Razlozi za nepristupanje inicijativi “Open Balkan” koji su se čuli u poslednjih godinu i po dana otkako ona postoji, uklapaju se u profil zbog kojeg je šef diplomatije nekadašnjeg Sovjetskog Saveza Andrej Gromiko dobio nadimak “Mister Njet”. Stil ovog diplomatskog dinosaurusa iz perioda hladnog rata dobio je začuđujuću reinkarnaciju pola veka kasnije u malim balkanskim zemljama, na obodu Evropske unije, u trenutku kada se pred njima pojavila ideja o jačem međusobnom povezivanju.
Crna Gora, Bosna i Hercegovina i Kosovo ne pokazuju da odustaju od svog “njet” prema projektu “Open Balkan” ni posle trojnog samita u Skoplju lidera Srbije, Albanije i Severne Makedonije. Osim što je u Skoplju radni naziv “Mini Šengen” promenjen u trajni “Open Balkan”, što je manje važno za ovu inicijativu, donete su odluke koje je ubacuju u višu brzinu i daju obavezujući okvir za njihovu realizaciju. Lideri tri države-pokretača “Open Balkana” Aleksandar Vučić, Edi Rama i Zoran Zaev, još jednom su pozvali preostale EU-aspirante sa Zapadnog Balkana da im se pridruže, ali kao i do sada, od toga ne prave pitanje Biti ili ne biti. Projekat koji su pokrenuli je i dalje otvoren za druge, ali njegov uspeh nimalo neće zavisiti od njegove masovnosti.
Jedna od veoma čestih primedbi na račun “Open Balkana”, odnosila se baš na činjenicu da njoj nije pristupilo svih šest zemalja Zapadnog Balkana, da je ona krnja i da se u tome krije seme budućeg neuspeha. Jedno istraživanje sprovedeno na Kosovu krajem prošle godine, zaključilo je čak da je inicijativa Srbije, Albanije i Severne Makedonije već tada “propala”, zato što nije dobila političku podršku svih zemalja Zapadnog Balkana. Ali države osnivači i njihovi lideri ne daju nikakav povod za ovakva očekivanja o obavezujućoj “sabornosti”, kako bi rekli srpski nacionalisti. Naprotiv, oni je tretiraju kao poželjnu, ali nikako kao obaveznu misiju ovog projekta.
Edi Rama jednostavno “ne razume” zašto, na primer, Crna Gora i BiH ne pristupe inicijativi, ali od toga ne pravi problem za projekat. Još “hladnija” je reakcija Aleksandra Vučića, kome je “žao” što su pojedini na Balkanu “zaglavljeni u 90-tim godinama i zatvorenim granicama”, ali dodaje – “to je njihov izbor, a naš izbor je saradnja, otvorenost i napredak. Svako ima pravo da bira svoju budućnost”.
Očekivanja po kojima pažnju zaslužuje samo ona inicijativa za Balkan u kojoj učestvuju svi, potiče od toga što su sve dosadašnje bile osmišljene u “laboratoriji” izvan Balkana i primenjivane na terenu, uz glavni preduslov da učešće mora biti obavezno i potpuno – dakle ili svih šest (ranijih godina i više) Balkanaca ili ništa. Neki istraživači su pobrojali da je od 1999. godine nastalo čak 80 inicijativa za regionalno povezivanje na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi i da su sve one smišljene negde drugde, a da su zemlje Balkana bile samo njihovi “potrošači”. Sve do “Open Balkana”.
Tražiti od Vučićeve, Ramine i Zaevljeve inicijative da okupi sve ili nikoga, direktno se kosi sa drugom grupom izgovora za neučešće u “Open Balkanu”, a to je nekakav strah od rekonstrukcije nekadašnje Jugoslavije. Vrlo često, iz istih ili bliskih centara otpora ovoj inicijativi čuje se i jedno i drugo – ako nema svih onda ništa, a ako su svi tu, onda je to nova Jugoslavija. Edi Rama se u Skoplju rugao ovim iracionalnostima o obnovi nekadašnje Jugoslavije, rekavši da ljudi koji tako misle “žive u paralelnom svetu”.
Manje iracionalni, ali jednako neubedljivi su oni stavovi protiv “Open Balkana”, koji ga upoređuju sa nekoliko drugih aktuelnih regionalnih inicijativa i u njemu vide skretanje pažnje sa procesa koji su već u toku. To se pre svega odnosi na asocijaciju CEFTA i na projekat Regionalne ekonomske zone (Regional Economic Area), koja je proistekla iz Berlinskog procesa. Kao zona slobodne trgovine u centralnoj Evropi, CEFTA se vremenom svela na istih šest članica Zapadnog Balkana, plus Moldavija, ali ova ekonomska zona već dugo nema kredibilitet koji bi trebalo da ima, jer je potresaju mali trgovinski ratovi i ekonomske blokade, koje ona nema snage da reši. Najteži je bio u slučaju odluke Kosova da zaustavi uvoz robe iz Srbije i BiH, koji je rešen tek posle godinu i po i uz brutalan politički pritisak SAD na Prištinu. Za to vreme, EU, a naročito njena najuticajnija članica Nemačka blagonaklono je gledala, pa čak i ohrabrivala vladu u Prištini da ne popusti.
Kao izdanak Berlinskog procesa, još jedne od balkanskih inicijativa kreiranih u EU, Regionalna ekonomska zona ima slične ciljeve kao i “Open Balkan”, ali njen problem je ugrađen u njen temelj i nemoguće ga je otkloniti. Berlinski proces je osmislila Nemačka, preciznije njena odlazeća kancelarka Angela Merkel, ne kao suštinski napor za jačanje unutar-balkanskih veza, već kao amortizer za narastajuće evropske fobije od proširenja i kao utešnu nagradu za balkanske kandidate za članstvo u EU, čije pristupanje se neprestano odlaže. I samit ovog procesa u maju u Berlinu pokazao je da u njemu nema energije za suštinsko povezivanje unutar Balkana i da je njegova misija na samom kraju, što će se formalno i podudariti sa odlaskom Angele Merkel nakon septembarskih izbora u Nemačkoj.
Izgovor u Berlinskom procesu našli su u Podgorici i u Sarajevu, smatrajući da je za balkansku šestorku bolje da ostane posvećena ciljevima ovog projekta, nego da inicira nove. Novi šef crnogorske diplomatije Đorđe Radulović govorio je da je nemački projekat “bolja alternativa” od “Open Balkana” zato što je potpuno podržan od EU, te da trojna balkanska inicijativa “jednostavno nije potrebna Crnoj Gori”. I u BiH su na sličnoj poziciji, pa tako šefica tamošnje diplomatije Bisera Turković pozdravlja “Open Balkan”, ali samo ako nije u sukobu sa projektom Regionalne ekonomske zone, u okviru Berlinskog procesa, kojoj daje prioritet. Uz to, ona ponavlja da se u Sarajevu rade analize interesa i koristi za BiH od projekta “Open Balkan”, a to već traje punih godinu dana.
Uopšte, gde god da se javlja rezerva prema projektu “Open Balkan”, u njenoj osnovi je strah od činjenice da ovaj proizvod nema pečat “Made in EU”, već “Made in Balkan”. Balkanske političke garniture i njihova birokratija decenijama su naučene da budu isključivo konzumenti, a nikako proizvođači integracionih modela. I zato inicijativa Vučića, Rame i Zaeva deluje šokantno na okoštale balkanske državne administracije, jer kidaju dosadašnju direktnu vezu sa EU, u smislu koji je najčešće ličio na odnos kolonija i metropole: Ideje i projekti nisu vaš posao, vaše je da ih sprovedete. “Nevolja” sa “Open Balkanom” je u tome što su njegovi ciljevi stoprocentno podudarni sa kriterijumima za članstvo u EU, te mu se nikako ne može osporiti suštinska evropska dimenzija.
I na kraju, nisu zanemarljivi ni otpori koje inicijatori “Open Balkana” imaju u sopstvenim dvorištima, a to se naročito odnosi na Srbiju i Albaniju. Za jedne nacionaliste (srpske) ovo je velikoalbanski projekat, a za druge (albanske i kosovske), razumljivo – velikosrpska inicijativa. Ove velike grupacije jednostavno ne mogu da “svare” približavanje dve zemlje preko ekonomije, jer to iz temelja ruši njihove etno-nacionalističke rovove u kojima se nalaze već vekovima. Zajedničke fotografije Vučića i Rame nisu prizor koji oni vole da vide, a još teže im je da prihvate da u ovoj novoj integraciji nema ničeg “velikog”, osim “velikobalkanskog” civilizacijskog iskoraka prema EU, koja je i jednima i drugima strateški cilj.