Dok se u Srbiji privodi kraju međustranački dijalog o uslovima za održavanje izbora idućeg aprila, možda je vreme za jedan naš mali doprinos. Evo nekoliko predloga kako bi trebalo da izgledaju kampanja i glasanje za predsednika Srbije, parlament i gradske vlasti u Beogradu:
Izbori se održavaju bez posmatrača OEBS-a, izbori se odvijaju i bez domaćih organizacija specijalizovanih za njihovo praćenje jer su proglašene “stranim agentima”. U kampanji i na izborima ne mogu fizički da učestvuju lideri većih opozicionih partija, jer su ili u zatvoru ili su pod pritiskom morali da napuste zemlju. Biće blokirani svi sajtovi koji promovišu anti-vladine stavove i političare, a na velike digitalne kompanije kao što su Google i Apple biće izvršen pritisak da sa svojih platformi skinu sve političke poruke i reklame kojima se kritikuje vlast. Na biračkom mestu moći će da se ubacuje neograničeni broj listića ako ste skriveni iza državne zastave, a član biračkog odbora zaklanja taj prizor tako što se postavlja između vas I sigurnosne kamere.
Strašno, reći ćete, ovo ne dolazi u obzir, ovo je čista represija. Srbija je svetlosnim godinama daleko od ovakvog pozorišta od izbora. Ustvari, pod ovakvim merama nema govora ni o kakvim izborima.
Tačno je, ovaj “predlog izbornih uslova” nema veze sa Srbijom, prilično je šokantno tražiti ovako nešto 2021. Međutim, ima veze sa Rusijom i u pitanju je samo kratak opis uslova pod kojima su proteklih dana održani parlamentarni izbori i na kojima je ponovo i veoma ubedljivo pobedila Putinova Jedinstvena Rusija. Naša mala “podmetačina” sa presađivanjem ruskih izbornih uslova u srpsku politiku ipak nije neslana šala. Ona je sasvim logična jer se jedan broj žestokih boraca za fer izborne uslove u Srbiji u isto vreme zalaže za što više Rusije u Srbiji, smatra tu zemlju uzorom, a njenog lidera vođom i zaštitnikom malih naroda U svakom slučaju smatraju Rusiju modelom po kojem bi trebalo da se šije i srpska politička košulja.
Celo desno krilo srpske opozicione scene, ako na njoj uopšte postoje centristi i levica, srčano baštini vrednosti nove Rusije, one Putinove. Rečnikom socijalističkog samoupravljanja, oni su i “idejno i akciono” sledbenici vladajuće ruske garniture i njenog neprikosnovenog lidera. S jednom malom razlikom. Presadili bi iz Rusije sve što postoji, ali ne i njihove izborne uslove, jer pod njima ne samo da ne bi mogli ništa da urade na izborima, nego bi bili sprečeni da na njima učestvuju. Na ovaj ili onaj način. Mnogi od njih već su isprobani u praksi i prilično su delotvorni.
Kako je onda moguće da su pregovaračke klupe o izbornim uslovima u Srbiji dupke pune obožavalaca Putina i Jedinstvene Rusije, izuzimajući sitnicu od izbornih uslova? Odakle ideja da je sve rusko dobrodošlo u Srbiju, osim onog ključnog zbog kojeg su ta ista Rusija i njen lider tu gde jesu i zbog čega im se fanovi iz Srbije dive?
Dobar deo opozicije u Srbiji računa da će narasti na krilima zaista raširenog pro-ruskog sentimenta među biračima. Oni se s ponosom predstavljaju kao jedini autentični zastupnici novo-ruskog projekta u Srbiji, ponekad ulaze u žestoke svađe oko toga ko je pravoveran i ko ima pravo da se tako legitimiše. Rado putuju u Rusiju i sastaju se sa političarima iz establišmenta i vraćaju se u Srbiju sa fotografijama sa tim ljudima, poput nekih licenci da su baš oni ovlašćeni uvoznici te političke robe.
Ali u isto vreme za sebe i Srbiju traže izborne uslove koji vladaju u Evropi. Bez obzira da li su na sastancima sa evro-parlamentarcima, ili iz odbojnosti prema “stranom mešanju” učestvuju na drugom, domaćem pregovaračkom dijalogu, jednako su besni na EU zašto nije dovoljno pritisla Aleksandra Vučića i naterala ga da popusti opozicionim zahtevima. A ti zahtevi su zaista trivijalni kada se uporede sa ruskom političkom realnošću, koju bi rado primenili i u Srbiji.
Jedinstvena Rusija politički je i državotvorni uzor, na primer, Dverima koji su sa njima potpisali sporazum o saradnji 2016 godine, ili Zavetnici koji imaju sličan sporazum sa Rusima od 2017, svojevremeno je u ime DSS-a sporazum o saradnji sa Jedinstvenom Rusijom potpisala i Sanda Rašković-Ivić, danas članica Narodne stranke Vuka Jeremića. Stranački sporazum sa Jedinstvenom Rusijom imaju i vladajući naprednjaci i to ne jedan, već dva. Prvi je potpisao Tomislav Nikolić, kao opozicionar još 2010. godine, a drugi Marko Đurić osam godina kasnije.
Ipak, za sve te godine SNS nije pretočio ruski recept u državnu politiku Srbije, stranačku saradnju sačuvao je kao svoju “privatnu” stvar, a državne poslove vodi po evropskom modelu, ne ruskom. Uključujući tu i otvorenost da u pregovorima oko izbornih uslova učestvuju i poslanici Evropskog parlamenta. Verovatno je to jedan od bitnijih razloga zašto pro-ruski političari u Srbiji često tužakaju Vučića ruskim autoritetima da nije njihov iskren partner, da je okrenut Zapadu i da Moskva treba da mu uskrati podršku.
Oni bi to svakako drugačije samo da su u prilici. Samo da pod punokrvnim evropskim izbornim uslovima, koje vatreno traže, ostvare izbornu pobedu i onda bi primenili baš sve iz agende koju su uvezli sa istoka i koja im je pri srcu. Uključujući i uslove izbornog pozorišta sa početka teksta.