Kad završe meč i sednu da se odmore, velike teniske zvezde stavljaju sat na ruku, pre nego što obrišu znoj sa lica i popiju vodu. To je pravilo, proističe iz njihovog ugovora sa sponzorima i asovi ga se pridržavaju, zato što su vrhunski profesionalci koji znaju šta su njihove obaveze, pa čak i u trenucima najvećeg fizičkog i psihičkog napora.
Do avgusta prošle godine Novak Đoković je posle pobedonosnog poena stavljao na ruku “Seiko”, a tada ga je promenio za švajcarski “Hublot”, deo giganta luksuzne robe LVMH (Louis Vuitton, Moet, Hennessy), kompanije vredne oko 390 milijardi dolara. Već dugo prvog tenisera sveta oblači francuski “La Coste”, čiji je godišnji prihod oko 2,5 milijardi dolara, a njegovi veliki sponzori su i “Pežo”, čija je vrednost na berzi oko 25 milijardi dolara, a godišnji prihod tri puta veći, kao i Rajfazen banka, na tržištu “teška” oko deset milijardi evra.
Jasno, uz najveće ime u svetu tenisa idu samo vrhunski poslovni partneri i sponzori, i to je takođe pravilo. Ne nameravamo da spekulišemo o visini ugovora koje oni imaju sa Đokovićem, ali ne treba da sumnjamo da je njihova vrednost adekvatna promociji koju ove kompanije dobijaju kao “članovi porodice” najboljeg tenisera u istoriji tog sporta. To je takođe pravilo.
Moguće je da će Novak Đoković i njegov tim imati neugodne razgovore sa svojim sponzorima posle događaja u Australiji. Nagađamo, možda je neko od sponzora ukalkulisao u svoje planove i porast prodaje, računajući da će Đoković izvesno dogurati daleko u Melburnu i ove godine. Ali ta projektovana dobit će izostati, jer se Novak neće ni pojaviti na turniru. Možda će neko od ovih ogromnih kompanija da zaključi da Đokovićev pravni slučaj u kojem je izgubio, postaje za njih reputacioni rizik, da više nije dobro (isplativo) biti uz Đokovića. Ali, ipak, ovo su skoro intimne stvari između Đokovića i njegovih partnera i u njih je neukusno ulaziti.
Zadržaćemo se, zato, na pravilima i na njihovom poštovanju. Da nije tog poretka, niti bi svet video jednog spektakularnog sportistu i divio se njegovom talentu, niti bi ljudi u Srbiji došli u priliku da mogu da kažu da je jedan njihov postao najbolji teniser u istoriji. Ovakav svet pravila i njihovog poštovanja postavljen je mnogo pre nego što je u njega stupio Novak Đoković. Ušao je u njega, prihvatio pravila igre i poštovao ih svakog minuta svoje karijere. Ogroman uspeh postigao je svojim talentom i trudom, a zasluženu zaradu stekao je poštovanjem tih pravila. Koliko je to teško, to može da zna samo on i mali broj “brojeva jedan” koji su dosegli vrhunac u sportovima kojima se bave.
I mesta na kojima Novak igra, poštuju ista pravila. I ona imaju sponzore, donatore i prijatelje koji daju veliki novac da bi najbolji na svetu mogli da se takmiče i pokažu koliko su dobri. Aktuelni turnir u Melburnu je jubilarni 20. otkako je njegov glavni sponzor južnokorejski auto-gigant KIA, čija je vrednost na berzi blizu 30 milijardi dolara. “LJubav” između Rolan Garosa i njegovog sponzora, banke BNP Paribas, traje još od 1973, a ovaj glavni partner je danas “težak” na tržištu blizu 100 milijardi dolara. Na terenima njujorškog turnira dominira logo JP Morgan, sponzora čija je tržišna vrednost oko 460 milijardi dolara.
Sve ove stotine milijardi i još stotine koje nismo pomenuli, stoje iza vrhunskog tenisa i vrhunskih tenisera. Da, tu su da postanu još veće, da se oplode i narastu na popularnosti tenisa i najboljih igrača, ali da nije njih svet ne bi znao kakve majstore ima oko sebe, ne bi čuo ni za najvećeg koji je postojao, Novaka Đokovića. Da ih nema, i Novak i svi ostali iz teniskog karavana bili bi samo entuzijasti iz kraja, o čijem umeću se priča u dve-tri ulice i par kafića.
Na sreću, i zahvaljujući baš ovakvom poretku pravila i njihovom poštovanju, nije tako. Na sreću, nije tako ni u NBA, čiji je najbolji igrač takođe čovek iz Srbije, Nikola Jokić. Nije tako ni u engleskoj Premijer ligi, gde je kapitensku traku jednog od najvećih klubova, Mančester junajteda, nosio Nemanja Vidić.
Đoković je izbačen iz Australije takođe zbog pravila, doduše zakonskih, ne sportskih ili sponzorskih. U momentu kada se otvorila sumnja u to da li ih poštuje, Đoković je prihvatio da po pravilima (zakonskim) dokaže da je u pravu, a da australijska država greši. Izašao je pred sudiju jednom, pobedio je, isprečio mu se ministar sa diskrecionom odlukom da bude deportovan, iskoristio je višu sudsku instancu kao pravilo koje mu nudi šansu za pobedu i, nažalost, izgubio je. Da je u istoj situaciji bio u Srbiji, ni izbliza ne bi mogao da dogura toliko daleko. Bio bi zaustavljen već odlukom nadležnog ministra, koji svoju odluku ne bi uopšte morao da obrazlaže bilo kome, pa ni sudu. Onom prvostepenom, jer drugog stepena, za razliku od Australije, ne bi ni bilo.
Odiseja u Melburnu za Đokovića je nova realnost, ona koju je kreirao sam sebi, pokušavajući da se suprotstavi pravilima. Prvi dodir sa tom realnošću je njegov neslavni povratak sa turnira u Melburnu i pre nego što je turnir počeo. A odmah je usledio i susret (sudar) sa realnošću i pravilima koja je preuzeo kroz ugovore sa sponzorima. Jedan od njih, La Coste je već najavio da će o tome razgovarati sa svojim zaštitnim licem. Realnost je i to da se Đokovićevo učešće na preostala tri “gren slema” već sada dovodi u pitanje, jer na njima će važiti ista pravila za dolazak kakva su važila u Melburnu, dakle, ona koja Đoković ne prihvata. Za sada.
Možda će promeniti stav i prihvatiti pravila, ima dovoljno vremena za to. Ulog je ogroman, ne samo finansijski, pre svega je sportski, jer Đokoviću nedostaje samo jedna pobeda na velikim turnirima da bi zacementirao svoju reputaciju najvećeg u istoriji tenisa. Ali, moguće je i da će ostati čvrst u svojim stavovima koje je imao u Australiji. Odluka je samo njegova, a njegove će biti i posledice.
Šta god bude odlučio, ostaće neporecivo da je sve što je pokazao svetu uradio u okviru jednog sistema jasnih pravila, koja je prihvatio i poštovao od svog prvog profesionalnog dana. I on i milioni njegovih navijača bili su srećni svih tih godina, jer su zajedno bili učesnici i svedoci perioda u kojem je igrao najbolji teniser u istoriji. Ako Đoković bude odlučio da je ta era završena, onda će se to odnositi samo na njega. Navijači, sponzori, mediji ostaće uz tenis, baš kao što se desilo u Melburnu posle Đokovićevog odlaska. Svi zajedno čekaju i rade na tome da što pre vide novog broja jedan i novog najboljeg u istoriji.