu, rusko-kineski zahtev pred Savetom bezbednosti UN da se ukine institucija Visokog predstavnika u BiH, doživela je fijasko, odnosno poraz od 13 prema dva. Samo ove odluke, garnirane sa obnavljanjem uredbe predsednika SAD o sankcijama prema onim političkim liderima koji ometaju mirovne procese, demokratiju i korupcijom koče razvoj svojih država, stavljaju BiH u centar međunarodne pažnje, bar kada je Balkan u pitanju.
U Republici Srpskoj su na sve ovo reagovali prilično predvidljivo. Na jak pritisak, u Banjaluci su odgovorili isto tako snažnim – “njet”! Bosanski Srbi, predvođeni Miloradom Dodikom, odlučili su da ne učestvuju (ne i da napuste) u radu centralnih državnih institucija u Sarajevu – Predsedništvu, Parlamentu i Savetu ministara. Iako žele da deluju samouvereno, i demonstriraju političku slogu oko ovog bojkota, vođstvo RS izgleda da se ne doživljava previše ozbiljno u ostatku BiH. Već su dovoljno puta viđali ovakve manevre iz Banjaluke, njihovo bojkotovanje zajedničkih institucija BiH. Neki čak procenjuju da će ih “ljutnja držati” oko 40 dana, jer je avgust inače period godišnjih odmora, kada institucije u Sarajevu uglavnom ne rade.
Osim ovog Bojkota, iz Banjaluke se ne nazire bilo kakav drugi plan ili makar neka nova faza u daljim odlukama. Pod odlučujućim uticajem Dodika, koji je već četiri i po godine pod amerikim sankcijama, bilo kakav drugačiji odgovor, osim bojkota, praktično nije zamisliv. Kao što nije zamisliva ni neka njegova dugoročnija strategija. Osim, što će se kao i u drugim sličnim situacijama osloniti na stavove iz Beograda. A kako tu stoje stvari?
Predsednik Srbije Vučić reagovao je prilično umereno, neuporedivo taktičnije nego Dodik i RS, povodom odluke Valentina Incka da se kao krivično delo u BiH uvede negiranje genocida. Zatražio je vreme za analizu svih donetih odluka, ali je u isto vreme ponovio da su neophodne mnogo jače veze Srba i Bošnjaka.
Srbija nema pravo na “luksuz” udaranja šakom o sto, kao što rade u Banjaluci. Ako su u Beogradu pravilno povezali niti o mnogo jačem angažmanu SAD i EU na Balkanu, a naročito u BiH, dosadašnji sled događaja nameće nekoliko bitnih pravaca za buduće postavljanje Srbije. Konfrontacija sa SAD povodom poteza u BiH (onako kako radi Dodik) za Srbiju bi bila opasan put. Kao garant Dejtonskog sporazuma, ali i zbog njenog faktičkog uticaja na prilike u RS, račun za svu štetu koja bi nastala nekooperativnošću oko novog pristupa platio bi Beograd, a ne Banjaluka.
Sa druge strane, koja je možda i važnija, ulazak Srbije u klinč sa Zapadom, a povodom BiH, izuzetno loše bi se odrazio na njene pozicije u vezi sa Kosovom. Beograd je uložio ogroman trud i strpljenje da u procesu oko Kosova dostigne sadašnju poziciju uvaženog i odgovornog pregovarača, nekog bez koga je rešenje nemoguće postići. Radikalno postavljanje prema zapadnoj “ofanzivi” u BiH, za Vučića i Srbiju bio bi korak nazad u reputaciji koju su stekli tokom decenije pregovora oko Kosova, a to oni svakako neće dopustiti. Kosovo je, ipak, vrhunski prioritet za Vučića, pa čak i kada sa druge strane stoji takođe kapitalni interes, a to je Republika Srpska. Stvari još nisu došle do toga da će morati da se odluči za jedan od ta dva prioriteta, ali bilo bi mudro da na vreme izbegne takvu dilemu. To je još uvek moguće, ali već sada je za to potrebna jasna strategija. Već u narednih mesec-dva, sa novim postavljenjima u Stejt departmentu, i BiH i Kosovo dobiće nove sprovodioce američke politike u dva ključna balkanska pitanja i njih će prirodno zanimati pre svega pozicije Srbije u vezi sa novim kretanjima. Jedan pogrešan odgovor je već viđen i bio je očekivan, dali su ga u Banjaluci. Od Beograda se, ipak, očekuje mnogo više. U skladu sa Vučićevim rečima iz aprila ove godine da Srbija “ne može da bude ekonomska sila ovog malog regiona i da napreduje brzo bez američke podrške” ili od pre nekoliko dana da “Srbija ne bi mogla da preživi bez Evropske unije”.