U ovo doba prošle godine, Milo Đukanović i američka ambasadorka u Podgorici Džudi Rajzing Rajnke saopštili su da su zadovoljni kako je protekla primopredaja vlasti. Tim povodom, u njihovom razgovoru čula se jedna čestitka zbog uspešne tranzicije vlasti, “uprkos neprilikama” i jedna zahvalnost zbog te čestitke. Da razjasnimo na početku, tema nije bila primopredaja vlasti u Crnoj Gori, nego u Vašingtonu.
U američkoj, a ne u crnogorskoj prestonici je naoružana rulja utrčavala u zgradu parlamenta, na poziv svog gubitničkog lidera, sa idejom da ga održe na vlasti, makar i na silu. Ceo svet je u šoku gledao prizore sa Kapitol Hila, gde se posle više od 200 godina odigravalo nasilno ostajanje na vlasti. Nešto manji deo sveta takođe je bio u šoku što se u Crnoj Gori posle avgustovskih izbora 2020. nije desilo to isto, Đukanovićevo nepristajanje da ode sa vlasti, pa i silom. A očekivali su dramu u Podgorici, baš kao što je nisu očekivali u Vašingtonu.
Ljudi najrazličitijih političkih uverenja, u Crnoj Gori, na Balkanu, u Evropi i Americi bili su ubeđeni da Đukanovićev DPS neće mirno da preda vlast, koju je za jedno poslaničko mesto izgubio pre godinu i po. Govorili su to i pre izbora, jedni da bi motivisali svoje birače, a drugi da bi što efektnije poentirali svoje prognoze da su DPS i Đukanović sada konačno na odlasku. Posle izbornih rezultata, bili su još glasniji, iako ni pre ni posle izbora, osim svojih političkih simpatija, nisu imali nikakav povod za takve tvrdnje.
Iako to oštro poriče, čak je i američka ambasadorka u Podgorici bila u tom krugu. Ako je verovati poznatoj crnogorskoj novinarki i njenim izvorima, ambasadorka Rajnke je u privatnom razgovoru strahovala da će Đukanović izvesti tenkove na ulice ako DPS bude izgubio izbore. Da neće mirno predati vlast, govorili su svi njegovi protivnici u Crnoj Gori, od Nebojše Medojevića (“Neće otići mirno, niti se može smeniti šetnjama), preko Duška Kneževića (“Neće dozvoliti mirnu tranziciju vlasti”), pa do Dritana Abazovića (“Moj utisak je da se neće dobrovoljno odreći vlasti, ili bar ne tako lako”). Dramu u Crnoj Gori predviđali su i neki važni evropski mediji, poput Dojče Velea (Đukanović će morati da bira između egzila ili stvaranja razdora u Crnoj Gori), kao i zvezde evropske ekspertske scene, poput Florijana Bibera koji je bio ubeđen da Đukanović i DPS “neće otići samo zbog rezultata izbora” i da sumnja da će “prihvatiti tek tako”, ako ih izgube. Šampion promašaja, ipak je bio Đanluka Pasareli, šef međunarodne posmatračke misije na izborima, kada je čak pola godine kasnije konstatovao da je tranzicija vlasti u Podgorici bila “uglavnom” mirna!?
Čitav ovaj paranoični krug je istovremeno sa predviđanjem haosa oko primopredaje vlasti u Podgorici, bio jedinstven u podršci novoj vladi, kao nekome ko je uspeo da smeni 30-togodišnju vladavinu DPS-a. U tome su videli demokratiju na delu, ostvarenje principa smenjivosti vlasti kao ključnog dokaza da demokratija postoji. Ni na kraj pameti im nije bilo da će upravo ti “dokazi” demokratije prerasti u njihovu negaciju, baš u ono što se u Podgorici nije desilo sa odlaskom DPS-a, a što su toliko jako predosećali. Verovatno i priželjkivali.
Dok vlada Zdravka Krivokapića broji svoje poslednje dane, nema nekadašnjih glasova da upozoravaju da neće otići mirno. A dešava se upravo to. Otkako je Dritan Abazović dobio podršku da krene u pravljenje manjinske vlade, od Krivokapića, njegovih ministara i pristalica kreću ulični protesti, i što je još opasnije, donose se odluke kojima odlazeća vlada zgrće moć i ovlašćenja koja po Ustavu i zakonima nema. Neki od njenih oštrih kritičara već govore o državnom udaru.
Dok je pre godinu i po vladala zebnja od Đukanovićevog kontraudara, pa i njegovih tenkova (iako ih Crna Gora nema), tranzicija vlasti tekla je kao po loju, onoliko glatko i brzo koliko su za to bili sposobni novodolazeći. Onda kada su zapinjali u konstituisanju, a to se dešavalo često, požurivao ih je baš Đukanović, terajući ih da poštuju ustavne rokove i preuzmu kormilo. Promena vlasti u Crnoj Gori u jesen i zimu 2020. bila je primer za udžbenike demokratije, i to pozitivan, baš kao što i sadašnja tranzicija vlasti u Podgorici može da bude primer, razume se negativan.
Moguće je da će Krivokapićeva ministarka prosvete Vesna Bratić na kraju ipak mirno da preda vlast, ali njeno ponašanje za sada ne daje mnogo nade za to. Prvo, izašla je na ulicu da demonstrira protiv smene sopstvene vlade, zajedno sa još nekoliko kolega ministara, što zaista nije viđeno čak ni na Balkanu. A drugo, opasnije i veoma blizu definicije nasilnog ostanka na vlasti je njeno šovinističko prozivanje bošnjačkih i albanskih poslanika, zato što su potpisali zahtev za promenu vlade. Izgleda da je samo spustila kočnicu koju je s naporom držala zategnutu godinu dana koliko je članica Vlade, osetila olakšanje i, možda je spremna na sve.
Crna Gora se u ovom momentu zaista suočava sa rizičnom tranzicijom vlasti, a izvor tog rizika je isključivo njen premijer, njena vlada i koalicija koja je do sada stajala iza njih. Malo ko u Crnoj Gori upozorava na taj rizik, a u Evropi baš niko. Jednako pogrešno kao i pre godinu dana, kada su i opasnost za demokratiju i dokaz za njeno postojanje videli tamo gde ih nema.