Ako na trenutak zaboravimo reči Ramuša Haradinaja, dok je bio premijer, da Kosovo nema svoju spoljnu politiku, već da sledi politiku SAD, i pretpostavimo da je Kosovo ipak ima, ona u vreme Albina Kurtija strmoglavo rastura sve međunarodne oslonce koje je Kosovo godinama sticalo. Arogantan u dokazivanju sebi i svojim biračima da je Kosovo potpuno samostalno i suvereno, Kurti bez greške ruši sve one međunarodne mostove, koji podržavaju tu samostalnost i suverenost i njihova su jedina iako nedovoljna potvrda. Ruši prema zapadnoevropskim državama, prema SAD, a u poslednje vreme i prema susedima, pa čak i Albaniji.
Politički analitičar iz Prištine Agon Maljići veoma precizno opisuje današnje, Kurtijevo Kosovo, kao „tinejdžera“ nesigurnog oko svog identiteta i granica njegove slobode, koji pokušava da dokaže da je dovoljno odrastao (nezavisan) i tako ide u drugu krajnost „histeričnim i arogantnim ponašanjem, precenjujući svoju stvarnu moć“. „Efekat u očima drugih prilično je komičan“, kaže Maljići.
Kurtijeva arogancija na međunarodnoj sceni testirana je i potvrđena dovoljno puta da prištinski analitičar može s punim pravom da zaključi da izaziva „komičan efekat“ kod međunarodnih sagovornika. U oba dosadašnja susreta sa srpskim predsednikom i evropskim posrednicima u Briselu, Kurti je bio faktor zbog kojeg nije napravljen nikakav napredak, jer je desetogodišnji proces želeo da vrati na početak, pa i mnogo dalje u istoriju, čak i u 19. vek želeći da „naplati“ od Srbije vekovnu žrtvu kosovskih Albanaca. Bilo je komedije i na važnom samitu regionalnih lidera na Brdu kod Kranja u maju, gde su zahteve Vjose Osmani (isplata ratne odštete, osuda Srbije za genocid) jednostavno prećutali kao potpuno nerealne, čak i iskreni prijatelji Kosova, kao što su Hrvatska i njen predsednik Zoran Milanović.
Kosovo, pod Kurtijem, uspelo je da uradi gotovo nemoguću stvar, da rasturi dobre odnose sa susedima, koji od prvog dana podržavaju njegovu nezavisnost – Crnom Gorom, Severnom Makedonijom čak i Albanijom. U Prištini ne mogu da oproste Skoplju, a naročito Tirani što zajedno sa Srbijom tesno radi na uspostavljanju ekonomske zone bez barijera (Open Balkan), smatraju ovo za izdaju Kosova i traže da napuste inicijativu. Ni Crna Gora nije ostala pošteđena Kurtijevog gneva, pa je i ona dobila lekciju kako treba da se ponaša prema jednoj državi koja iznad svega drži do svoje suverenosti. Premijer u Prištini najavljuje da će srušiti sporazum o demarkaciji granice Kosova i Crne Gore, koji je posle mnogo muka postignut 2018. godine, jer smatra da je to bila „fatalna greška“ kojom je Kosovo „izgubilo teritoriju“.
Nakon Evropljana, prijatelja u regionu i prvih suseda, dolazimo do Kurtijevog najvećeg „zalogaja“, a to su SAD, bez premca najveći pokrovitelj kosovske nezavisnosti. Gluv na vrlo otvorena upozorenja Vašingtona da „istorija ne počinje od njega“ (ambasador SAD u Prištini Filip Kosnet), Albin Kurti od prvog premijerskog dana ulazi u direktnu konfrontaciju sa SAD, ubeđen da ima njihovu bezrezervnu podršku, šta god da radi. Najpre se sprdao se sa dijalogom sa Srbijom, stavljajući ga na dno prioriteta svoje vlade, pa je uz veliki pritisak taj proces ipak podigao u sam vrh. Potpuno ignoriše američke savete da se priključi inicijativi „Open Balkan“ kao dobrom koraku ka stabilizaciji regiona i bržem priključivanju EU. Gubi iz vida i da SAD ista upozorenja upućuje i Bosni i Hercegovini, čime Vašington doslovce „crta“ svoju ogromnu podršku Beogradu, Tirani i Skoplju za njihovu inicijativu i traže od svih ostalih na Balkanu da joj se pridruže.
Vrhunac dolazi potpuno nepotrebnim stavljanjem pred Skupštinu Kosova prošlogodišnjeg Vašingtonskog sporazuma, a naročito odlukom većine da se taj sporazum odbaci. Amerikanci, ali ne samo oni, jednostavno ne mogu da shvate da neka vlada odbija da sprovede državne obaveze koje je preuzela prethodna. A ni u snovima ne mogu da prihvate aroganciju da neko odbaci sporazum sa SAD pod istim obrazloženjem – da ga je donela prethodna predsednička administracija u Vašingtonu.
Pokušaj „vađenja“ Prištine tek je bio bizaran i dobio je više nego hladan odgovor. Posthumno dodeljivanje medalje Bou Bajdenu, sinu američkog predsednika, trebalo je, valjda, da bude još jedan dokaz da je Priština zahvalna Americi na podršci koju joj pruža, ali odgovor je bio više nego hladan i pitanje je da li su ga Kurti i njegov tim pravilno razumeli. Primajući ovu medalju i uz kurtoazne izraze zahvalnosti, američki ambasador Kosnet poručio je vlastima da će pokojnom sinu predsednika Bajdena „na najbolji način odati počast ako svi građani Kosova rade za budućnost”. Drugim rečima, ovakvi gestovi poput odlikovanja, medalja, dizanja spomenika američkim zvaničnicima, davanje imena ulica po njima, više “ne piju vodu”, potrebne su odluke i potezi koji su okrenuti budućnosti, a to Kurti odbija da radi.
Za dva meseca Kurtijeva politika biće na velikom testu i pratiće se podrška koju će dobiti na lokalnim izborima 17. oktobra. Realno je da ako ovi izbori pokažu Kurtijev pad (ispod 50 odsto koje je imao na parlamentarnim izborima), Kosovo ulazi u period političke krize i pripreme za vanredne izbore. Možda Albin Kurti zaista veruje u to da je njegova politika diskontinuiteta sa svim prethodnim vladama, uključujući i obaranje svih njihovih odluka, potpisivanje crte i kretanje od početka, zaista jedini način kako treba da se ponaša jedna suverena zemlja. Možda zaista veruje da u dokazivanju te suverenosti treba da sruši odnose sa apsolutno svim međunarodnim partnerima, od prvih komšija pa do EU i Sjedinjenih Država i da ih natera da oni, a ne on, promene svoje pozicije prema kosovskoj suverenosti. Ali ta nezavisnost koju Kurti traži i za koju je do sada dobijao glasove, ne postoji više nigde u savremenom svetu, takvu nezavisnost nema ni Holandija, pa čak ni SAD, niti je traže. U izrazito međuzavisnom svetu, čak i najrazvijenije države traže put za svoje interese u kompromisima sa drugima, a ne u suprotstavljanju svojej nezavisnosti nečijoj drugoj. To su koncepti iz davnih vekova, na sreću prevaziđeni. Ali ne i na Kosovu. Možda će Kurti još jednom dobiti podršku većine kosovskih Albanaca za svoju politiku “tvrde” nezavisnosti koju nikome ne treba da dokazuje, ali sa tom podrškom više ništa neće moći da uradi. Neće imati gde da je praktikuje, jer će njegovo Kosovo osvanuti kao čudna zajednica koja je rešila da samu sebe izoluje od celog sveta.