Sledbenici narodnog predanja da su Srbima za sve loše u životu najviše krivi Britanci nisu imali nikakvu dilemu kada su prošle nedelje čuli da je premijer Boris Džonson odredio svog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan. Eto, rešili su da nas dokusure, malo im je što se nama već bave američki i evropski izaslanici, bez Britanca taj pakleni posao ne može da se završi. A još kad su u istoj vesti saznali da to nije običan diplomata, nego prvi general britanske armije i šef vojnog dela NATO-a, sve je postalo jasno kao dan – upotrebiće najveću silu da ostvare svoj vekovni cilj, uništenje Srbije, jasno.
Nažalost, u ovome nema baš mnogo preterivanja, iako nam je namera bila da sarkastičnim tonom ukratko opišemo prilično rašireno gledanje na ulogu Britanije u rešavanju aktuelnih balkanskih problema. Biće da je ova karikatura samo ublažena, a ne prenaglašena, verzija stvarnosti. A stvarnost oblikuju i ovakvi stavovi: Englezi patološki mrze Ruse, a pošto ne mogu da im naude, svoju frustraciju iskaljuju na Srbima, jer za njih smo mi i Rusi ista meta, kaže jedan od etabliranih srpskih analitičara i veći potrošač televizijskog vremena u udarnim terminima.
Narativ koji se gradi ovakvim usmenim predanjem, s kolena na koleno, nikad nije bio od pomoći Srbiji, a naročitu štetu pravi danas, kada uspeh najvažnijih nacionalnih poslova mnogo zavisi od toga kako će se Srbija sporazumeti sa svetom. Ako je ovo način za sporazumevanje, onda nemamo čemu da se nadamo. Opet, bila bi šteta ne isprobati neki drugi način i samo za (istorijski) trenutak okačiti gusle, a možda i pevača, na zid, pa pokušati da razumemo šta se stvarno dešava oko nas i zašto nam šalju tolike izaslanike, sve jačeg od jačeg.
To što je Boris Džonson imenovao izaslanika za Balkan ne sme da bude iznenađenje ni za koga ko je u poslednjih pet godina bar ovlaš pratio vesti iz Londona. Postepeno izlaženje Britanije iz EU išlo je istovremeno sa kreiranjem njene nove uloge i novih politika prema svetu, sada kao samostalnog faktora, doduše i dalje čvrsto vezane za NATO čiji je jedan od stubova. Ovo se odnosi i na Balkan, pa je tako još pre četiri godine Gornji dom Britanskog parlamenta zatražio od svih koji to žele i mogu da ga posavetuju u kom pravcu treba da ide nova britanska politika prema Balkanu. Naš Međunarodni institut za bezbednost je tada uputio Parlamentu obimnu i detaljnu analizu, sa preporukama, od kojih su mnoge ugrađene u završni izveštaj Komiteta za međunarodne odnose Doma lordova
Od tada je u Londonu napravljen potpuno novi okvir za smeštanje nove Britanije u sve svetske okvire, geografske, ekonomske, ekološke, humanitarne, naučne, tehnološke. “Globalna Britanija” (Global Britain) je uobičajen naziv za ovu novu strategiju, u kojoj su se našli i Balkan i Srbija i to ne na njenoj periferiji. Šta to znači u praksi mogli smo da vidimo još u prvoj polovini ove godine, mnogo pre nego što je Džonson imenovao generala Stjuarta Piča za svog izaslanika za region.
Samo nekoliko meseci pošto je i formalno izašla iz EU, Britanija je u Beograd poslala najpre svog ministra za izvoz, prvog u poslednju 21 godinu, a odmah posle njega i ministra odbrane, što je bila prva takva poseta uopšte. Sa ministrom za izvoz došao je i novi spoljnotrgovinski sporazum sa Srbijom, a u “miraz” i odluka britanske kreditne agencije da duplira svoju podršku projektima u Srbiji, sa dve na čak četiri milijarde funti.
Pre nego što se vratimo imenovanju generala Piča za premijerovog izaslanika za Balkan, ne treba da preskočimo činjenicu da Boris Džonson već godinu dana ima svog trgovinskog izaslanika za Balkan, poslanika u Donjem domu Martina Vikersa.
I odakle pravo bilo kome da posle svih ovih poteza doživi kao iznenađenje to što će se političkim, diplomatskim i bezbednosnim pitanjima Balkana od sada baviti i specijalni izaslanik britanskog premijera? General Stjuart Pič dolazi na ovo mesto, a da čestito nije ni potrošio svoju prvu penziju. U njoj je od juna, a otišao je sa najviših vrhova koje jedan vojnik može da dosegne. Bio je komandant britanskog ratnog vazduhoplovstva, načelnik generalštaba oružanih snaga Britanije, a od 2018. i šef vojnog komiteta NATO-a, odnosno prvi oficir Alijanse.
Verovatno ne postoji ličnost sa većim autoritetom koga je Boris Džonson mogao da zamoli za ovaj posao. I ako ima simbolike u tome da se za diplomatskog izaslanika na Balkan šalje punokrvni vojnik, mora se imati u vidu da je general Pič najveći deo skoro 50-togodišnje karijere proveo radeći sa NATO-om i za NATO. Njegovo diplomatsko iskustvo gotovo je jednako bogato kao njegova vojnička karijera. Ovaj četvorostruki počasni doktor nauka na britanskim univerzitetima veoma dobro zna šta znači “Globalna Britanija”. “Globalna Britanija, govorio je još 2017, nije slogan koji je smišljen da zameni Bregzit, nego je to način mišljenja i način rada”.
A i to šta će biti njegov posao nije nikakva tajna. Ima ga u strateškom dokumentu Britanske vlade iz marta ove godine pod nazivom “Globalna Britanija u doba nadmetanja – Integrisani pregled bezbednosti, odbrane, razvoja i spoljne politike” (Global Britain in competitive age – The Integrated Review of Security, Defence, Development and Foreign Policy). Britanija želi da integriše sve svoje resurse, kako bi u novoj “formi”, izvan EU, nastavila da bude jedan od dominantnih faktora u globalnoj politici, ekonomiji, nauci, bezbednosti, tehnologiji, kulturi. To što na Balkan dolazi jedan od njenih najboljih ljudi, to je samo još jedan znak koliku važnost Britanija pridaje regionu u mozaiku svojih globalnih interesa i planova. I ako na Balkan gleda između ostalog i kroz prizmu bezbednosti, a gleda, onda je njen strateški cilj da rešava bezbednosne probleme, u saradnji sa drugima, pre nego što oni postanu problem za Britaniju i njene građane.
General Pič ne kreće na svoj balkanski posao od nule. Naprotiv, baš britansko iskustvo iz rešavanja srpsko-albanskog problema je najpozitivnije i najkorisnije koje može da ima bilo koji strani predstavnik. Ovde se zaboravlja da je najveći proboj u dijalogu Beograda i Prištine napravljen baš onda kada su diplomatijom EU pilotirali Britanci – Ketrin Ešton i njen savetnik Robert Kuper. Oni su doveli Srbe i Albance za pregovarački sto i oni su za kratko vreme doveli dve strane do Briselskog sporazuma, koji je do danas najveće dostignuće dijaloga. I sve je stalo kada su ovaj posao od Britanaca preuzeli drugi Evropljani, najpre Federika Mogerini. Uz novo angažovanje Gabrijela Eskobara, kao izaslanika Amerike i uz veterana balkanskih diplomatskih poslova Miroslava Lajčaka, angažovanje ser Stjuarta Piča nagoveštava da se ovi poslovi privode svom kraju.
Srbija ima sve razloge za optimizam zbog ovakvog sleda stvari, zato što ona ima najviše interesa da razni balkanski status quo budu promenjeni i čvorovi razrešeni. Kao najvećoj, najbogatijoj i najuticajnijoj zemlji regiona njoj je, prirodno, najviše stalo da se nađu dugoročna rešenja, kao rezultat kompromisa i da se iskorači iz post-konfliktnih režima u kojima je već decenijama. Uostalom, to je i njena zvanična politika, koja je po prvi put za nekoliko decenija u rezonanci sa politikom najuticajnijih država sveta, a ne u kontra-štimu. General Pič dolazi kao deo te zajedničke misije i zato mora da dobije svaku podršku koja mu je potrebna. Šta je alternativa to već dobro znamo iz usmenog predanja narodnih pevača, koje se prenosi s kolena na koleno.