Praktično svi Albanci u Albaniji glasali bi da se njihova zemlja ujedini sa Kosovom. Nedavno istraživanje, doduše, pokazuje da je takvih oko 80 odsto, a da se 16 odsto protivi uniji sa Kosovom, ali kada bi se ove brojke pretočile u referendumski rezultat, dobili bismo aklamaciju. Sa druge strane, one kosovske, vlada takođe visoka podrška ovoj ideji, mada se mora primetiti da je ona manja, oko 64 odsto (početak 2020. godine).
I, na ovome se manje-više, završava svaka racionalna priča o sve-albanskom ujedinjenju, jer bilo koji korak dalje, to jest građenje političke misije na ovim podacima vodi ili u daleku istoriju, ili u sferu nerealnog. Uglavnom, ovi podaci, ma koliko uverljivi, nemaju nikakvu upotrebnu vrednost.
U Albaniji su toga potpuno svesni. U istom upitniku gde su skoro svi rekli da bi voleli da žive u istoj državi sa Kosovom, ogroman broj njih (više od pola) reklo je da to nije izvodljivo. Da li su zbog toga tužni ili ravnodušni, ne znamo, ali jasno je da su na oba pitanja dali iskren odgovor. Ne znamo ni koliko Albanaca na Kosovu misli da je ujedinjenje izvodljivo, ali ima mnogo razloga da verujemo da su oni manje realistični od svojih sunarodnika iz Albanije.
To se donekle može dokazati refleksijom vladajuće politike Tirane, odnosno Prištine, povodom pitanja ujedinjenja, a naročito oko izvodljivosti takvog koncepta. Edi Rama svojim stavovima “u dlaku” reprezentuje raspoloženje svojih birača. Najpre, nevoljno je i govorio o ovoj temi na nedavnoj pres-konferenciji posle razgovora sa Albinom Kurtijem. Pitanje o tome dobio je od kosovskog novinara i dočekao ga sa čuđenjem, čak i sa otporom – “Jel to neka provokacija”? Ipak, otkrio je da bi na nekom zamišljenom referendumu glasao “za” ujedinjenje. Bila bi senzacija (i političko samoubistvo) da je odgovorio drugačije, jer tako misli 80% njegovih građana. Ipak, Rama stavlja tri tačke iza svog prvog odgovora i dodaje da – ne zna kada bi to ujedinjenje moglo da se desi.
U ovom nastavku rečenice sadržana je sva razlika u tome kako na ujedinjenje gledaju u Tirani, a kako u Prištini, i ta razlika je velika, suštinska. Da li je pozicija Edija Rame rezultat osluškivanja stavova njegovih birača, ili je njihov stav zasnovan na politici njihovog premijera, manje je važno i verovatno je kombinacija jednog i drugog. Uglavnom, Albanci u Albaniji ne kriju da bi intimno voleli da žive zajedno sa Kosovom, ali su veoma svesni da tako nešto može da se desi samo onda kada (ili ako) uđu u Evropsku uniju. Ujedinjenje sa Kosovom, bar što se tiče Albanije, ne izgleda kao politički, a kamoli državotvorni koncept, ono je intimna želja za koju malo ko želi politički da “zalegne”, a skoro niko da svoju sudbinu veže za njeno ostvarivanje.
U Prištini stvari stoje drugačije. U ujedinjenje sa Albanijom veruje se punom snagom i u tome se traži pravovernost svake politike. Albin Kurti samo je jedan od tamošnjih “ujedinitelja”, iako su ga do dolaska na vlast na Zapadu smatrali svim onim što nije – liberalom, modernim liderom neopterećenim ratom i istorijom. Pokazao je u punom svetlu da se po snazi svog nacionalizma nimalo ne razlikuje od svojih prethodnika, Ramuša Haradinaja na primer i drugih koji su ujedinjenje sa Albanijom tretirali kao nacionalni zadatak.
Kurti je i na delu demonstrirao svoje ambicije za brisanje granica. Ne samo da je glasao u Tirani, na poslednjim parlamentarnim izborima, nego je čak i kandidovao svoju listu “Samoopredeljenje” za ulazak u albanski parlament. Razume se, nije dobio nijedan mandat, čemu se možda nadao, ali nije dobio ni razumevanje za ovu svoju avanturu pa i provokaciju, čemu se sigurno nije nadao. Prekrdašio je do te mere, da se razočarala čak i njegova obožavateljka Viola fon Kramon, izvestilac za Kosovo Evropskog parlamenta. Kurtija su dobro razumeli u Tirani, ali su baš zbog toga i negodovali zbog njegovog ponašanja. Jednostavno, u Albaniji se ne oduševljavaju romantičarskim konceptima o nacionalnom ujedinjenju iz 19. veka. Zagledani su u 21, i u svog premijera-savremenika, koji “gura” saradnju u regionu, kao put da se nacija izvlači iz ekonomskih problema. I u tome se drzne da najbliže sarađuje čak sa Srbijom, znajući da će jednog dana i sa njom biti u državnom savezu, zvanom Evropska unija.
S druge strane, Kurti govori o jedinstvu “istorije, naroda i jezika”, i to kao o argumentima za politički projekat ujedinjenja, a krivicu za razdvojenost Kosova i Albanije pripisuje “trenutnoj situaciji”. On o državnom ujedinjenju misli ozbiljno, pa tako misle i njegovi birači. Sve zajedno, to prirodno stvara napetost između dve albanske grupacije, sa dve strane granične linije, i potencijalno ozbiljan unutar-etnički čvor, koji se može pretvoriti u pravu porodičnu svađu. Zaslugom Kosova i njegovih lidera, isključivo, jer njihovo odsustvo državništva i osećaja za epohu u kojoj žive ne može da se sakrije.
Albanija i Kosovo, po mnogo čemu, i sada funkcionišu kao jedan ekonomski i socijalni entitet. Otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost, dve vlade sklopile su čak 80 sporazuma o saradnji u svim oblastima, što je verovatno rekordna brojka u međunarodnim odnosima. Samo na nedavnoj zajedničkoj sednici dve vlade, održanoj u Elbasanu u Albaniji, potpisali su 13 sporazuma, neki od njih tiču se lakšeg protoka robe i putnika, olakšica kod dobijanja boravišnih dozvola i sličnih stvari koje zaista olakšavaju život sa obe strane. Utisak je da ovakav ritam diktira Tirana, jer s jedne strane želi što veće otvaranje, ali bez zadiranja u priče o zajedničkom suverenitetu, državnom ujedinjenju ili u neki sličan koncept iz vremena rađanja nacionalnih država pre 200 godina. Da se pita samo Priština, stvari bi verovatno izgledale drugačije, moguće da bi prvo bio napisan ugovor o ujedinjenju, pa tek onda neki “bezvredni” sporazum o socijalnom osiguranju i slične odluke daleko nižeg nacionalnog značaja.
San o takozvanoj “velikoj Albaniji” sanja se sa obe strane Prokletija, s tom razlikom što su s jedne strane svesni da je u pitanju samo san i ništa više, i da se posle buđenja vraćaju u realni život gde stvari stoje drugačije. Na Kosovu, međutim, ovakvi snovi traju po 24 sata, tako da buđenje neće biti prijatno.