Dr Orhan Dragaš: Manjinska vlada je nužan baj-pas, vreme za razgovore o političkoj vladi punog kapaciteta
1. U svojoj kolumni „Mirna promjena vlasti na crnogorski način“ naveli ste da niko u Evropi ne upozorava na činjenicu da se Crna Gora suočava sa rizičnom tranzicijom vlasti. Što je razlog tome: nezainteresovanost evropskih zvaničnika, pogrešna procjena evropskih diplomata u Crnoj Gori ili nešto treće?
Moja namera je bila da podsetim na histeriju koja je vladala u Crnoj Gori, ali još više u regionu i u Evropi posle izbora 2020. da DPS i Đukanović neće predati vlast. Da će da naprave neki haos, demonstracije, kupovinu poslanika, pominjali su se čak i tenkovi na ulicama i slične gluposti. Podsetio sam samo na neke od mnogih koji su to govorili – u Crnoj Gori svi odreda, koji su tada osvojili tesnu većinu u parlamentu, Dritan Abazović, Nebojša Medojević, Duško Knežević, ljudi iz Demokratskog fronta, u Beogradu ih je takođe bilo mnogo, ali i u Evropi, među ozbiljnim medijima kao što je Dojče Vele, i među intelektualnim zvezdama koji izučavaju Balkan, kao što je na primer Florijan Biber. Mene je samo zanimalo na osnovu čega su svi oni mislili da u Crnoj Gori neće biti mirne primopredaje vlasti. Čime je to Crna Gora dala bar jedan povod da pomisle da neće biti mira posle promene vlasti? Ničim, nikada nije bilo takvog povoda. Bila je to samo duboko usađena predrasuda prema Crnoj Gori, da nije dovoljno zrela i demokratska da bude samostalna. To je priča sa istočne strane, koju su bez razmišljanja kupili na Zapadu da je Crna Gora autokratija, i posle 10 godina vladavine Đukanovića i DPS-a i posle 15 i 20 godina i sada posle 30 godina. Uvek je postojao taj narativ da je Crna Gora nedemokratska država, a kao jedini dokaz se nudio broj godina koliko je jedan lider na vlasti. Šta ćemo sa tim što su Helmut Kol i Angela Merkel bili kancelari po 16 godina, a na čelu CDU po 20 i 25 godina? Da li ih to čini autokratama, a Nemačku nedemokratskom zemljom?
Ti zabrinuti Evropljani su godinama izjednačavali Crnu Goru sa Belorusijom ili Kazahstanom, a ona je za to vreme najdalje odmakla sa demokratskom tranzicijom, ušla je u NATO i došla pred vrata EU kao „najbolji primer“ na Zapadnom Balkanu, kako to često ističu evropski političari. Zahvaljujući toj inerciji, lenjosti duha, ali i lošoj nameri pre svega evropskih političara i birokratije, promena vlasti u avgustu 2020. doživljena je kao pobeda demokratije, a da se nimalo nije sagledalo šta zaista donosi ta promena vlasti. Slavilo se to što je promenjena vlast posle 30 godina, a zbog toga je Crna Gora čak i napredovala na nekom od onih fingiranih indeksa demokratije ili ljudskih prava. I šta je usledilo? Potpuna degradacija građanskog društva, okretanje od evropskog kursa, klerikalizacija političkog života, sve suprotno od onoga što je Crna Gora bila do tada i po čemu je bila „najbolji primer“ u regionu.
Naravno, osim zle namere nije bilo nikakvog razloga da se priča o nekim problemima oko primopredaje vlasti. Đukanović je priznao poraz svoje partije iste večeri, čak je pritiskao nove vlasti da konstituišu parlament i vladu što pre, da se ne krše ustavni rokovi. A kada je došao trenutak nove promene vlasti, vidimo da ne ide baš tako kako kažu udžbenici demokratije. Oni koji su na vlasti tek godinu dana ne mire se sa predajom, organizuju demonstracije, krše zakone, ignorišu parlament koji ih je izabrao. Šta je nasilan ostanak na vlasti ako ne ovo što gledamo od ostataka vlade Zdravka Krivokapića i koalicije koja ga je podržavala? Ali o tome nema reči u evropskim medijima i izjavama takozvanih stručnjaka, jer to se ne uklapa u stereotip koji su o Crnoj Gori gradili decenijama i na tome izgradili karijere i napravili biznis.
2. Prema Vašem mišljenju, koliko daleko su odlazeća Vlada Crne Gore i aktuelna parlamentarna većina spremni ići u odbrani svoje vlasti i fotelja po dubini i širini?
Krivokapić I njegovi su pokazali da je dovoljno samo godinu dana da se pokažu ne samo kao neznalačka, već i kao nedemokratska državna uprava. Karakter svake vlasti najbolje oslikavaju njeni poslednji dani – šta radite i kako se ponašate onda kada izvesno odlazite sa scene. Poslednji dani kabineta Zdravka Krivokapića izgledaju kao pred udar komete – zapošljavaju se savetnici da bi dobili sinekuru, dele se državljanstva mimo pravila, zakoni se krše iz sata u sat, a sve to vreme poziva se na ulične demonstracije da bi se napravio privid nekakve žrtve. I sam sam nekad organizovao ulične demonstracije, nebrojeno puta sam učestvovao u njima, ali nikad nisam video da na ulici protestuju ministri i poslanici, kao proteklih dana u Podgorici. Ti ljudi su bez dileme bili spremni da naprave velike nemire u Crnoj Gori, oni su želeli haos, u tome su videli izlaz za svoju promašenu politiku i način da se makar još dan održe u sedlu. Njima je i jedan dan bio važan, možda bi zaposlili još nekog savetnika, vozača ili bi prijateljima dali državljanstvo, možda sklopili neki biznis u poslednjem trenutku. Na sreću, nisu u tome uspeli, jer su nasuprot sebi imali jasno izraženu volju birača, oličenu u novom odnosu snaga u parlamentu, koji ih više nije želeo. U momentu kad je smenjena, vlada Zdravka Krivokapića imala je 13% podrške u parlamentu, i to je ta “volja birača”, o kojoj stalno govore da se prekraja. Ne možete da upravljate državom sa 11 poslanika podrške, a ako insistirate na tome, onda niste nikakav čuvar narodne volje, nego ste samo opasan uzurpator.
3. U svjetlu novih dešavanja, odnosno izglasavanja nepovjerenja Vladi Zdravka Krivokapića, procjenjujete li da je u ovom momentu za Crnu Goru manjinska vlada najbolje rješenje?
Daleko od najboljeg rešenja. Čak ni kao iznuđeno rešenje manjinska vlada nema naročitu perspektivu. Ali u ovim okolnostima ona je možda jedini baj-pas da se iz stanja potpune političke, društvene i ekonomske nestabilnosti i haosa, Crna Gora vrati na kolosek sa kojeg je iskliznula pre nešto više od godinu dana. U demokratiji nikad nema idealnih rešenja, pa čak ni sama demokratija nije idealna, da ne posežem za čuvenim Čerčilovim opisom demokratije iz 1947. da je to ustvari najgori oblik vladavine, osim svih ostalih koji su isprobavani s vremena na vreme. Najvažnija uloga manjinske vlade je u tome da prekine jedan loš period u kojem je Crna Gora na dnevnoj bazi krunila svoju demokratiju, svoju ekonomiju, međunarodnu poziciju i svoje građansko društvo. I tu bi trebalo da se završi njena misija i sve ambicije koje se za nju vezuju. Svaki dan doskorašnje vlade bio je dan u kojem je Crna Gora trpela štetu i zaduživala se da tu štetu popravi neko drugi, po kamati koja je veća od štete koja je načinjena. Ne mislim samo na finansije, nego i na ugled zemlje, na međunacionalnu toleranciju, na demokratiju uopšte. Zato je manjinska vlada tu da zaustavi sveopšti pad, da podvuče crtu i da se krene ka onoj tački na kojoj je Crna Gora bila do izbora 2020. Za početak.
4. Pojedini politički subjekti u vladajućoj većini i u opoziciji, ali i politički analitičari su uglavnom saglasni da su izbori najčistije i najbolje rješenje za Crnu Goru. Kakav je Vaš stav?
Pre izbora zadržao bih se na opciji većinske, političke vlade, punog legitimiteta. Ako je manjinska vlada već realnost, ovakva politička vlada sa punom parlamentarnom podrškom bila bi njen ne samo moguć, već i logičan naslednik. Ako bi oko nje mogao da se postigne politički dogovor, a on se već nazire kroz razgovore o manjinskoj vladi, ovakva većina i vlada koja bi iz nje proistekla stabilizovali bi prilike u Crnoj Gori i obavljali svoj posao u punom kapacitetu. Crna Gora bi tako uštedela vreme, toliko potrebno za saniranje štete, ne bi morala da potroši novih pet-šest meseci na izbore i dobila bi najefikasniji odgovor za izlazak iz krize. Takva vlada apsolutno bi bila odraz volje građana, jer bi je izabrali poslanici koji imaju tek godinu i po mandata, a svako od njih je nosilac izborne volje birača, tako da bi i vlada koju bi podržali nesumnjivo bila odraz te volje. Te priče o nekom prekrajanju izborne volje građana samo su jadikovka odlazećih. Ako ovakav politički dogovor unutar parlamenta ne bi bio moguć, onda izbori preostaju kao jedini način da se politički život potpuno konsoliduje. Ja ne znam kada će oni biti održani, ili kada bi mogla da bude formirana politička vlada punog kapaciteta, ali priroda manjinske vlade je takva da njen životni vek treba da merimo mesecima, a ne godinama. Zbog toga sam uveren da je već sada vreme za razgovore o dugoročnijim rešenjima, a jedno od njih je svakako i većinska, politička vlada.
5. Članovi vladajuće većine koji nijesu podržavali obaranje aktuelne Vlade tvrde da GP URA ovim potezom vraća DPS na vlast. Mislite li da je povratak DPS-a na vlast izvjestan u doglednoj budućnosti i što sve ova partija treba da uradi unutar svojih struktura da bi ponovo zavrijedila podršku birača, ali i poljuljano povjerenje međunarodne zajednice?
Koliko sam ja mogao da vidim, DPS je već unutar sebe izvršio ogromne promene, ali sve to je prošlo u senci događaja oko Vlade, njenih poteza i sukoba koji su potresali tu koaliciju od prvog dana. Deluje mi da je DPS počeo da se transformiše još od izborne noći, jer su shvatili da, ako se ne promene, mogu samo da se nadaju novim izbornim porazima, ničemu drugom. Lokalni izbori najpre u Nikšiću, a posle i na Cetinju i još nekim gradovima, pokazali su da su očuvali svoje biračko telo, da nisu potonuli kako su mnogi priželjkivali i da mogu u dobroj kondiciji da dočekaju neku novu izbornu proveru. Poruka na izborima 30. avgusta za DPS je bila veoma jasna, a to je da moraju da se promene i to iz temelja. LJudi su reagovali na njihove korumpirane i okoštale ljude iz samog vrha, naročito dugogodišnje lokalne šefove, koji su bili ubeđeni da su nesmenjivi, da je dovoljno što uopšte postoje da bi bili na vlasti. Imam utisak da takvih više nema u prvom redu. Ne znam da li će se DPS vratiti na vlast, u manjinskoj vladi ih sigurno neće biti, ali proteklih godinu dana pokazali su da su ozbiljna organizacija, koja je dobro shvatila poruku građana da moraju da se promene i neka potraže svoju šansu sa novim ljudima na novim izborima. Često je u senci i činjenica da je DPS i dalje ubedljivo najjača partija u Crnoj Gori i najbrojnija u parlamentu. A još češće se gubi iz vida da je njen lider Milo Đukanović, kao predsednik Crne Gore, u poslednjih 15 meseci bio faktor koji je održavao kontinuitet građanske i pro-evropski orijentisane Crne Gore i važan podsetnik na to šta je Crna Gora doskora bila i šta može da bude, a šta je bila u stvarnosti.
6. Koliki je uticaj međunarodne zajednice na promijenjene okolnosti na crnogorskoj političkoj sceni, posebno imajući u vidu nedavni angažman američkog specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara u Crnoj Gori i regionu?
To što obično smatramo pod međunarodnom zajednicom, a možemo da suzimo na Ameriku i Evropsku uniju, reagovalo je katastrofalno u momentu promene vlasti u Crnoj Gori. Već sam govorio o tome koliko su bili opsednuti činjenicom da je promena vlasti došla posle 30 godina, a da osim kalendara ta činjenica ne znači ništa. Pred očima su im se događali teški međuetnički incidenti, nerazumne ekonomske odluke, masovni nepotizam u državnoj upravi, curenje poverljivih podataka NATO-a, neprestane tenzije. I to su tolerisali neshvatljivo dugo. Ćutali su kao okorele birokrate koje ne žele probleme u svojoj smeni. Tek je prošlogodišnji izveštaj Evropske komisije pokazao da je EU donekle svesna da je u Crnoj Gori na sceni sveopšti pad svih dostignutih vrednosti i da je zemlja na nizbrdici. Isto važi i za Sjedinjene Države, koje obično reaguju brže od Evropljana, ali treba imati u vidu da se desila promena administracije i da je bilo potrebno izvesno vreme da se i oni pozabave Crnom Gorom. Misija Gabrijela Eskobara ne samo u Crnoj Gori, nego i na celom Zapadnom Balkanu, je potvrda da će se administracija predsednika Bajdena baviti ovim regionom kao jednim od svojih stvarnih spoljnopolitičkih prioriteta, a ne zaboravite da je Bajden to i najavio samo nekoliko nedelja pošto je stupio na dužnost, kada je telefonom razgovarao sa Angelom Merkel. Glavni cilj jeste, a to Eskobar i ponavlja, da se region stabilizuje politički i ekonomski i da se takav što više okrene svom zajedničkom prioritetu, a to je članstvo u EU. To se nije dešavalo u Crnoj Gori u vreme vlade Zdravka Krivokapića i zato je uloga SAD u promenama u Crnoj Gori važna i pozitivna.
7. Prije dvije sedmice u samo dva dana srpski patrijarh Porfirije sastao se sa čak osam političara iz Crne Gore. Da li su uspješne evropske intregracije i uopšte emancipacija Crne Gore mogući dok u zemlji glavnu riječ vodi Crkva Srbije u funkciji Srpskog sveta?
Crna Gora sada ima priliku da uredi svoje odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom na način koji će biti dobar i za njenu građansku suštinu, ali i za SPC kao deo tog društva. I što je najvažnije, na način koji je neće destabilizovati i proizvesti probleme. To očigledno nije moglo da se uradi pod pritiskom ulice i pod neuobičajenim aktivizmom Crkve u političkom životu, čega smo bili svedoci unazad godinu i po. Kriza oko statusa SPC nastala je zbog odbijanja DPS-ove vlade da prihvati zahteve SPC, to je bio okidač i za litije i za, u krajnjoj liniji, dolazak na vlast Krivokapićeve koalicije. Ali ni ta Vlada za godinu dana nije potpisala Temeljni ugovor sa SPC, jer su neki delovi bili suprotni Ustavu i zakonima Crne Gore, o čemu je govorio i sam Krivokapić. Dakle i ta vlada je došla na one pozicije DPS-a, koje je zbog istog razloga ne tako davno rušila litijama i kasnije na izborima. Zato sam ubeđen da je i SPC izvukla važne pouke iz svega što se dešavalo u Crnoj Gori u proteklom periodu i da će i ona korigovati neke svoje ranije poteze, pa i ambicije. SPC neće nestati iz Crne Gore, niti bi to bilo normalno. Ona će ostati važan deo društvenog života, ali ona svoju poziciju treba da dogovori sa civilnom Crnom Gorom, onom koju zastupaju predstavnici građana u parlamentu, u Vladi i na mestu predsednika države. Ja se nadam da će se ići tim putem i to što je dosta crnogorskih političara bilo na razgovorima sa patrijarhom Porfirijem vidim kao nadu da ćemo imati jedan drugačiji nivo komunikacije svetovnih i crkvenih vlasti nego što smo imali do sada. A to može samo da koristi Crnoj Gori.
Direktor Medjunarodnog instituta za bezbednost i autor knjige “Dva lica globalizacije -istina i obmane