Bez iznenađenja prošao je i ovaj 9. januar, dan kada se u Bosni i Hercegovini testira izdržljivost njene celokupnosti. U Banjaluci je održana parada, naoružane jedinice u paradnom koraku pevale su pesme iz filmskih hitova, aplaudirali su im sa bine čelnici Republike Srpske i odlikovani gosti. U Sarajevu se demonstriralo protiv svega što se događa u Banjaluci, tražila se zabrana i ukidanje. Međunarodni centri još jednom su izražavali zabrinutost, duboku zabrinutost i uznemirenje, i pozivale na dijalog oko pravaca kako dalje.
Već sledeći dan, 10. januar, vratio je BiH i sve njene delove u „redovno stanje“, a čini se da će godina koja sledi biti dosta drugačija od prethodnih. To sugeriše „gomilanje“ posredničkih i izaslaničkih snaga u i oko Bosne i Hercegovine, spremnih da reaguju kako bi lokalne bosove naterali na novi dogovor. U kom pravcu će ići njihova akcija, pokazaće vrlo brzo oni sami, ali dobro je da se pre toga razgrnu dugogodišnje magle i učaureni stereotipi koji o BiH vladaju pre svega u svetu koji se oseća dužnim da joj pomogne da profunkcioniše.
Koliko je jak i da li uopšte postoji separatistički plan u Banjaluci? Da li Dodik zaista vodi Republiku Srpsku u krilo Srbije i da li Aleksandar Vučić zajedno sa njim pravi neku veliku Srbiju? Jesu li Bošnjaci zaista jedina snaga koja istinski želi celovitu Bosnu? Želi li Turska zaista samo za sebe svoju balkansku filijalu, a da li možda isto to hoće Rusija? Predrasuda je na pretek, a još je gore što one traju previše dugo, pa su od BiH napravile državu-olupinu koja nikome ne treba, ni spolja ni u njoj samoj. Za prvi korak u godini u kojoj stvari mogu da se pokrenu nabolje, pokušajmo da se „obračunamo“ samo sa nekim uvreženim stereotipima.
Priču o mogućem osamostaljenju Republike Srpske pa i o njenom spajanju sa Srbijom, lansira isključivo srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik, kao manipulaciju usmerenu ka sopstvenim biračima. Dodik nikada ne bi imao petlju da povuče Republiku Srpsku u otcepljenje od BiH. Treba se setiti njegove pozicije u trenutku kada je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008, a on bio premijer. Rekao je da je to stvar Srbije, a da je njegov posao da obezbedi dobar život građanima Republike Srpske.
To je pravi Dodik. Govoriće svašta, imaće radikalnu retoriku, biće najvatreniji nacionalista, ali kada dođe čas za radikalne odluke, on će se povući. U Beogradu su kritične 2008. mnogi od njega očekivali da stane uz braću, da radikalizuje prilike u BiH, kao odgovor na proglašenje kosovske nezavisnosti, ali on se okrenuo na drugu stranu.
Odluke koje Dodik sada forsira kroz parlament Republike Srpske i kojima se nagoveštava odvajanje od zajedničke države jesu opasne i dovode tenzije u BiH do vrhunca. Ali on ima autoritet da ih u svakom trenutku zaustavi i on će to da uradi. Najopasnije je što se tim odlukama radikalizuje javno mnenje na obe strane, do granice kada ne može sve da se kontroliše, pa su izolovani incidenti sasvim mogući.
Suština sadašnje Dodikove radikalne pozicije su oktobarski opšti izbori. Na njima će se birati i parlamenti entiteta, kao i članovi Predsedništva BiH, dakle i njegova funkcija je u pitanju. Ulog je veliki, njegova politika je već duže na silaznoj putanji i podiže se samo radikalizacijom. Dodikov SNSD je pre godinu dana izgubio lokalnu vlast u Banjaluci, a on to ne može da zaboravi. Kao političar od instinkta, nošen nagonom za samoodržanjem, banjalučki poraz pamti kao ultimativnu ugroženost i zato izlaz traži u radikalizaciji.
Zato će Dodik sa sve više žara da nastavi svoj populizam. Sankcije SAD kojima je izložen predstavljaće kao napad na ceo narod, biće surov prema vlasti u Sarajevu, blokiraće je, pa će sa tim imidžom „jakog momka“ u oktobru na odsudne izbore.
On u Srbiji nema nikakvu podršku za separatizam, čak ni verbalnu. Separatistički narativ koji forsira Dodik ne dolazi iz Beograda i od srpskog predsednika, naprotiv. On nanosi štetu interesima Srbije. Beogradu apsolutno ne odgovara bilo kakav negativni, a naročito radikalni razvoj događaja u BiH. To je jedan od glavnih razloga zašto će Dodik zatezati stvari do samog kraja, ali neće preći granicu. Vođen, već pominjanim, nagonom o samoodržanju.
BiH je jedno od najvećih izvoznih tržišta za Srbiju (oko 2 milijarde evra godišnje) i ubedljivo najveća baza za izvoz u regionu. Srbija ima velike investicione planove u BiH – hidroelektrane na reci Drini, auto-put Beograd-Sarajevo, telekomunikacije. Sve to bilo bi ugroženo bilo kakvom radikalnom akcijom Dodika i Republike Srpske.
Zato Beograd zaslužuje veće ohrabrenje da utiče na Dodika da spusti tenzije. Srpski predsednik Vučić u svakoj prilici ističe da Srbija poštuje suverenitet Bosne i Hercegovine, kao i njenu celovitost i da sa njom želi najbolje odnose. On naglašeno govori i o želji da Srbija razvije odnose sa Federacijom BiH do nivoa kakav već ima sa Republikom Srpskom. Vučić je u više navrata organizovao sastanke sa liderima svih konstitutivnih naroda u BiH, demonstrirajući svoju privrženost saradnji sa BiH kao celinom.
Što se tiče drugog BiH entiteta, a naročito centralne vlasti BiH, oni godinama pate od institucionalne blokade, koja već ima tragične razmere. Vlasti u Sarajevu, na primer, nisu imale mehanizam da uvezu vakcine, a pre nekoliko godina nisu imale ni dolar budžeta da gase ogromne šumske požare u centralnoj BiH. Njihov autoritet je na najnižem nivou, kako u Republici Srpskoj, tako i u Federaciji BiH.
Ovo je velikim delom posledica i autističnosti bošnjačkih političkih elita koje smatraju da zaslužuju ekskluzivitet u upravljanju centralnim organima vlasti. Nacionalizam bošnjačkih elita, a pre svega SDA kao najveće bošnjačke partije i njenog lidera Bakira Izetbegovića, razoran je za funkcionisanje BiH, jednako kao i Dodikov. Ta opcija ne zaslužuje podršku, a naročito ne zaslužuje sažaljenje kao žrtva, što inače eksploatišu maksimalno još od završetka rata.
SDA je visoko korumpirana struktura, dinastičkog tipa, pošto je vođstvo od osnivača partije i lidera bošnjačkog pokreta iz ratnog perioda Alije Izetbegovića posle njegove smrti ostalo u nasleđe njegovom sinu Bakiru. Na narativu o najvećoj žrtvi u građanskom ratu struktura oko SDA usisala je za dve i po decenije ogroman novac kako od arapskih donatora tako i od Evropske unije i zapadnih finansijera.
Turska i predsednik Erdogan odavno imaju rezerve prema SDA i Izetbegoviću, kao svojim dugogodišnjim glavnim partnerima u BiH. Ni Turska ne želi disfunkcionalnu BiH, ona želi da tamo vodi biznis, a Bošnjaci i njihove elite nisu u tome saveznici. Veći saveznik u toj turskoj strategiji za BiH su Beograd i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Okosnica tog zajedničkog strateškog interesa Srbije i Turske prema BiH je gradnja auto-puta od Beograda do Sarajeva, koji sponzoriše Turska. Problem sa ovim izuzetno važnim projektom je u nefunkcionalnosti institucija u Sarajevu koje ne mogu da se dogovore oko precizne trase kojim će put da prolazi. Ustvari, ovaj projekat sabotira bošnjačka elita u BiH, u čijem središtu su Izetbegović i SDA, zato što nad njim nemaju punu kontrolu.
Napetosti između Bošnjaka i Hrvata su tradicionalne, ali i njih su generisale nacionalističke političke elite, one nisu realan odnos jedne zajednice prema drugoj. Isto važi i za odnos Srba i Bošnjaka. Mostar, kao najveći grad u bošnjačko-hrvatskoj Federaciji je poligon za bošnjačko-hrvatski okršaj, grad je u potpunoj funkcionalnoj blokadi i tek prošle godine je prvi put uspeo da organizuje lokalne izbore nakon 12 godina!?
Kao i Beograd na bosanske Srbe, Zagreb ima presudan uticaj na bosanske Hrvate. Problem je što ustavni mehanizam u BiH dopušta da predstavnik Hrvata (u Predsedništvu BiH) nema legitimitet svoje nacionalne zajednice, već ga na to mesto dovode glasovi Bošnjaka. To je frustrirajuće za hrvatsku zajednicu, jer već drugi put nemaju svog autentičnog predstavnika u kolektivnom šefu države, već Željka Komšića, koji je već dva puta dolazio na funkciju člana Predsedništva BiH, uz pomoć glasova Bošnjaka, pobeđujući tako kandidata hrvatske nacionalne zajednice.
Na međunacionalnim tenzijama profitiraju isključivo korumpirane političke elite sva tri naroda. Građani glasaju za njih jer su pod uticajem njihove propagande, odnosno medija pod kontrolom ovih biznis-političkih klanova.
Zato su oktobarski izbori dobra prilika za ozbiljniji raskid sa ovim okoštalim strukturama, iako nagli zaokret ka građanskim, demokratskim opcijama, nije verovatan. Moguć je samo prvi, ozbiljniji korak u tom pravcu.
Ne treba smetnuti s uma da sveopštoj korupciji i nezainteresovanosti za funkcionisanje BiH mnogo doprinosi indolentnost međunarodnih predstavnika, a posebno Evropske unije. Ona je zadovoljna time što podstiče apstraktne i neostvarive koncepte (kao što je pomirenje, na primer), na šta uzalud troši veliki novac, pre svega kroz civilni sektor u oba entiteta.
EU je zbog svojih unutrašnjih problema zapostavila Balkan, a od svih na Balkanu najviše je zapostavila upravo BiH. Ona i dalje gleda na zemlju kao žrtvu rata, što joj nameću lokalne elite, ali od tada je prošlo 26 godina, mnogim važnim polugama sada upravljaju ljudi koji su rođeni u doba mira. Ratni narativ u BiH je nametnut od nacionalističkih elita, on je ogromno opterećenje za društvenu energiju, ne dozvoljava zemlji da pokaže svoj pun potencijal, a on je ogroman. Ovaj narativ je blagodet isključivo za elite koje na njemu profitiraju, politički i finansijski, ni za koga drugog.
Iskorak BiH iz četvrtvekovne blokade stoga je potpuno realan, a za ovu godinu su se čak i „zvezde poklopile“ da se to ostvari. Tu su, najpre, novi međunarodni predstavnici, koji najavljuju ofanzivu svojih administracija na bosansko pitanje. A tu su i izbori na svim nivoima u oktobru, koji mogu biti tačka na kojoj se razdvajaju dosadašnja nestabilna, nefunkcionalna i nerazvijena BiH od neke svoje buduće suprotnosti. Vremena ima dovoljno, Margaret Tačer je govorila da je i nedelju dana u politici mnogo. Bosna je već proćerdala 26 godina, zašto ne bi iskoristila narednih deset meseci?