Изборник Затворити

NEMAČKA MISLI OZBILJNO SA SRBIJOM

„Sirota, stara Nemačka, prevelika za Evropu, previše mala za svet“ (Poor old Germany, Too big for Europe, too small for the world) – ovaj evergrin Henrija Kisindžera nije izlizan ni u danima kada sa scene silazi Angela Merkel, bez sumnje jedan od najuticajnijih evropskih i svetskih lidera u 21. veku. O njenom političkom nasleđu u svetu se mnogo govori, kako i zaslužuje prva dama koja se uspela na funkciju nemačkog kancelara, ali i osoba koja na toj dužnosti deli prvo mesto po dugovečnosti u periodu nakon Drugog svetskog rata, zajedno sa svojim političkim ocem, Helmutom Kolom. Svet će dugo ispitivati tačnost Kisindžerove opaske o Nemačkoj, a u kontekstu ere Angele Merkel, ali što se tiče Balkana, a posebno Srbije, Nemačka je u tom periodu bez sumnje ostala i velika i po mnogo čemu odlučujuća za glavne političke i ekonomske procese.

 

U jednu od oproštajnih poseta, pre nego što se povuče nakon predstojećih parlamentarnih izbora, Angela Merkel posetila je i Beograd i to je zaista specijalna privilegija za Srbiju. Njen gest da dođe samo u Beograd i razgovara sa srpskim predsednikom Vučićem, a da sa svim ostalim Balkancima razgovara grupno, u Tirani, jaka je poruka i njenom nasledniku u kojoj razmeri treba da poklanja pažnju balkanskim pitanjima. Srbija zaista jeste bila centralno mesto u balkanskoj agendi Angele Merkel, kojeg je inača držala prilično visoko u svojim spoljnopolitičkim prioritetima.

 

U Beogradu su vrlo kasno i na veoma težak način shvatili da su Srbija i Balkan visoko na lestvici interesovanja Angele Merkel. Boris Tadić je od nje dobio čuveno gledanje na sat i oslovljavanje sa „mladi čoveče“ na pres-konferenciji 2011, kao odgovor na njegovu samouverenost da je za napredovanje Srbije ka EU dovoljno što je uhapsio Mladića i Karadžića i da nemačka kancelarka mora zbog toga da gleda kroz prste Srbiji oko Kosova, gde je srpski predsednik obećavao jedno, a na terenu sprovodio sasvim drugo, uključujući i podizanje barikada i sukobljavanje sa Kforom. Srbija i njen tadašnji predsednik proćerdali su skoro polovinu mandata najuticajnije evropske političarke pokušavajući da je izigraju.

 

A ona je imala ozbiljne ambicije sa Srbijom i to je vrlo brzo počelo da se obistinjuje. Razume se, sa novim partnerom u Beogradu, Aleksandrom Vučićem, koji je od prvog dana dobro shvatio pravila igre sa Nemačkom i njenom kancelarkom. Merkel je sasvim ispravno tretirala Srbiju kao ključnu državu na Balkanu, u smislu da od njene stabilnosti ili nestabilnosti zavisi i stabilnost celog regiona. Njena politika nije bila „lomljenje“ Srbije i njenih interesa, kako su to pogrešno tumačili Vučićevi prethodnici. Merkel je Srbiju „ubacila“ u nekoliko procesa, dužeg trajanja, i na taj način osigurala njeno partnerstvo, samim tim i uticaj na najveći deo Balkana. Prvi i najvažniji bio je proces oko Kosova. On je dizajniran u Berlinu, predat Evropskoj uniji na vođenje, ali uz stalni nadzor i punu kontrolu od strane njegovog kreatora. Berlin je odavno postavio očekivane ishode ovog procesa i s vremena na vreme nemački političari podsećaju na to da Srbija ne može da očekuje ulazak u EU pre nego što reši odnose oko Kosova. Berlin je i glavni pokrovitelj misije Miroslava Lajčaka, specijalnog evropskog izaslanika za kosovski proces. A posebno će ostati u sećanju brutalno torpedovanje pokušaja administracije Donalda Trampa da preuzme od EU kosovski proces, tako što su sastanak u Beloj kući i potpisivanje sporazuma, planirani za jun prošle godine osujećeni iznenadnim objavljivanjem optužnice protiv Hašima Tačija, tadašnjeg predsednika Kosova.

 

Drugi proces u koji je Nemačka „uvukla“ Srbiju je čedo Angele Merkel – Berlinski proces čija je osnovna ideja formiranje otvorene ekonomske zone na Balkanu, kao supstitucije za usporen prijem balkanskih država u Evropsku uniju. Iako su i Nemačka i njena kancelarka, ali pod njihovim uticajem i EU mnogo investirali u ovaj projekat, male su šanse da će on donositi neki efekat posle odlaska Angele Merkel. On ni do sada nije uspeo da međusobno integriše balkanske aspirante na članstvo u EU, njegovi dometi, osim retoričkih, nisu bili veliki. Možda će kao jedino dobro nasleđe iza Berlinskog procesa ostati to što je pobudio stvaranje „Otvorenog Balkana“, autentične balkanske inicijative, svakako veoma slične Berlinskom procesu, ali kvalitativno drugačije i potentnije.   

 

I treći proces u koji je Nemačka pod Angelom Merkel uspela da „uvuče“ Srbiju je njeno snažno uključivanje u lance snabdevanja nemačkih industrijskih giganata. Ova veza je strateška, dugoročna i na njoj se baziraju i interesi Nemačke u Srbiji i na Balkanu, a naročito interesi Srbije da podigne svoju ekonomiju i uđe u „viši razred“ ekonomskog partnerstva sa najrazvijenijom Evropom. Investicije nemačkih džinova, poput „Simensa“, „Boša“, „Kontinentala“ potvrda su da Berlin misli ozbiljno sa Srbijom, ma koliko se sa njom ne slaže oko nekih ključnih političkih pitanja, pre svega oko Kosova. Ali uveren je da to važno pitanje za stabilnost Balkana veoma teško može biti rešeno bez uključivanja srpske ekonomije u nemačke lance snabdevanja.

 

Vlasti u Beogradu, od dolaska Aleksandra Vučića, dobro su razumele ove namere Angele Merkel. Vučić ih je svatio kao poziv na saradnju bez ostatka, bez obzira na to što ima i dobre i loše strane. Ali veoma jasno je zaključio da je alternativa potpuno porazna za Srbiju. Nijedan svoj strateški interes Srbija ne bi mogla da ostvari kroz konfrontaciju sa Nemačkom, a to je pokušavala do 2012. godine. Ni potpuna saradnja sa Berlinom, kakva je od 2012, neće biti garancija da će Srbija ostvariti baš sve svoje državne ciljeve, ali to će samo značiti da ti ciljevi nisu ni bili realni. Na primer, članstvo Srbije u EU u narednih nekoliko godina, ili vraćanje Kosova u državni i pravni poredak Srbije ili, možda, ulazak u EU bez rešenog kosovskog pitanja (po receptu Kipra). Kao mala država i pre svega mala ekonomija, Srbija može da se nada prosperitetu u budućnosti isključivo kao partner Nemačke. Ona će i posle Angele Merkel biti jednako prevelika za Evropu, kao i u Kisindžerovo doba i to je činjenica kojoj Srbija nema nikakav interes da se opire.

Posted in Vesti